Стојан Новаковић уградио „знања“ берлинско-бечке школе у србску будућност
Господин Миша Ђурковић (не знам човека), на сајту „Борба за истину“ објашњава 15. јануара 2021. године због чега је за наредни дан, „тачно у подне“, заказао народни протест у Београду, испред акадeмије наука, наводно србске.
Па каже:
„Академије наука, заједно са матицама формиране су код европских народа као органи националног буђења и грађења савременог идентитета нације. Стандардизација, дефинисање, профилисање и полирање књижевног језика, критичко канонизовање историје, дефинисање етничких граница народа, сабирање културног блага, али и залагање за ослобађање и даље окупираних територија били су разумљиво најважнији задаци. Уз то су придолазиле и инжењерске, па природне науке, медицина, уметност и нове научне дисциплине које су се у међувремену рађале. Но идентитетска питања и јасна национална опредељеност увек су били приоритет.
Типски пример је Стојан Новаковић, председник ове институције од 1906. до 1915. године“, који је „сваки свој јавни положај и научно знање (од функције амбасадора, министра, председника владе председника партије, председника академије) усмеравао у националну пропаганду, помоћ и акцију према просторима Старе Србије, дакле Маћедоније, Косова и Метохије. Захваљујући тим напорима и интелектуалним припремама, држава и војска су 1912 и 1913 ослободили стару Србију и вратили је у састав државе што је потврђено Лондонским уговором.
Данас се међутим на челу те институције налази господин Владимир Костић, који континуирано већ пет година злоупотребљава своју јавну функцију да нас поучи како је Стојан Новаковић био будала“.
Добро, господин Ђурковић претерује кад каже да је господин Костић рекао за Стојана Новаковића да је „био будала“, али господски ваља признати да другоречени господин, мајстор за лечење и праћење „невољних покрета“, у својој „справи“ која се код других зове „мозак“, не поседује ћелију испуњену податком „Стојан Новаковић“.
И господин Ђурковић само је делимично у праву кад каже да су „идентитетска питања и јасна национална опредељеност увек били приоритет“ за академије наука. Та тврдња, наиме, важи само за озбиљне институције, али не и за ону коју предводи господин Костић, академију у којој је од укупно око 130 (сто тридесет) редовних и писмених чланова, за србски језик „задужен“ само један слависта, а историју (и оно што иде уз њу), по претпоставци – осморо. Колик је утицај тих деветоро на оне „остале“ – најлепше се види из поступака „осталог“ господина Костића.
Но, да не бисмо окривљивали за све господина Костића, ваља рећи да Стојан Новаковић није баш „сваки свој јавни положај и научно знање… усмеравао у националну пропаганду“ и није „позлатио све чега се дотакао“, како је то историчар Милош Ковић, доцент на Филозофском факултету у Београду, рекао на једној трибини у Новом Саду.
Није, наравно, јер стално треба имати у виду да је баш Стојан Новаковић уградио „знања“ берлинско-бечке школе у србску будућност, мада не „са своје главе“.
Учинио је то у складу с одлуком Берлинског конгреса (1878), догађаја који је одлучујуће утицао на „мисаони“ и делатни однос „интелектуалне елите“ у Срба према србском културном и историјском наслеђу, србским предањима и србском завештању. Јер, тамо и тада, да би Србији била призната (удељена) самосталност, кључни захтев западних европских сила био је да се Срби одрекну своје националне историје и прихвате „научна“ правила успостављена у берлинско-бечкој историјској школи, званој и нордијска, правила којима су и до тада „увођени у ред“ Срби школовани на западној страни. А да би преузете (наметнуте) обавезе могле бити испуњене до краја, на том „новом таласу трезвености и политике реализма“ морали су се наћи не баш бројни тадашњи србски интелектуалци; њихов предводник и најзначајнији заточник те нове „научне“ логике био је Стојан Новаковић.
По Новаковићевом рецепту, нова „српска наука“ кренула је са све новијим „критичким“ причама о србској прошлости, причама у којима није било места ни за народно предање, ни за она знања која су до тада била позната у србској историјској науци, исто као ни знања објективних историчара са стране. (И данас се на те приче наслањају они који обесмишљавају записе србскога историчара Пантелије Срећковића – 1834-1903 – да су, примера ради, „дивљи Арнауташи“ у ствари потурчени Срби; да су Дубровник и Сплит, па и Загреб, стари српски градови, као уосталом и Скадар и Софија; да су Хрвати србско племе које је изгубило карактер словенског народа под упливом са Запада; да је Људевит Посавски био „велики патриота српских посавских племена“, који је скупљао „српску снагу растурену по ситним племенским државицама“). Под утицајем те и такве школе, у делу србског народа окренутог такозваним европским вредностима, почела је тада да се негује логика доказаних србских непријатеља, по којој србски народ не треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се окрене будућности.
У журби да та нова логика буде представљена тадашњем малобројном србском интелектуалном слоју (највећим делом школованом на европском Западу, по рецептури нордијске школе) коме је остављено да га пренесе будућим србским ђацима и студентима, Стојан Новаковић, на крштењу Константин, написао је студију под насловом Српске области X и XII века пре владе Немањине. Да би оно што је написано добило на тежини, али и да би могло послужити као основа новој „науци“, тај спис, глагољив а испразан, објављен је 1879. године, у Београду, у Гласнику Србског ученог друштва, претече Србске краљевске академије, данашње академије наука и уметности наводно србске.
Иако му је могло бити познато да се мудар свет често поштапа латинском изреком timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи, Стојан Новаковић је, самосвесно надмоћан, изјавио да су нам „извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфирогенита“, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукљанина у латинском преводу „некаква словенског, никад после ненађеног рукописа“. Стога, посебно забавним треба процењивати Новаковићево разматрање шта се пре Немање сматрало Србијом, нарочито због тога што његово размишљање не нуди одговор на питање како је то једна „недонесена“ Србија, сабијена у неке планине данашње средишње Србије, одједном, из чиста мира, могла достићи државне, политичке, војне, културне, градитељске и сваке друге вредности немањићког времена.
Будући да историјска школа у Србији није ни за црту мрднула од правила која јој је поставио Стојан Новаковић, разложним треба сматрати, нажалост, што и овдашњи обичан свет, и његови политичари, и они који себе радо зову интелектуалцима, и даље живе, делују и одлучују у складу са „знањима“ израслим из историјских лажи које је 1879. године у Србију усадио баш тај многострано хваљени Стојан Новаковић.
Аутор: Историчар Илија Петровић
