Степски: Руске опције у Луганско-Доњецкој Народној Републици

У реду, ово ће бити кратак резиме мог виђења руске позиције и опције могућих одговора на напад Укронациста.

Као прво, неколико кључних претпоставки:

• Русија нема жељу да нападне/ослободи Украјину
• Русија би најрадије избегла да се отворено меша у ЛДНР
• Најбољи исход за Русију био би да ЛДНР успе да се сама одржи, без отворене руске подршке.
• Током целе ове битке, Русија ће увек радије предузимати мање него више.

Следеће, ево резимеа мојих очекивања да ће Русија деловати у наредних неколико дана:

Имајте на уму да чак ни у свим овде наведеним сценаријима, Русија не покреће крајњу могућност – напад пуног обима на Украјину.

Зашто?

Зато што би одлука о покретању напада у пуном обиму на државу Укронациста била заснована не на догађајима дуж ЛК-а (линије контакта) већ на много „широј слици“ о томе шта би Запад могао, а шта не да уради у Украјини и остатку Европе.

Другим речима, проблем ЛДНР треба посматрати одвојено од много већег проблема будућег безбедносног уређења Европе.

Такође, ево још једног неизбежног подсетника на питање:                                                                                               када има смисла уопште преговарати са својим непријатељима?

• Не када им „верујете“.
• Не када се надате да ћете их „убедити“.
• Не када се надате да ћете успети да „покажете своје мирољубиво лице“ широкој јавности.

Али, има смисла преговарати са својим непријатељем:

• Када очекујете да можете постићи више преговорима него употребом војне силе.
• Када време ради за вас.
• Када треба да “докупите“ још времена (из било ког разлога).

САД и њихове ЕУ-колоније, ево већ месецима најављују руску интервенцију. Међутим, до те интервенције (још увек) никако да дође, а то лидере Запада доводи до потпуног очаја. Али зато, ово је повољан развој догађаја за Русију; она такву ситуацију жели да пролонгира, што дуже.

Постоји само један начин, по мом личном уверењу, како да се реши специфична ситуација проблема ЛДНР-а, а да се истовремено створи нова безбедносна архитектура у Европи. То ће морати да се постигне једностраном руском војном операцијом јер, (зомбираним, прим. Радо Мир) људима на Западу је једноставно неопходан још један велики војни пораз, да би најзад почели поново да користе сопствена чула (отприлике да им је то потребно по једном у сваком столећу). Ако и Руси увиде да је то неизбежно, свеједно, још увек им преостаје да претходно поведу рачуна на ове две ствари:

• Одложе отворену интервенцију што је могуће дуже, како би се до краја разобличио овакав западни наратив
• Упусте се у оно што би се могло назвати „психолошка припрема Театра операција”, која ће, да поједноставим, створити такав ниво беса и у ЛДНР и унутар Русије, да ће јавно мњење ултимативно ЗАХТЕВАТИ руску интервенцију.

Наравно, када најзад интервенише, биће озбиљних негативних економских и политичких последица по Русију. Стога и јесте од виталног значаја за Путина и владу да креирају такву политичку динамику унутар Русије да народ, не само подржи интервенцију, већ и да је ЗАХТЕВА. А после, када буду уведене „ паклене западне санкције “, народ неће сваљивати кривицу на Путина за реално веома високу цену коју ће морати да прихвате, да би победили.

За сада би се једино могло рећи да је сва та бука пробудила руског медведа, да је изашао из јазбине и тренутно само разгледа. Управо због тога, цео Запад и јесте у стању тоталне панике.

Добро је засад.

Али, у ком тренутку ће исти тај медвед заиста напасти – е то неће одлучивати нико други осим њега самог.

Даље, Укри су већ у више наврата изјављивали како неће применити споразуме из Минска. И то је веома добро.

Њихов садашњи напад на ЛДНР и показује да Укији у ствари желе да испровоцирају руски одговор. Ово је такође веома добро, јер је ниво негодовања јавности на РуНет-у, па чак и на руској телевизији, већ “преко гуше“. Руска PSYOP (психолошка операција)[iii] припреме бојног поља напредује у правом смеру.                                                                                                                                                                               Што се тиче одбране ЛДНР, изгледа да се држе, али права, велика, копнена офанзива Укија још није почела!

То је следећа ствар коју треба да размотримо: копнени напад Укија. Конкретно, не морамо да првенствено бринемо о покретању тог надолазећег Уки напада, већ о томе шта он постиже у првих 4-6 сати или тако нешто. Када Укији једном буду у потпуности увучени у то, тада постају и легитимна мета за противударе.

Дакле, ово је сада Велико питање: да ли ће одбрана ЛДНР издржати?

==>> Кључна ствар коју притом треба анализирати је: да ли се ЛК (линија контакта) помера и, ако да, колико далеко и колико брзо? <<==

Моја лична претпоставка је да хоће, што ће укроназима оставити само две опције:

• Одустати
• Покрени масован напад, свом силом, у пуном обиму

Ово последње је много вероватније од првог.

А, у међувремену, “ниво бола“ за Запад полако расте на свим фронтовима.

Дакле, за Русију има смисла оставити тај процес отвореним што је дуже могуће, пре него што одлучи да га прекине и крене у отворену интервенцију.

Ево једног типичног, очекиваног аргумента који ми добацују: шта је са невиним цивилима који страдају у ЛДНР?

Шта са њима?

Да ли неко озбиљно мисли да ће руска интервенција резултирати мањим бројем жртава него што се то већ ионако до сада дешава?

Ужасна је истина да ће људских губитака бити, без обзира на то како се ситуација развија. Дакле, једину праву опцију не треба тражити између: „спашавати цивиле или их оставити да страдају“. Једини могући прави избор је „постарајте се да свака цивилна жртва не буде узалудна“. Звучи цинично? Јесте, али то је реалност правог ратовања (за разлику од глупирања Холивуда и Тома Кленсија[iv] којима се на Западу народу испире мозак, још од рођења).

Дакле, свима онима који стално траже да Русија интервенише *одмах* и који не разумеју зашто је Лавров пристао да се састане са Блинкеном, рећи ћу ово: немојте да пројектујете сопствене емоције и реакције на Путина или, ако тако желите,на „руског медведа“. Руси нису створили највећу државу на свету и победили све своје непријатеље наивношћу или неспособношћу да прорачунају када/како да одреагују на страну агресију.

Ако мислите да знате боље, и то је О.К., само ипак немојте очекивати да ће се Путин понашати на начин на који би се ви понашали у истој ситуацији.

Коначно, постоји и нешто морално одвратно у ставу оних који на рат гледају као на било шта друго осим као на оружје последњег избора. Христос је рекао „блажени миротворци“, а не „блажени ратници“. Да, као што сам рекао, ја верујем да ће Русија ипак морати да интервенише, и то отворено и директно. Али, верујем и да ће Путин одлагати интервенцију колико год да је то могуће. А то, не само да је оперативно мудро, већ је и морално исправно.

Аутор: Андреј Рајевски Степски

ДОДАТАК: Сећам се како су западни медији говорили “интензивном гранатирању” града Сарајева од стране Срба. Бесмислица! Људи једноставно немају представу о модерном ратовању. Када падне граната на сваких неколико минута, то НИЈЕ никаква „интензивна артиљеријска ватра“. Данас, када у тренутку букне целокупна површина величине једног (или чак неколико) фудбалских терена, е то је озбиљан артиљеријски удар. Оно што тренутно видимо у ЛДНР би се могло назвати „узнемирујућом ватром“. Да су Укији јуче користили возила за деминирање, то би већ могло да буде део припрема за копнену офанзиву. Ово се ЈОШ НИЈЕ извело. Што се тиче копненог напада, Укији су до сада слали само специјалне снаге и, очигледно, били откривени; покупили су жртве и морали да се повуку.

Све је ово још увек далеко испод прага на коме ће Русија морати да интервенише.

Посрбио: Радо Мир

О аутору:                                                                                                                                                                                       

Ево шта сам аутор текста, изванредни аналитичар, Андреј Рајевски (псеудоним Saker – Степски) каже за себе:                                                                                      Рођен сам у Цириху, Швајцарска, од оца Холанђанина и мајке Рускиње. Отац нас је напустио када сам имао 5 година, тако да су ме мајка и моја руска породица васпитале и зато сам узео мамино презиме. Већину живота сам живео у Женеви, Швајцарска. Године 1984. одслужио сам војни рок – јединица за електронско ратовање; касније сам пребачен у војну обавештајну службу (UNA) као специјалиста за језике где сам радио за швајцарско ратно ваздухопловство. Затим сам отпутовао у САД где сам дипломирао међународне односе на Школи за међународне сервисе ( School of International Service SIS) на Америчком универзитету и магистрирао стратешке студије на Paul H. Nitze School for Advanced International Studies (SAIS) на Johns Hopkins University. По повратку у Швајцарску, радио сам као цивилни консултант за Швајцарску стратешку обавештајну службу (SND) пишући стратешке анализе, првенствено о совјетској/руској војсци. У војсци сам добио чин „техничког официра“, еквивалентан мајору, што је фенси начин да се каже да сам аналитичар. Такође сам радио као специјалиста за „непријатељске операције“ („Црвени тим“ по амерички) за обуку на оперативном нивоу Генералштаба швајцарских оружаних снага.

[Посебна напомена за неке алтернативно надарене људе: не, никада нисам радио/служио ни један дан у НАТО-у. У време мог рада за швајцарску војску, Швајцарска је још увек била неутрална земља чија је војна доктрина била чисто одбрамбене природе и била је још увек несврстана земља. Другим речима, био сам спреман да служим и, ако је потребно, браним земљу свог рођења, а да ни на који начин не повредим интересе моје „историјске домовине“, Русије.]

Тада сам прихватио позицију у Институту УН за истраживање разоружања (UN Institute for Disarmament Research UNIDIR) где сам се специјализовао за тактику и операције одржавања мира. То ми је дало прилику да заједно са генерал-мајором И. Н. Воробјевим са Руске генералштабне академије будем коаутор књиге о руским мировним операцијама. Мој последњи рад у UNIDIR-у је био о психолошким операцијама и обавештајним подацима у мировним операцијама који можете преузети овде. У исто време, написао сам и оцену учинка руске војске током првог чеченског рата за Journal of Slavic Military Studies, коју је неко касније поставио овде. Ратови у Босни и Чеченији су ми заиста отворили очи за “праву природу Империје“. Пошто сам мислио да живим у демократији, изнео сам своје мишљење о овим темама и убрзо завршио као сумњив од стране мојих бивших шефова. Напустио сам УН и преузео функцију у Међународном комитету Црвеног крста (ICRC) што је вероватно била највећа грешка у мом животу и о којој никада нећу јавно говорити. До тренутка када сам напустио тај посао, у основи сам био стављен на црну листу као „опасан елемент“ (што значи „нелојалан“) од стране мојих бивших шефова (моји редовни контакти са руским дипломатама и моји напори да пружим помоћ босанским Србима вероватно ми нису ишли у прилог). Са тоталним гађењем, напустио сам каријеру војног специјалисте и преобучио се за софтверског инжењера. Када је 9/11 сломио ИТ сектор, поново сам остао незапослен и отишао из Швајцарске у САД где смо са супругом одшколовали наше троје децерадећи свакакве послове; углавном као преводилац (течно говорим руски, француски, енглески, шпански и немачки) док је моја супруга радила као ветеринар (сада, када су нам деца одрасла, супруга и ја радимо заједно). Године 2007. одлучио сам да покренем анонимни блог, углавном као психотерапију за себе, и назвао га „Vineyard Saker“ (http://thesaker.is/)  – једноставан машински генерисан анаграм мог пуног имена 🙂

У многим текстовима (као уосталом и у овом) на свом блогу, Степски помиње или говори о Србима, српским патњама, неправди која им се чини…, увек у најбољем контексту. С годинама, Степски постаје све цењенији и праћенији, па сад редовно пише за The Unz Review  www.unz.com а преносе и други, попут угледног канадског портала Global Research  www.globalresearch.ca                         

[i] ЛК – Линија Контакта

[ii] Електронско ратовање је свака радња која укључује употребу електромагнетног спектра (ЕМ спектра) или усмерене енергије за контролу спектра, напад на непријатеља или ометање непријатељских напада. Сврха електронског ратовања је да се противнику ускрати – а обезбеди себи несметан приступ – ЕМ спектру. ЕВ се може применити из ваздуха, мора, копна и/или свемира помоћу система са посадом и без посаде, и може циљати комуникацију, радар или друга војна и цивилна средства (Electronic warfare EW)

[iii] Psychological operations (PSYOP) – Психолошка Операција

[iv] Thomas Leo Clancy Jr. је био амерички романописац. Најпознатији је по својој технички детаљној обради шпијунаже и војно-научним причама смештеним током и након Хладног рата. Седамнаест његових романа су били бестселери, а продато је више од 100 милиона примерака његових књига. Википедија

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!