Стефан Немања једном руком радио, а у другој држао мач
Ради остварења овог свог идеала – уједињења свих Срба у једну државу, способну да брани и омогући културни развој, Немања је имао да се ухвати у коштац и са унутарњим и са спољним непријатељима.
Име Немања, иако библијско, никада пре није било употребљено међу хришћанским Србима, свакако не међу оним угледнијим, принчевима, жупанима и војводама. Ово име је симбол читаве Немањине напорне владавине, као ујединитеља нације и градитеља националне државе. Кад је његов библијски имењак Немија, по дозволи персијског цара Артаксеркса, обнављао разорене зидове Јерусалима, наредио је мајсторима да „једном руком раде, а у другој да држе мач“, ради одбране од непријатеља који су их узнемиравали (Нем 4,17-18). Тако је и Немања морао да гради и да брани у исто време, све до краја своје владавине.
По сведочењу хроничара, Немања је рођен 1113. а умро 1199. године. Дакле, његов живот је испунио скоро цео један век. Скоро половину тог свог дугог живота он је провео борећи се за јединство свог народа и за његову државу. Рођен је у Рибници, близу Дукље и био је прво крштен у римокатоличкој цркви у месту свог рођења, али је касније поново крштен у православном храму Светих апостола у Расу. Његов отац звао се Завида и био је један од провинцијских српских принчева са седиштем у Дукљи, садашњој Подгорици у Црној Гори.
После Завидине смрти Немања је очевим тестаментом наследио најисточнију четврт српске кнежевине, од Раса до Ниша. Остала три дела су наследила његова браћа: Тихомир, Мирослав и Страцимир. Немању је бринула поцепаност српских територија. Он је сањао само о српском народу као целини и о држави у којој би сви Срби били уједињени. Ради остварења овог свог идеала – уједињења свих Срба у једну државу, способну да брани и омогући културни развој, Немања је имао да се ухвати у коштац и са унутарњим и са спољним непријатељима. Његова унутарња борба била је уперена против неразумевања и ускогрудости своје браће и родбине, а спољна скоро са свима својим суседима, великим и малим … Ми нећемо улазити у детаље свих тих борби, али можемо рећи да је он на крају успео да створи српску државу од Јадрана до Софије и Перника.
Немања је био ратник прве класе. И као многе велике војсковође био је веома религиозан. Кад год би између ратова имао одмора, зидао је цркве. Неке од њих су права ремек дела. Краљица његових задужбина је Студеница. Остале су: Ђурђеви Ступови на реци Лиму, Архађел Михаило у Скопљу, Свети Пантелејмон у Нишу, Света Богородица и Свети Никола у Костаници. Све су то биле његове задужбине. Поред тога, по својој хришћанској широкогрудости, он је слао богате поклоне црквама. А његова дарежљивост према сиротињи и безнадежнима била је добро позната и на Истоку и на Западу. Моћни ратник своје земље и милосрдни Божји човек, такав беше Немања.
Какве је утиске оставио Немања на своје савременике? Он је био врло мудар човек. Када га је византијски цар Манојло (Манојло Комнен био је последњи цар династије Комнена) по први пут срео у Нишу, „био је изненађен мудрошћу младог човека“. Два угледнија историчара су описала Немању као заточеника у Цариграду. Евстатије је хвалио Манојлову храброст „који је успео да покори овај велики народ (Србе) и њиховог прослављеног вођу (Немању)“. Онда продужује : „Ја сам посматрао Немању са дивљењем; он је растом већи него што му је природа даривала, врло висок и леп човек“. И Манас, други историчар, исто тако описује Немању као силног човека: „Варварин, широких рамена и лепог изгледа човек, он је украсио царев тријумф“.
Са горњим описом се подударају и Немањини портрети на фрескама по манастирима Србије, Свете Горе и Бугарске. На жалост, нигде немамо сачуван његов портрет као великог жупана, већ само као старог осамдесетогодишњег монаха. Чак и на овим фрескама, он је представљен као човек класичних црта, достојанства и снаге.
Престоница великог жупана била је у Расу, граду у узаној, али плодној долини окруженој падинама, близу старе цркве Светих апостола, у којој је Немања био крштен по православном обреду.
Далеко од царског луксуза каснијег модерног доба, балкански краљеви и владари у Немањино доба, живели су скромним животом. Слично је било чак и на двору цивилизоване Византије. Према историјским подацима и песмама, велики жупан Немања био је веома богат владар. Поседовао је „седам кула сребра и дуката“. Па ипак, као хришћанин и ратник он је волео скроман живот. Његова резиденција је била велики четвороугаони простор, ограђен зидом са осматрачницама на сваком углу, ради безбедности. У средини тога дворишта била је његова двоспратна кућа са подрумом. Први спрат је био сазидан од камена. Велико огњиште је служило као кухиња. Трпезарија је била украшена плафоном у дуборезу … Ту је била и мала кућна капела, украшена скупоценим иконама и свећњацима. Испред иконе светог првомученика Стефана даноноћно је горело кандило. То је била крсна слава Немањиног дома. По имену свога патрона – славе – Светог Стефана, принчеви и краљеви из династије Немањића стављали су испред свога имена и име Стефан, као Стефан Немања, Стефан Првовенчани, Стефан Урош, Стефан Драгутин, Стефан Милутин, Стефан Душан.
Из књиге „Живот Св. Саве“ владике Николаја Велимировића
Извор: Правда и право
