Што оправдавате и прихватате безакоње у СПЦ?

“Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема, а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина. Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кући и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима.“ (2.Јован 9-11)

        Прошло је више него довољно времена, да би се неразумни уразумили, сањари се пробудили, а наивни схватили како су архијереји СПЦ, неки отворено, а неки својим ћутањем, кренули путем отпадништва, односно издаје вере. Да су одбацили Христа и прихватили папу, да су одбацили веру Православну и прихватили сатанину творевину екуменизам. Да је само један архијереј несумњиво остао веран Богу и роду, достојан наших највећих исповедника вере, а то је владика Артемије.

      Због тога данас имамо оне који иду путем Јудине издаје, путем папопоклоништва- то су сви они који следе екуменисте који данас управљају СПЦ, и имамо верно Христово стадо, које иде путем храброг и бескомпромисног исповедања Православне вере, на чијем челу је владика Артемије. Између оних који су се окренули ка западу у сусрет антихристу и оних који су се окренули истоку, како нас је Свети Сава окренуо, у сусрет Христу, налазе се они који кажу да се држе ИСТИНЕ, коју нам је Господ дао преко апостола, светих отаца, а при томе су у молитвеном општењу са онима који ту ИСТИНУ немилосрдно нападају. Они кажу да су против екуменизма, а и даље помињу епископе екуменисте, који су се отворено одрекли Христа и који су у том екуменском лудилу спремни на сваки злочин. Из само њима знаних разлога, они не желе да се одвоје од екумениста, због чега правдају оно што се не сме правдати, а то је екуменистичко безакоње у СПЦ. Варају и себе и друге тврђењем да се у СПЦ не догађа ништа посебно, односно да нема разлога да се они одвајају од свога епископа који отворено признаје да је јеретик, односно екумениста, и при томе сањају о некаквом повратку на старо, као да се ништа није догодило. Говоре да су Васељенски сабори стубови наше вере, а случајно или намерно се не држе правила тих истих сабора:

“Не   сме   се   никаквим  начином  бити  потчињен епископима који одступише или који одступају од Православља.“ правило Трећи Васељенски Сабор; 

“Са  сладошћу   примамо   божанска   правила   и  свецело   и непоколебиво држимо одредбе ових правила изложених од свехвалних Апостола, светих труба Духа, и од свих шест Васељенских Сабора, и од оних који су се помесно сакупљали ради издавања таквих заповести, и најзад,  од светих Отаца наших. Јер сви они,  једним и истим Духом просвећени,  узаконише  оно што је корисно. И кога они предају анатеми, и ми анатемишемо,  и кога (предају) свргнућу,  и ми га свргавамо, и кога одлучењу, и ми га одлучујемо.“ правилo  Седми  Васељенски  Сабор.  

Као потврду наведеног, подсетићемо вас на део посланице Светог мученика митрополита Јосифа Петроградског (+1938). Он је исповедањем и мучеништвом посведочио верност Христу и Цркви, у време немилосрдног прогона РПЦ, двадестих и тридесетих година прошлог века од стране комуниста, када је митрополит Сергије, да би себе заштитио, донео злогласну издајничку Декларацију (1927.г.) о сарадњи са богоборачким комунистичким режимом, који је прогонио и хулио на Христа. Посланица Светог мученика митрополита Јосифа је написана 1928. године и упућена једном архимандриту, који се у то време понашао исто као што се данас понашају они који су у молитвеном општењу са јеретицима у СПЦ:

“…Ми нећемо предати Цркву као жртву издајницима, прљавим политичарима и агентима безбожништва и уништења. Овим протестом ми себе не отцепљујемо од Цркве, него њих отцепљујемо од себе и одважно кажемо: ми не само да нисмо отишли, да не идемо и да никада нећемо отићи од наручја Истинске Православне Цркве, него и оне који нису са нама и за нас, него су против нас, сматрамо њеним непријатељима, издајницима и убицама. Не идемо ми у раскол зато што се нисмо приклонили митрополиту Сергију, него то чините ви који сте му послушни и идете са њим у понор црквене осуде. Ми вас позивамо и јачамо ваше моћи за борбу за независноц Цркве, али не онако како ви претпостављате да је потребно: не договором са поробљивачима Цркве и убицама њене независности (која се сада показује у њеној светој обесправљености), него гласним и одлучним протестом против сваког пристанка, против лицемерних и лажљивих компромиса и против издаје њених интереса интересима безбожног сатанизма и горке борбе против Христа и Његове Цркве. Да ли ти заиста не видиш противуречност и неподударност у својој дилеми? (Ти кажеш:  “Хоћемо ли, остајући послушни теби, отићи у раскол, или ћемо, покоравајући се митрополиту Сергију, ојачати нашу моћ у борби за независност Свете Цркве?“) Ја одлазим у раскол?! Покоравање Сергију је борба за независност Цркве?! Драги мој! Свака лењиградска старица ће ти се слатко на то насмејати!Можда вас то, не оспорава, “тренутно има више него нас“. И нека буде да “велика маса није за мене“ , као што ти кажеш. Никога, међутим, нећу себе сматрати за расколника чак и ако останем сасвим сам, као што је то некада био један од светих исповедника. Овде, не заборави, уопште није реч о количини, него о следећем: Син Божији, Када дође хоће ли наћи веру на земљи (Лк. 18;8)? А можда последњи “побуњеници“ прив издајника Цркве и саучесника њеног уништења, неће бити епископи и архиереји него најобични смртници, баш као што је на Крсту Христовом Његове последње, стадалничке уздисаје чуло неколико обичних душа коју су му биле блиске.Према томе, драги оче, не судите ми преоштро, а нарочито не посредством вашег Валсамона. Овде је реч о стварима другачијим од оних о којима су говорили писци светих канона и које су, чак и без тумачења, свакоме биле разумљиве. У сваком случају, Валсамон у овом случају не може да буде ауторитет, нити се његови коментари могу применити на наше прилике, које никакви коментари и канони нису чак ни предвидели. Не судите ми тако строго, и јасно схватите следеће:Ја уопште нисам расколних и не позивам је на раскол, него на прочишћавање цркве од оних који сеју прави раскол и изазивају га.Указати некоме на његове грешке и заблуде не значи раскол него је то, једноставно речено, стављање необузданог коња назад у узде.Одбијање да се прихвате исправни прекори и упутства заправо јесте раскол и гажење по истини. У обликовању црквеног живота не учествују само они који су начелу, него читаво тело Цркве; расколник је, пак, онај што за себе преузима права која превазилазе његов ауторитет и који се у име Цркве осмели да каже оно са чим нису сагласни његова сабраћа. Митрополит Сергије се показао као такав расколник, јер је далеко прекорачио своја права и одбио и презрео гласове многих архијереја, који нису застранили.  …Сергијеви браниоци кажу канони дозвољавају да се од епископа одвојимо само због јереси која је била осуђена на Сабору. Против овога може се одговорити чињеницом да дела митрополита Сергија могу бити довољна да се укључе и у ову категорију, уколико се има у виду његово отворено кршење слободе и достојанства Цркве, једне, свете, саборне и апостолске.“

     Због издаје митрополита Сергија и његових присталица, митрополит Јосиф Петроградски је верни народ повео у катакомбе, кое су изнедриле огроман број Светих мученика-исповедника, о чему се може више сазнати у књизи “Светитељи руских катакомби“ чији су аутори јеромонах Серафим Роуз и Иван Андрејев.

     Пре неколико година у својој књизи “Заблуде расколника, такозваних старокалендараца“ владика Атанасије Јевтић, изузетно се позитивно изразио о Декларацији митрополита Сергија, показујући да су данашњи екуменисти истог духа као и они који су стали иза наведене декларације, односно издајник издају правда. У другом виду, такво слагање у одступништву убедљиво пројављује и Иринеј Гавриловић, који у потпуности подржава издајничку политику колонијалне управе на челу са Вучићем,

      Заврши ћу речима Светог мученика владике Виктора Глазовског(+1934), која одсликавају и наша осећања и веровања: “Нека Господ не отврдне срца оних који су потписали Декларацију (данас екуменисте-моја напомена), него нека се покају и обрате да би њихови грехови били опрани. Ако, пак, не буде тако, онда сачувајмо себе од општења са њима, знајући да општење са онима који су отпали значи и наше лично одрицање од Христа Господа. Пријатељи моји, ако истински верујемо да ван Православне Цркве човеку нема спасења, онда, кад се њена истина изопачи, ни ми не можемо остати њени равнодушни богослужитељи у мраку, него пред свима морамо исповедати црквену истину.“

Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!

Грешни раб Божији Горан Живковић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!