Степинац је језуита и злочинац, а не “светац“ како нас убеђује папољубац Порфирије
Поводом срамног понашања папољубца Порфирија и осталих екумениста у СПЦ (Београдска патријаршија), да злочинца кардинала смрти Алојзија Степинца представе као “свеца“ а број Јасеновачких новомученика десетоструко умање, објављујемо део из књиге Едмонда Париса “Тајна историја Језуита“. Књига за коју је увод написао бивши језуитски свештеник др Алберто Ривера (Тајне ватиканске убице), у потпуности разобличава лажи папољубца Порфирија и осталих поклоника Степинца, односно потврђује историјску чињеницу да је Степинац био језуита који је благословио и руководио злочинима према Србима у НДХ.
Наведени план екумениста у вези Степинца спроводи се више деценија, а што потврђује случај са почетка 21 века када је владика Лаврентије организовао поклоњење гробу злочинца Степинца. Послао је свог архијерског намесника Владу Станимировића са шабачким црквеним хором “Свети Јован Богослов“ и вођом пута, фратром Ђироламом, у обилазак римокатоличких храмова по Италији, а пре тога су планирано дошли у загребачку катедралу, где су се поклонили гробу кардинала смрти и ономе који је благословио убијање преко милион Срба.
Уредништво Борба за истину
Језуита Степинац
Према црквеном закону, ниједан свештеник не може прихватити јавни положај или политичку функцију без пристанка папе. Ово потврђује и објашњава језуита Р. П. де Сорас: “Зар би могло бити другачије? Већ смо то рекли: свештеник, самим својим рукоположењем, званичном функцијом коју обавља унутар Цркве, због мантије коју носи, обавезан је да ради као католик, бар када је у јавности. Где је свештеник, тамо је Црква”.
Један други великодостојник Римске Цркве, у суседној земљи, је могао дати истоветну изјаву као и монсињор Тисо. Јер, ако су темељи словачке “Божје Државе” били мржња и прогон, шта би се тек могло рећи о дубоко католичкој Хрватској, плоду сарадње између убице Павелића и монсињора Степинца, потпомогнутим од стране папског изасланика Марконеа! Морали бисмо да се вратимо уназад у време похода на Нови Свет, да обухватимо пустоловине Кортеза и ништа мање крволочних монаха који су преобраћивали домороце, па да нађемо нешто с чиме бисмо упоредили зверства Усташа, подржаваних, вођених и подстрекиваних од стране фанатичних свештеника и редовника. То што су ове “убице у име Божје”, како их је с правом назвао М. Херве Лауриер, починиле за четири године рата, превазилази границе маште, тако да им нема равних чак ни у историји Римске Цркве, која иначе обилује оваквим случајевима. Има ли потребе да додамо да је присталица крвожедног Анте Павелића био монсињор Степинац, још један језуита?
Хрватска терористичка организација “Усташе”, коју је водио Павелић, је доспела у жижу француске јавности због убиства, у Марсеју, краља Југославије Александра Првог и нашег министра спољних послова Луја Бартуа, 1934. године. “Како је Мусолинијева влада очито била умешана у злочин”, изручење Павелића, који је пронашао уточиште у Италији, затражила је француска влада; Дуче наравно то није дозволио, и суд у Aix-en-Provence је морао да изрекне смртну пресуду у одсуству вођи Усташа. Овај терористички “поглавник”, Мусолинијев најамник, “радио” је у корист италијанске експанзије на јадранској обали. Када су, 1941. године Хитлер и Мусолини напали и распарчали Југославију, поставили су овог наводног хрватског патриоту на чело марионетске државе коју су назвали “Независна Држава Хрватска”. 18. маја те исте године, у Риму, Павелић је понудио круну те државе Војводи од Сполета који је узео име “Томислав II”. Наравно, он је добро пазио да никад не крочи ногом на крвљу натопљено тло његовог лажног краљевства. “Тог истог дана, папа Пије XII je примио у приватну посету Павелића и његове ‘пријатеље’, од којих је један био монсињор Salis-Sewis, заменик монсињора Степинца.” Дакле, Папа се није плашио руковања са осведоченим убицом, осуђеним на смрт због убиства Краља Александра Првог и Луја Бартуа, терористичким вођом који је имао најужасније злочине на својој савести! У ствари, 18. маја 1941, када је папа Пије XII са задовољством примио Павелића и његову дружину убица, покољ православних становника Хрватске је достигао свој врхунац, истовремено с присилним преобраћењима у католичанство”.
Прогањали су српску мањину, како то Валтер Хаген објашњава: “Захваљујући усташама, та земља је брзо претворена у крвави метеж… Смртоносна мржња нових господара је била усмерена према Јеврејима и Србима који су званично стављени ван закона… Читава села, чак и области су биле систематски затиране…” Пошто је Хрватска поистовећивана с католичанством, а Србија с православљем, православци су били присиљени да се придруже Католичкој Цркви. Ова принудна преобраћења су пред стављала завршетак “кроатизације”.
Андрија Артуковић, министар унутрашњих послова, је био главни организатор ових покоља и принудних конверзија; али, док је то радио, пазио је на моралност својих поступака, према сведоку који је био на високом положају. И заиста, када је југословенска влада затражила његово изручење из Сједињених Држава где је побегао после рата, неко је проговорио у његову корист: језуита Р. П. Лацковић, који је такође пребивао у Сједињеним Државама, и био секретар монсињору Степинцу, Загребачком надбискупу, током последњег рата. “Артуковић”, наводи овај језуита, “ био је световни представник монсињора Степинца. Између 1941. и 1945, није било дана да га нисам видео у мојој канцеларији или да ја нисам отишао до њега. Он је тражио савет од надбискупа за све своје акције, што се тиче њихове моралне стране.” Када знамо какве су “акције” овог крвника биле, схватамо какве му је “морално уздижуће” савете давао монсињор Степинац.
Покољи и конверзије су се дешавали до ослобођења, а наклоност Светог Оца према убицама се није никад променила. Могу се прочитати, у хрватским католичким новинама тог времена, размене комплимената између папе Пија XII и Павелића, “Поглавника”, коме је монсињор Шарић, сарајевски језуитски надбискуп и песник у слободно време, посветио стихове прожете заносним обожавањем.
Али ово је било само показивање добрих манира: “Монсињор Степинац постаје посланик усташког Сабора. Носи усташка одликовања, присутан је на свим важним усташким свечаностима где је чак и држао говоре… Морамо ли се онда питати зашто је монсињор Степинац добијао толико поштовања у марионетској држави Хрватској? Или зашто су о њему певане хвале у усташкој штампи? Веома је очигледно да без подршке монсињора Степинца, у области вере и политике, Анте Павелић не би никад могао да рачуна на сарадњу католичких Хрвата у тој мери”. Да се схвате праве размере те сарадње, треба читати хрватску католичку штампу, “Католички Тједник”, “Католички Лист”, “Хрватски Народ”, и много других часописа који су се такмичили ко ће више ласкати крвавом “Поглавнику”; папа Пије XII је био веома срећан што је он “искрени католик”, тако да је папино уважавање Павелића обухватило чак и одухвате овог “великог човека”.
„Osservatore Romano“ нас обавештава да је 22. јула 1941. папа примио стотину припадника хрватске Тајне Полиције, предвођених начелником Загребачке полиције, Еугеном Кватерником – Дидом. Ова група хрватског СС-а, најбољих крвника и мучитеља који су деловали у концентрационим логорима, је представљена Светом Оцу од стране онога који је починио тако страшне злочине да му је мајка извршила самоубиство из очаја. Наклоност Његове Светости папе Пија XII се лако објашњава ако се узме у обзир хришћанска ревност ових убица. Још један “искрени католик”, Миле Будак, министар вера, изјавио је у августу 1941. године, у Карловцу: “Усташки покрет је заснован на религији. Посао који обављамо почива на нашој привржености вери и Католичкој Цркви.” Поред тога, 22. јула, у Госпићу, тај исти министар вера је савршено описао усташки посао: “Неке Србе ћемо убити, неке протерати, а остатак ћемо принудити да прихвати римску католичку веру”. Овај план је спроведен до танчина. Када је ослобођење ставило тачку на ову трагедију, 300.000 Срба, Јевреја и Рома је било протерано, а више од 500.000 поклано. На овај начин је Католичка Црква такође проширила своје стадо за 240.000 православаца… који су се брзо вратили вери својих предака када су добили натраг своју слободу.
Али, какви су ужаси задесили ту несрећну земљу да би се дошло до тог невероватног исхода! Треба прочитати, у књизи М. Херве Лауриереа, “Убице у име Божје”, детаље страшних мука којима су ови усташки искрени католици подвргли своје несрећне жртве. Енглески новинар Ј. А. Војт (Воигт) је написао: “Хрватска политика се састојала од покоља, прогона и преобраћења. Број побијених достиже неколико стотина хиљада. Покољи су праћени најзверскијим мучењем. Усташе су копале очи својим жртвама и правили огрлице од њих, које су носили, или поклањали као сувенире”. “У Хрватској, језуити су усадили политички клерикализам”. То је дар који чувено Друштво без изузетка нуди државама које га приме у госте. Исти новинар додаје: “Са смрћу хрватског народног трибуна, Радића, Хрватска губи свог највећег противника политичком клерикализму који ће прихватити мисију Католичке Акције како ју је дефинисао Фридрих Мукерман (Friedrich Muckermann). Овај немачки језуита, познат и пре Хитлеровог успона, објаснио је ту мисију, 1928, у књизи чију је уводну реч написао монсињор Пачели, у то време нунције у Берлину. Мукерман се изразио следећим речима: ‘Папа се залаже за нови крсташки рат Католичке Акције. Он је стегоноша Христовог Краљевства… Католичка Акција значи окупљање светског католичанства. Оно мора доживети своје херојско доба… Нова Христова епоха се може задобити само по цену крви’.”
Десет година након што је ово написано, онај који је написао уводну реч књиге језуите оца Мукермана седео је на престолу Светог Петра и током његовог првосвештениковања, “крв за Христа” је буквално текла Европом; али Хрватска је била поприште најгорих недела те “нове епохе”. Тамо, свештеници не само да су заговарали покољ с проповедаонице, него су неки чак и предводили убице. Други су обављали, поред свештеничке, и дужности префекта или начелника усташке полиције, или чак управника концентрационих логора чији су ужаси превазишли и оне у Дахау и Аушвицу. Овом списку крвника, морамо придодати и имена опата Божидара Брала, свештеника Драгутина Камбера, језуите Лацковића И опата Ивана Салића, секретара монсињора Степинца, свештеника Николу Билогривића, итд… И многобројне Фрањевце; један од најгорих је био фра Мирослав Филиповић, главни организатор тих покоља, управник и џелат концентрационог логора Јасеновац, најгнуснијег пакла на земљи.
Фра Филиповићева судбина је била иста као и монсињора Тисоа, у Словачкој: после ослобођења, обешен је, у својој мантији. Али, мно ги од његових сабораца, без жеље да постану мученици, побегли су у Аустрију главом без обзира, заједно с убицама којима су били од велике помоћи. Али, шта је вођство радило, суочено с крвожедном махнитошћу великог броја својих следбеника?
Вођство, односно бискупија и њен старешина, монсињор Степинац, гласали су у усташком Сабору за законе који се тичу обраћења православних у католичанство, слали су мисионаре ужаснутим сељацима, не трепнувши су покрштавали читава села, присвајали имовину Српске Православне Цркве и непрестано хвалили и благосиљали Поглавника, следећи пример папе Пија XII.
Његова Светост папа Пије XII је имао личног представника у Загребу, редовника Р. П. Марконеа. Овај „Санцти Седис Легатус” (представник Свете Столице) заузимао је почасно место на свим свечаностима усташког режима, и сликао се у кући вође убица – Павелића – с његовом породицом која га је примила као пријатеља. “Свака птица своме јату лети”. Значи, односи између убица и свештенства су увек били срдачни – наравно, многи од тих свештеника су били и једно и друго, за шта никад нису сносили кривицу. “Циљ оправдава средства”.
Када су Павелић и његових 4000 усташа – укључујући бискупа Шарића, језуиту, бискупа Гарића и 400 свештеника – напустили место злочина и отишли прво у Аустрију, а онда у Италију, оставили су иза себе део свог “блага”: филмове, фотографије, снимљене говоре Анта Павелића, ковчеге пуне драгог камења, златног новца, злата и платине из зуба, наруквица, венчаног прстења и делова протеза направљених од злата и платине. Овај плен узет од несрећника који су побијени био је сакривен у владичанском двору где је и пронађен.
Бегунци су искористили услуге “Папске комисије за потпору”, направљене превасходно у циљу спасавања ратних злочинаца. Ова добротворна установа их је крила по самостанима, углавном у Аустрији и Италији, и обезбедила главешинама лажне пасоше који су им омогућили да отпутују у “пријатељске” земље где су могли да уживају у свом пљачкашком плену на миру. Ово је учињено за време Анта Павелића, за чије се присуство у Аргентини сазнало 1957. године, после покушаја атентата на њега у ком је био рањен. После тога, диктаторски режим у Буенос Аиресу је пао. Као и бивши председник Перон, његов штићеник је морао да напусти Аргентину. Из Парагваја, где је прво дошао, доспео је у Шпанију где је умро 28. децембра 1959, у Немачкој болници у Мадриду. Том приликом, француска штампа се присетила његове крваве каријере и нешто стидљивије “моћних заштитника” који су му помогли да избегне правду.
Под насловом “Београд је узалуд захтевао његово изручење”, читамо у “Ле Монде-у”: “Кратка вест објављена у штампи овог јутра оживела је, међу Југословенима, успомене из прошлости испуњене патњом и озлојеђеношћу према онима који су, скривајући Павелића, скоро петнаест година, ометали правду”. “Парис Прессе” указује на последње понуђено скровиште терористи у овој краткој, али значајној реченици: “Обрео се у фрањевачком самостану у Мадриду.” Одатле је, у ствари, Павелић одведен у болницу где је вратио свој дуг природи – али не и правди, којој су се изругивали ти “моћни заштитници” који су могли бити лако идентификовани.
Монсињор Степинац који је имао , како је рекао, “чисту савест”, остао је у Загребу где му је суђено 1946. Осуђен је на тешку робију, али је само био приморан да не напушта своје родно село. Казна је била блага, као што можемо видети, али Црква треба мученике. Загребачки надбискуп је произведен у члана свете кохорте за живота, од стране папе Пија XII који је пожурио да га именује кардиналом, у знак признања његовог “хришћанског живота који зрачи најчистијим сјајем”.
Познато нам је симболичко значење кардиналске пурпурне боје: онај који је обуче на себе мора бити спреман да исповеди своју веру „usque ad sanguinis effusionem“: по цену проливања крви. Не можемо порећи да је овог проливања било много у Хрватској, за време службе овог “светог човека”, али крв која је текла потоцима није била његова: била је то крв православаца и Јевреја и других “нискородних”.
С тим у виду, право на титулу кардинала монсињору Степинцу не може бити оспорено. У дијецези Горњи Карловац, делу његове надбискупије, од 460.000 православаца који су тамо живели, 50.000 се сакрило по планинама, 50.000 је протерано у Србију, 40.000 је покрштено на силу а 280.000 је побијено.
19. децембра 1958, читамо у листу “Католичка Француска”: “Да искажемо величину и хероизам Његове Еминенције кардинала Степинца, велики састанак ће се одржати 21. децембра 1958, у 4 часа, у крипти Саинте-Одиле-а, 2, булевар Стефона Малармеа, Париз 17. Председаваће Његова Еминенција кардинал Фелтин, париски надбискуп.
Сенатор Ернест Пезет и пречасни отац Драгоун, национални управник Хрватске Мисије у Француској, ће узети учешћа. Његова Екселенција монсињор Руп ће одржати мису и причест”. Овако је кардинал Степинац обогатио галерију Великих језуита.
Други циљ овог састанка од 21. децембра 1958, у крипти Саинте-Одиле-а, је реклама књиге написане у одбрану загребачког надбискупа, од стране Р. П. Драгоун-а; монсињор Рупп, помоћник кардинала Фелтина, написао је предговор. Не можемо изнети овде анализу у целости, али рећи ћемо ово: Наслов књиге је “Досије кардинала Степинца”, што би обећавало читаоцу непристрасан приказ суђења у Загребу. У стварности, у овој књизи од 285 страна, налазимо говоре два надбискупова адвоката у целости, праћених напоменама писца, али, ни оптужница, ни говори тужилаца нису чак ни споменути. Р. П. Драгоун изгледа није чуо за француску пословицу „Qui n’entend qu’une cloche n’entend qu’un son“ (Свака прича има две стране), а можда ју је знао сувише добро! Било како било, ово систематско брисање супротне стране приче било би довољно да закључи расправу.
Хајде да размотримо разлоге због којих се позивало на ослобођење загребачког надбискупа. Али пре тога, једно питање: Да ли је монсињор Степинац стварно био митрополит Хрватске и Славоније? Књига Р. П. Драгоун-а не одговара на ово питање. На страни 142. те књиге, читамо следеће што се тиче примерка извештаја монсињора Степинца, чија је веродостојност била оспоравана од стране одбране: “У том тексту, надбискуп је описан као ‘Metropolitan Croatiae et Slavoniae’, али надбискуп није митрополит и никад се није тако представљао.” Ово би разјаснило ствари да нисмо прочитали, на страни 114, следеће из изјава пред судом самог монсињора Степинца: “Света Столица је често наглашавала да мали народи и националне мањине имају право бити слободни. Зар не могу ја, као ‘бискуп и митрополит’, имати право да о томе говорим?”
Што више читамо, то мање разумемо! Нема везе! Како нас стално изнова подсећају, монсињор Степинац није могао утицати ни на који начин на понашање његове пастве и свештенства. Онима који наводе чланке у католичкој штампи у којима се хвале достигнућа Павелића и његових унајмљених убица, одговор је: “Просто је смешно сматрати монсињора Степинца одговорним за то што су новине писале”. Чак и када је у питању “Католички Лист”, најзначајније католичке новине у Загребу, дијецези монсињора Степинца! У том случају, нећемо говорити ни о “Анђелу Чувару” који припада фрањевцима, “Гласнику Св. Анте”, “Католичком Тједнику” који је издавао сарајевски бискуп Шарић, нити, наравно, “Вјеснику Почасне Страже Срца Исусова”, који припада језуитима. Дакле, тврди се да монсињор Степинац, “спорни митрополит”, није имао никакав утицај на ове новине, којима је био надређени, и које су се стално такмичиле у додворавању Павелићу и његовој крвавој влади. Нити је имао било какву власт, како они кажу, над усташким бискупима Шарићем, Гарићем, Аксамовићем, Симраком, итд, који су обасипали похвалама Павелића и поздрављали његове злочине, ни над “крсташима” Католичке Акције, ни над фрањевачким убицама, ни над загребачким опатицама које су марширале, руку подигнутих на хитлеровски начин. Каква чудна “хијерархија” у којој нико нема власт ни над ким и ни над чим!
Чињеница да је седео, с десет других католичких свештеника, у Сабору не компромитује надбискупа – или бар, ми тако морамо претпоставити, јер је та чињеница напросто занемарена. Не би га требали осудити ни за његово председавање Бискупским Конференцијама, ни Одбором за спровођење одлуке која се тиче покрштавања православног становништва. У овој апологији, “хуманитарни” изговор за толико много насилних покрштавања, је вешто – и у потпуности – изнесен. Читамо следеће, што се тиче “страшне недоумице” с којом се сусрео монсињор Степинац: “Његова пастирска дужност је била да не повреди канонска начела, али, на другој страни, отпадници који би одбили да се покатоличе би били убијени; стога, он је ублажио строгост правила.” Постајемо још више збуњени ако наставимо да читамо: “Покушао је да уклони ову драматичну алтернативу у јавном писму од 2. марта 1942, у коме је наредио свештеницима да припазе на мотиве за обраћење.”
Ово је заиста необичан начин “ублажавања строгости правила” и уклањања “драматичне алтернативе”! Да ли је монсињор Степинац отварао или затварао врата Римске Цркве лажним обраћеницима? То би било потпуно немогуће сазнати ако се ослонимо само на овај говор одбране. Над бискупове апологете изгледа бирају “затварање врата”, кад изјављују: “…Случајеви покрштавања су били веома ретки на територији
загребачке дијецезе.” Нажалост, статистике нам говоре нешто друго, као што смо рекли ра није: “…Само у дијецези Горњи Карловац, делу загребачке надбискупије, 40.000 људи је било покрштено”. Очигледно је да је до таквог исхода могло доћи само путем масовног покрштавања читавих села, као што је Каменско, у дијецези монсињора Степинца, где се 400 изгубљених оваца вратило у римско стадо у једном дану, “својевољно и без икаквог притиска од стране световних и црквених власти”.
Зашто онда сакривати ове бројке? Ако су оне заиста биле последица “милосрђа” хрватског католичког свештенства, а не због циничног коришћења терора, требали су бити поносни на њих. Истина је да је вео којим се покривају ове нечасне радње у покушају да се сакрију провидан и недовољно велик. Да би се прикрио Степинац, остали морају бити откривени: бискупи Шарић, Гарић, Симрак, свештеници Билогривић, Камбер, Брало и њихови сарадници – фрањевци и језуити морају бити откривени, и на крају Света Столица.
Можемо пустити овог чудног надбискупа да ужива у својој “чистој савести”, овог примаса Хрватске наводно лишеног сваке власти, који се називао “митрополитом”, иако то није био и који је, да се закључи овај парадокс, отварао врата кад их је затварао. Али, поред овог сјајног прелата, био је ту још један, Р. П. Марконе, лични представник папе Пија XII. Да ли је овај „Sancti Sedis legatus“ такође био без икаквог утицаја на хрватско свештенство? Нико не зна! Јер тако добро очишћен “досије” не помиње уопште ову значајну особу; могли бисмо бити потпуно несвесни њеног постојања да немамо друге изворе, као што су фотографије на којима он служи мису у загребачкој катедрали, стоји међу усташким генералштабом, и вечера с Павелићевом породицом.
Суочавајући се с таквим доказом, није изненађујуће што је присуство папиног представника “у тами”; мистици би то назвали “просветљујућом тамом”! Али ових неколико редова из “досијеа” бацају још више светла: “У оптужници се наводи име ватиканског државног секретара, кардинала Маглионеа, који је 1942. године саветовао надбискупа Степинца да успостави срдачније и отвореније односе с усташким властима”. Ово је довољно да стави тачку на свако даље цепидлачење. Веза између Ватикана и усташких убица је довољно јасна. Света столица је терала монсињора Степинца да сарађује с њима, а лични представник папе Пија XII, самим седењем за Павелићевим столом, дословно је спроводио папска упутства: отвореност и срдачност у односима с убицама православаца и Јевреја. Ово нас не изненађује!
Али шта језуити мисле о свему томе, будући да тврдоглаво бране став да је свеприсутна сарадња великодостојника Његове Светости с диктаторима лична одлука, а никако не одлука Ватикана?
Када је кардинал Маглионе послао претходно поменуте препоруке загребачком надбискупу, да ли је он изразио своје” лично мишљење”, с печатом Државног секретара?
Доказ о сарадњи Ватикана и Усташа који је изнео Р. П. Драгоун ставља тачку на ово поглавље.
Али ево нове потврде хришћанских осећања, још увек јаких међу хрватским католицима према православним Србима.
„Federation Ouvriere Croate en France“ (Удружење хрватских радника Француске) послало је позивницу за свечаност која се организује у недељу, 19. априла 1959. у просторијама “Конфедерације хришћанских радника”, у Паризу, поводом прославе осамнаесте годишњице оснивања НДХ. На позивници је писало: “Свечаност ће почети служењем свете мисе у цркви Нотре-Даме-де-Лоретте. Али читалац, после оваквог богобојажљивог почетка, остаје пренеражен када спази, мало даље у тексту, овакву крилатицу: “СМРТ СРБИМА…!” Дакле, овај не тако обичан документ изражава жаљење што још те “браће у Христу” није побијено.
Књига Р. П. Драгоун-а, управника Хрватске Мисије у Француској, наговештава да добродошлица приређена хрватским избеглицама од стране француских католика није довољно топла. То нам је саопштено на странама 59 и 60, а на странама 280 и 281, где писац спомиње “горко разочарање” које су ове избеглице доживеле “сусрећући се с потпуним недостатком разумевања од стране њихове браће по вери”.
Када се узме у обзир горе поменути документ, овај “недостатак разумевања” је схватљив; драго нам је што наши сународници показују мало разумевања за облик побожности где позив на убиство иде руку под руку са “светом мисом”, у најбољој римској и усташкој традицији. Било би нам још више драго кад би штампање и растурање таквих крвожедних летака било забрањено у Паризу.
10. фебруара 1960. злогласни загребачки надбискуп Алојзије Степинац је умро у свом родном селу Карловице. Његова смрт је дала прилику Ватикану да организује једну од својих спектакуларних манифестација по којима се истиче. Том приликом, много је тога требало бити урађено јер многи католици нису имали илузија у вези Степинца. Стога је Света Столица превазишла саму себе увеличавајући на све начине ово посвећење. „Osservatore Romano“ и сва католичка штампа су посветили многе чланке усхићеним хвалама “мученику”, његовој “духовној заоставштини”, и говорима Његове Светости папе Јована XXIII у којима изражава “своје поштовање и велику наклоност”; ово су били разлози који су га навели да за овог кардинала који није био део Курије одржи свечану службу у катедрали Светог Петра у Риму. А као круну прославе, штампа је најавила скори почетак беатификације тог “сјајног човека”.
Морамо признати да је “заслужио” толику хвалу, чак и ореол, зато што је показао “свету послушност”, и радио строго по упутствима Ватикана што се тиче његових “срдачних и отворених” односа с Усташама. Али, чак и међу католицима, надамо се да ће бити неких који ће прозрети да, иза слављења овог будућег свеца, стоји покушај Ватикана да прикрије сопствени злочин.
Аутор: Едмонд Парис (Тајна историја Језуита)
