Странци који су задужили Србију

Руска санитетска мисија у Моравској војној болници

Све је плева нема ли имена

Жижа Радивојевић, Странци који су задужили Србију,
Београд 2021, страна 446

Из непотписаног текста „Ко су Руси који су Србију задужили храброшћу, љубављу, чак и животом“, објављеног 25. јануара 2022. године на сајту „Видовдан“, могло се сазнати да је госпођ(иц)а Жижа Радивојевић „била изненађена бројем странаца… који се уткао у нашу данашњицу, чак и наш физички опстанак, а за које се мало зна. О њима се не учи у школама, њима се не посвећују књиге“; тим „изненађујућим“ бројем бави се њена књига „Странци који су задужили Србију“.

Напомена да су се “ највише Руси уписали у српске историјске читанке и постали део наше приче која се не сме заборавити“, појачана је и податком да „не бисмо имали свест о српском страдању“ у Великом рату да Рус Самсон Чернов „о којем се тако мало зна… није ишао с војском и народом и фотографисао… тужне слике голе обале Драча на којој стоје смрзнуте прилике војника“.

Да грдне бесмислице јер испада да све што се до сада знало о србском страдању по доласку на јадранску обалу, све што је чињено да се запамти и обележи то хероично збитије, чињено је напамет – није се знало за Самсонове фотографије „смрзнутих војника који су некада били српска војска“, настале код Драча, на јадранској обали!?

Мало то, али и реченица да су „Мисија шкотских жена, краљ чаја Сер Томас Липтон и многи други драгоцени сведоци тога да је један народ, упркос патњи и глади, умео да покаже срдачност и достојанство“, подстакло ме је да завирим у речену Жижину књигу.

А тамо, може се Жижи замерити што уз Липтонове јахте нису поменути разни други бродовласници и железничке компаније чије су услуге коришћене за превоз оних који су из Енглеске, Француске, Канаде, Сједињених Држава, Аустралије, Русије… (чак и маленкост овог потписника који је 1972. године, у време епидемије великих богиња у Србији, својим „фићом“ по Новом Саду, од школе до школе, возао једну медицинску екипу да вакцинише ђаке, али то сам није радио) ишли да пруже санитетску помоћ, али и изрећи похвалу што је дала лирскоепскодрамске животописе четрдесет троје заслужника за Србију, од тога четрнаесторо чије се име везује за санитетску помоћ србским страдалницима, и војсци и цивилном становништву, током србских ослободилачких ратова 1912-1918. године.

Узме ли се да су ови последњи запосели 116 страна, те да су уз „заслужничка“ имена узгредно поменута можда још два или три лица, онда би обично добро необавештен читалац морао остати задивљен способношћу тих петнаестак заслужника да „опслужују“ небројене борбене положаје по Србији, у повлачењу према јадранском приморју, на Добруџи и на Солунском фонту. Здравствене (не)прилике цивилног становништва да не помињемо.

Све то уклапа се у праксу свих који су у Србији, деценијама, писали о медицинској помоћи са стране, али ниједном од тих писаца ни на крај памети није долазило да треба прочепркати по пепелу испод кога су остала запретана бројна имена оних који су својим подвижништвом допринели да србски народ како-тако преживи србске ослободилачке ратове 1912-1918. године.

Уместо тога, сви такви писци самозадовољавали су се прежвакавањем онога што се повремено појављивало као нечије сећање, као неко рекла-казала, као непромишљени и непристојни подаци Србскога Црвеног крста да је у балканским ратовима деловало 334, а у Великом рату 543 члана медицинских мисија.

Према подацима србског Министарства војног, уочи балканских ратова било је „у целој Србији само 370 лекара, од ових је ратним распоредом одређено 296 за бојиште, тако да за позадину остају само 74. Како се од овог броја морају одузети лекари у централној управи (6), лекари који су услед старости и болести сасвим неспособни (8) и лекари који су давно напустили лекарски позив (3), то за лекарску службу у целој позадини, у грађанству и војсци, остаје свега њих 57 – у тај број урачунато је и 6 женских“.

Наравно, за једну малу земљу у рату било је то премало, те је Србски Црвени крст био принуђен да се преко Међународног Црвеног крста обрати иностраној јавности и од ње затражи помоћ у медицинском особљу, лековима и санитетском материјалу. На одзив се није дуго чекало, тако да се србска санитетска слика убрзо знатно поправила. Адам Стошић пише да је највише медицинских стручњака послала Русија (183), а своје екипе дале су и: Аустрија (36), Енглеска (20), Холандија (42), Немачка (12), Угарска (10), Италија (7), Белгија (9), Данска (4), Норвешка (3), Француска (8) и још неке земље. Крајем 1912. године било је у Нишу барем петнаесторо лекара-добровољаца из Словеније и седамнаесторо припадника италијанске мисије Црвеног крста у Београду. .

Неколико података о учешћу страних медицинских делатника на србској страни, срећемо и у једном запису др Хранислава М. Јоксимовића из Србског Црвеног крста:

„У ратовима 1912-1913, Главни одбор Црвеног Крста о свом трошку ангажовао је око 20 лекара, између којих су били двојица бактериолога. Дошле су и ове стране мисије: руског Црвеног Крста 7 мисија, са 32 лекара, 57 сестара и 89 болничара; белгиског, немачког, аустриског, угарског, италијанског Црвеног Крста, британског, француског, – од свих по једна (мисија – ИП) са 34 лекара, 36 сестара и 5 болничара. У 1913. послао је Руски Црвени Крст 2 мисије, британски и шкотски Црвени Крст једну мисију, белгиски, дански, шведски, угарски и холандски Црвени Крст 3 мисије, од којих једна за сузбијање колере у Чачку. Све су имале 46 лекара, 66 сестара и 50 болничара“.

Макар колико деловале снажно, те су цифре премале, будући да једна Политикина вест казује да је краљ Петар, 9/22. децембра 1912. године, потписао указ о одликовању 172 (сто седамдесет два) лекара државним орденима Светога Саве разних степена: 40 Руса, 25 Срба са стране, 19 Чеха, по девет Француза, Немаца и Маџара, по осам Енглеза, Данаца и Белгијанаца, седам Словенаца, по пет Швајцараца и Аустријанаца, по четири Норвежанина, Холанђанина и Хрвата, по три Румуна и Швеђанина и два Италијана. Нажалост, њихова имена не знамо, јер нисмо успели да „откријемо“ службене новине у којима је указ објављен, али се и из саме ове вести мора закључити да је било много више лекара и осталог медицинског особља, нарочито „неодликованог“.

Од др Александра Недока сазнајемо да је, према писању др Сергеја Квинтилијановича Софотерова, хирурга, који је у то време био представник Руског друштва Црвеног Крста на Балкану, из Русије стигло на србско ратиште укупно једанаест санитетских мисија „са 28 лекара, 11 економа, 2 фармацеута, 86 милосрдних сестара, 160 болничара и 850 кревета.

Кад је време Великог рата у питању, нарочито прве ратне године, код Владимира Ћоровића, историчара, читамо да су хигијенске прилике у Србији, „које ни пре рата нису биле много повољне, постале за време овог тешког ратовања, с растуреним кућама, са уништеним имањима, с гомилама лешева и рањеника, управо страшне“. Најобимнију и најквалификованију помоћ у отклањању тих невоља, Срби су добили од медицинског особља са стране које је на србско и црногорско ратиште стизало углавном у организованим медицинским мисијама, али их је велик број долазио и појединачно или у мањим групама; с правом је Никола Пашић рекао да је та помоћ стигла од „витешких кћери и синова многих нација, који су ризиковали животе и жртвовали своју слободу за добробит и здравље српских војника и српског народа“ .

Највећи број енглеских санитетских мисија стигао је у Србију трудом Савеза шкотских женских друштава, о чему својом књигом надахнуто сведочи Аустралијанка Моника Крипнер. Овај Савез проистекао је из једног прилично широког покрета за еманципацију женског света и стицање гласачких права, а искуство госпође Флоренс Најтингејл која је, као болничарка у Кримском рату (1853-1856), болничку службу и њене медицинске стандарде уздигла на степен високо уважаваног позива, и која се по повратку са бојишта посветила образовању болничарки и неговатељица, стварању патронажних служби и нези болесника, припремљено је и оснивање Црвеног крста. Њен пример био је узор и Болницама шкотских жена. Захваљујући њој, почастима које је у Енглеској доживела и огромној популарности међу девојкама, у највећим енглеским болницама постављени су чврсти темељи за обуку болничарки, а младе даме из разних слојева енглеског друштва почеле су да у добротворном раду у болницама налазе смисао свог личног и друштвеног деловања.

Или, како нас то Жижа родноравнокривно подучава, „за Велики рат кажу да је разорио четири царства… (а) нико не помиње и пето царство… мушкараца“ коме су „бедеми добро попустили пред доказима о женској снази и памети“, баш као да су женска снага и памет били енглеска својина. Написала је тако не знајући да су црногорским ратницима једина „ко­мора“ и, врло често, је­ди­на сани­тетска помоћ биле њихове женем, сестре, мајке и кћери; њиховим су трудом многи рањеници преви­јени још у току неке од битака, из­вучени са бојишта и само за­хваљујући томе остали у животу.

Излишно је на овако скученом простору бавити се називима и пореклом разних медицинских мисија које су по Србији и Црној Гори, на Добруџи и Солунском фронту, као и у неким лечилиштима у Француској, збрињавале србске рањенике и болеснике. О њиховом присуству уз србску војску, ко зна из којих разлога, србске војне команде и санитетске власти нису сачињавале уредне прегледе ни током ратних збивања ни касније, те се подразумева да бројчани подаци које нуде поједини аутори нису ни потпуни, нити су прикладни за иоле објективну оцену те појаве. А само поређења ради, макар колико то деловало збуњујуће, навешћемо овде тек по неколико домаћих и страних извора за исту тему.

Према запису већ помињаног др Хранислава Јоксимовића, „у ратовима 1914-1915. радиле су ове стране мисије: 4 руске са 16 лекара, 153 сестара и 29 болничара и 6 других мисија; три грчке, 14 енглеских мисија, три америчке. Све мисије имале су 82 лекара и 429 болничара, сестара и других. Дошао је 1915. и велики број француских лекара. Све ове мисије дошле су на молбу нашег Црвеног крста“.

Јоксимовићев запис о шеснаест руских лекара сасвим је произвољан, пошто др Недок наводи да је србски посланик у Петрограду др Мирослав Спалајковић поштујући налог своје владе, од 20. августа до 3. октобра 1914. године, у Србију послао пет група руских лекара, медицинара и милосрдних сестара; у тим групама нашла су се и 32 лекара. Истовремено, „уз помоћ госпође Ане Павловне Хартвигове, супруге умрлог руског посланика у Србији, руска мисија преузима у Нишу на управљање 1. и 5. резервну болницу србске војске. Тај добротворни рад наставља супруга новоименованог руског посланика у Србији књегиња Трубецка својим личним прилогом од 100.000 рубаља и оснивањем Комитета за помоћ Србији, која у Ниш стиже 25. јануара/7. фебруара 1915“. У међувремену, једна руска болница стигла је у Зајечар, а „у недовршену зграду нишке гимназије смешта се Московска хируршка војна болница са 200 постеља“.

Др Лазар Генчић, начелник санитета србске Врховне команде, нуди нешто друкчије податке, макар и сасвим уопштено: „Кад се епидемија почела нагло ширити, морали смо се званично обратити за помоћ својим моћним и богатим савезницима на западу, а они су одмах решили да нам ту помоћ пошаљу из средине својих сопствених војних Санитета… У земљи је (1915. године – ИП) било 90 разних болница, са преко 100.000 болесничких постеља, а само на војишту радило је, поред наших лекара, још 200 страних лекара и око 500 школованих сестара“.

Иако цифре које саопштава историчар др Ђорђе Станковић није лако довести у логичку везу, овде их преносимо онако како их је он дао: „Према расположивим и прикупљеним подацима у току 1914. и првој половини 1915. године јавило се дипломатским представништвима Србије у десетак држава око 600 припадника петнаестак националности, а разним добротворним установама и Црвеном крсту у савезничким и неутралним земљама још око 800 добровољаца. Најбројније понуде упућене су из Енглеске – око 500, Грчке – преко 400 и Русије – преко 300. Од тога броја, у току ратне 1914. године, у Србији налазимо… око 250 добровољаца… У првој половини 1915. године број добровољаца знатно се повећао ангажовањем већег броја санитетских мисија за сузбијање епидемије пегавог тифуса, и то углавном из Енглеске и Русије, тако да укупан број добровољаца у том периоду достиже импозантну цифру од преко 800“.

Катарина Клара Штурценегер, из Швајцарске, која је на србском ратишту била и 1912-1913, пише да је током епидемије тифуса 1915. године „почела да пристиже помоћ са свих страна. Француска је послала преко 200 лекара, Енглеска преко 100, а Русија је послала велике мисије које су донеле комплетну опрему и преузеле целе болнице“.

Вредне записе о двема чешкоамеричким мисијама оставио је Ђуро Гуча, лекар, родом из Бачког Петровца.

Из Аустралије стигло је бар шездесетак медицинских радника, у мањим групама или појединачно. Славица Поповић-Филиповић казује да је само са госпођом Џеси МекХарди Вајт стигла група од 364 војне медицинске сестре као помоћ британским болницама на Солунском фронту; није забележено колико их се нашло уз србске рањенике и болеснике, у Јединици „Америка“, у Острову.

У Врњачкој Бањи радила је велика, одлично опремљена болница Црвеног крста Велике Британије, а друга болница Црвеног крста била је у Скопљу. У Београду је постојала британска болница за пегавац, а широм Србије била су развијена превијалишта – у Аранђеловцу, Смедеревској Паланци, Рековцу, Краљеву и другим местима. Тако је у току лета 1915. године у саставу ових болница било више од 600 жена лекара и сестара и добровољних болничара, које су највећим делом дошле из Шкотске. У овај број нису урачунати они који су долазили на своју иницијативу.

Подстакнут новинском вешћу да је само леди Елси Инглис „сопственим примером подстакла долазак у Србију више од шест стотина болничарки“, овај аутор потражио је и благодарећи труду који су уложили господин Хенри Саливен и госпођа Барбара Меклин, архивисти Градског архива у Глазгову (Шкотска), добио спискове похрањене у посебној архивској збирци. Ови спискови сачињавани од октобра 1919. до марта 1920, с укупно 1.032 имена (по јединицама, с назнаком посла које су обављали и временом које је свако од њих провео на служби), сведоче о деловању Болница шкотских жена 1914-1918. године, и на србским бојиштима и у лечилиштима у дубокој позадини.

Нажалост, овај глазговски архив нема потпуну листу медицинског, техничког и другог особља медицинских мисија које су Болнице шкотских жена послале у Србију и на друга места (на Солунском фронту и у избеглиштву) у којима су се лечили србски рањеници и грађанска лица; нема, примера ради, Јединице Бери, са 57 чланова и две мисије Леди Пеџет са 154 члана, а нема ни многих имена које помињу Изобел Рос у својим дневничким записима и Изабел Емсли Хатон у својим успоменама објављеним 1928. године у Лондону. Недостаје и списак с именима шездесетак високообразованих чланица једне Болнице шкотских жена која је на Солунски фронт, с јесени 1916. године, дошла из Сједињених Држава…

Због тога, на спискове из Глазгова треба гледати као на тек слабашан покушај да се сазна колико су медицинске мисије из Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске допринеле србској војничкој победи у ослободилачком рату 1914-1918. године.

Све у свему, кад се има на уму да су све јединице биле мешовитог састава, односно да је у медицинским и другим екипама било и мушког света, да се на ратиште углавном ишло по уговору, на одређено време, да су на смену долазиле нове личности, многе и на личну иницијативу, да су се поједине особе повлачиле због болести или из других разлога, као и да је један немали број чланова појединих мисија умро у епидемији (и двадесет лекара међу њима), може се рећи да је с Острва, до тога времена, у Србији радило и свих 1.500 британских грађана.

Несумњиво је да су Шкотске жене уложиле огроман труд у лечење србских рањених војника и србског цивилног становништва, али је србском свету, и не само њему, познато премало имена тих племенитих подвижница за Србство. Није искључено да је, у потоњим деценијама, србска небрига за ту скоро невероватну појаву стварала отпор према србском народу, у још већој мери од подршке коју су му ти заборављени србски пријатељи исказали својим доласком на србска ратишта. Кад год се говори о учешћу страних медицинских мисија у србском ослободилачком рату 1914-1918. године, помињу се, скоро редовно, леди Пеџет, Елси Инглис, Едвард Рајан, мис Мејбл Ени Сент Клер Стобарт, Флора Сендс, Емили Лујза Симондс, Елизабет Рос, Меј Дикинсон Бери, Џејмс Бери, Мејбл Данлоп Гордон Грујић, Изобел Рос, Олива Келсо Кинг, Агнес Аугуста Миншул, Кетрин Мекфејл, Лилијан Чесни, Алиса Мерион Хачисон, Евелин Хаверфилд, Флора Скот, Катлин Берк, Виљем Хантер, Агнеза Бенет и, можда, још понеко. Мање-више, овде су наређани лекари, а медицинских сестара, болничара и осталог пратећег особља (логистике) скоро ни за лек.

Заправо, осталог пратећег особља било је толико (и у збиру и у стручном погледу) да њихова улога у лечењу србских рањеника и болесника умногоме превазилази појединачни учинак било кога од оних чија се имена налазе на списковима славних, укључујући и Жижине хвалоспеве. Овај потписник „открио“ је да је ту чињеницу једини поштено схватио др Џемс Бери, лекар по коме је Јединица Бери добила име, кад је по повратку из Србије објавио књигу о деловању своје мисије; као аутори те књиге назначени су сви чланови мисије, а њихова су имена дата у посебном списку.

Нешто су шкртији били србски аутори Споменице Леди Пеџет који су пописали све чланове њених двеју мисија, али су скоро сва лична имена свели на почетно слово или су их, код милосрдних сестара, најчешће испуштали.

О саставу медицинске мисије, примера ради, није бринула ни Изобел Рос, Мала Сива Препелица, која је у својим дневничким белешкама помињала само поједина лична имена; она је, наравно, могла знати ко се све налазио у „њеној“ мисији, али није сматрала да је то значајно за тему.

Подразумева се да друкчије није могла поступити ни већ помињана Моника Крипнер. У њеном изузетно вредном раду о Болницама шкотских жена, њиховом деловању уз србску војску, међусобним односима србских рањеника и болничарки, лекарки и милосрдних сестара, нису ни могла бити поменута сва имена јер их, највероватније, нису сва знале ни њене саговорнице или су их давно заборавиле. Али, зато, она је својом књигом још једном, у врло озбиљној форми, осветљавала ликове оних које су већ били познате, а „остале“ је могла поменути само као опште место.

Своје прво успутно истраживање здравствених прилика у Србији током ослободилачких ратова 1912-1918, овај потписник окончао је састављањем једног списка с приближно седамсто имена медицинских делатника са стране, који је 17. јануара 2005. године послат др Ђорђу Станићу, тадашњем председнику Издавачког савета Добровољачког гласника у Београду; требало је да се објави у броју 25/ јун 2005. године, али је то учињено кусо; објављен је само уводни текст, без имена, иако су баш та имена представљала кључни део целога рада. Уместо тога, испред текста дато је објашњење због чега је тако поступљено:

„Помно истражујући учешће медицинског особља из иностранства, које је током балканских и Првог светског рата обављало веома тешке и сложене послове у амбулантама, болницама и, највећим делом, на бојиштима, Илија Петровић из Новог Сада, прикупио је велики број података који верно одсликавају значај, улогу и допринос тих људи у збрињавању и лечењу болесних и рањених српских војника и грађана. Проучавајући домаће и стране изворе од којих многи датирају из ратних дана, аутор је успео да сублимира све што су људи и жене ‘у белом’ учинили за народ и војску Србије. Извори наведени на крају овог текста и имена њихових аутора, не остављају никакву сумњу у аутентичност изложених података. Аутор је уз овај текст приложио и списак са близу седамсто имена лекара, медицинских сестара, болничара и другог медицинског особља који су, дошавши из више земаља Европе, Сједињених Америчких Држава, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда и других земаља, радили у санитетским јединицама српске војске током балканских и Првог светског рата. Због ограниченог простора нисмо, нажалост, у стању да списак овом приликом објавимо, али напомињемо да се исти налази у документацији нашег Удружења и да стоји на располагању свима који су за њега заинтересовани“.

Али, зато, није написано да се део чланова Издавачког савета супротставио ставу свог председника да се у Добровољачком гласнику нађе и оно што је објављено; ништа чудно, пошто се Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца из Београда, Савски трг 9, свим силама опире истини о србском добровољачком покрету током ослободилачких ратова 1912-1918. године, што укључује и ћутање о деловању медицинског особља са стране на србским ратиштима.

Но, било како било, касније се овом потписнику дало да на разним странама „открије“ 3.451 (три хиљаде четиристо педесет једно) име тих подвижника за Србство (Руса, Американаца, Грка, Швајцараца, Француза, Канађана…), али је уза све то могао само констатовати да им се србски народ још није достојно одужио.

Не рачуна се ту порука леченог капетана Михајла Л. Димитријевића, која је октобра 1918. године, из Ниша, послата госпођици Изобел Рос:

„Без вашег труда… било где иза наших борбених линија, Срби не би могли да постигну све оно што су постигли… Ми се сви морамо… дубоко поклонити… свим драгим и храбрим британским дамама које су помогле Србима да се опораве за нове победе. Нека Вас Бог све благослови и нека Вам Он одужи наш велики дуг“.

Не рачуна се, наравно, чак и ако се зна колико су биле истините речи госпођице Дороти Дот Њухол, једне скромне болничарке с енглеског острва, чије су име и дело познати само „посвећенима“, да је то био „анониман рад, рад без труба и фанфара, без песме и помпе, заборављен. Али, убеђена сам, вредело је“.

Вредело је, ваистину.

Мада, „паучина заборава и незахвалности“, како то на једном месту написа др Милан Бреберина, хирург из Новог Сада, „прекрила је имена и дело највећих пријатеља Србије. Наша лакомисленост и умишљеност, површност и лењост, довели су до тога да ови хероји, – а листом су то били хероји, или подвижници, – буду потпуно и темељно заборављени… И зар се треба чудити што су нам, тако незахвалнима, данас многи окренули леђа“.

Покушај госпођ(иц)е Жиже Радивојевић да „нашу лакомисленост и умишљеност, површност и лењост“ неутралише причицама о четрнаесторо оних из књиге „Странци који су задужили Србију“, окончао се само покушајем: распричана сага о санитетској помоћи пруженој србскоме народу током србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, у којој се не помињу они који су ту помоћ заиста и пружали, само је плева – једнако као и овај текстић изнуђен Жижиним сазнањем да је била „изненађена бројем људи који се уткао у нашу данашњицу, чак и наш физички опстанак, а за које се мало зна. О њима се не учи у школама“.

О њима четрнаесторо из медицинске сфере.

Да и не помињемо оних много више од 3.450 медицинских прегалаца који су до сада препознати по имену.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!