Starac Sava Pskovo-pečerski: Pouke mirjanima

POUKE MIRJANIMA

Svet se nalazi u stanju dremeža, grehovnog sna, spava. Bog ga budi ratovima, pomorima, požarima, burama rušilačkim, zemljotresima, poplavama, nerodnim godinama… Avaj! Ne čuje on glas Božji!

LJudi počivaju na odru lenjosti i zaslepljenosti, a o spasenju su i zaboravili da razmišljaju. Nemaju kad: treba se žaliti, spavati, suditi druge, a drugih ima dosta, pa se nema vremena za razmišljanje o svojoj duši i večnosti!

Ljudi u toku svog zemaljskog života sve traže osim Hrista Životodavca, otud su i prepušteni raznim strastima: neverju, maloverju, sebičnosti, zavisti, mržnji, častoljubivosti, zadovoljstvima u jelu i piću i drugim strastima.

Tek pred kraj svog života traže Hrista u Pričešću, i to zbog vapijuće nužde, i to zbog običaja koji drugi prihvataju.

Neobično je i tužno videti zbog kojih sve praznih razloga nas đavo lišava ljubavi prema Bogu i bližnjem; zbog zemaljskog praha.., zbog novca, hrane i pića, odeće, stana. Onaj koji želi spasenje ne sme da ima strastan odnos ne samo prema hrani i piću, odeći, prostranom i lepom stanu, bogatom uređenju stana, već ni prema svom zdravlju, čak ni prema svom životu ne bi smeo da ima ni najmanje strasti, predavši sav svoj život volji Gospodnjoj.

Vezanost za prolazni život, zdravlje, vodi mnogim odstupanjima od zapovesti Božjih, povlađivanju telu, kršenju postova, uniniju, nestrpljivosti, razdražljivosti.

Nesrećan je onaj koji voli previše udoban život. Obezbedivši se svim mogućim komforom, on neće moći da podnese ma i najmanju neudobnost, razmaziće se i neće se naučiti strpljenju. A život hrišćanina je sva neudobnost, uzak put i neravan, krst koji zahteva neudobnost i veliko trpljenje. 

Njegovo srce će zavoleti udobnosti ovoga sveta, a ne Hrista Krstonosca. Trpi neudobnosti, navikavaj se na neudobnosti. Jer ja sam se naučio da budem zadovoljan onim što imam kaže apostol.

Nesrećan je onaj koji voli ukrašavanje tela svog i traži počasti: načiniće od sebe sramni kumir.

Zavideti počastima, bogatstvu, odeći jeste bezumnost.

Bogatstvo je najspretniji pomoćnik u zlu, jer se uz pomoć moći najlakše može počiniti zlo.

Poklon čini da i mudri videći ne vide. Zlato je takva zamka za ljude, kao što je mreža za ptice.

Opsednut um je moljac koji najeda kosti. Um zaslepljuju tri strasti: srebroljublje, slavoljublje i slastoljublje.

Nemoj da hraniš svoju plot strastima, nemoj je negovati, ugađati joj i tako je okretati protiv duha. Jer će duh da bude zatočenik ploti.

Ništa tako brzo ne gasi kod nas duh vere kao neuzdržanje, pohlepa i prejedanje, rasejan, raspojasan život.

Zabranjuj sebi čulna zadovoljstva sa nadom da ćeš umesto njih dobiti zadovoljstva viša, duhovna, Božanska.

Svako vezivanje za zemaljsko je đavolja želja i želja našeg samoljublja.

+++

Nemoj se zagledati u lepotu lica ljudskog već mu gledaj dušu.

Namazano lice je bezglasni tužilac unutrašnjih poroka.

Ne gledaj na ženska lica (a žena na muška), izbegavaj sećanje na njih – odgoni i odsecaj odmah svaku nečistu pomisao, čim se pojavi u duši tvojoj. Izbegavaj nepristojne šale, razgovore, ne čitaj knjige u kojima se opisuje nečista ljubav.

Nepristojno je da žena ispoljava mušku narav, svako drugo pravilo osim stida je neprihvatljivo za dobru ženu.

A vi koji ste uzeli na sebe breme čestitog braka, potrudite se da više plodova ponesete na nebo!

Čovek je dom Božji, ali mi svojom pohotom pretvaramo svoj dom u prebivalište strasti zbog čega i dobijamo za kaznu mrtve plodove na porođaju žena.

Roditelji moraju da čuvaju svoju čistotu još pre začeća deteta u utrobi majčinoj, treba da izbegavaju neumereno telesno opštenje, da odvojeno spavaju u noć pred praznik i nedelju, sredu i petak i u sva četiri posta koja je ustanovila Sveta Crkva, a posebno u Velikom Postu, i da obavezno posle začeća ploda, za sve vreme trudnoće do samog rođenja i čak do dojenja deteta majčinim mlekom žive u čistoti, ne spajajući se.

Za vreme trudnoće majka mora svu svoju pažnju da usmeri na to da sačuva u svojoj utrobi dete, pamteći da je ono budući hram Božji i prebivalište Duha Svetoga.

Majka-hrišćanka ne samo da mora da čuva svoj fizički život i zdravlje, već naročito duhovno-moralni život, imajući u vidu da za vreme boravka u utrobi dete prima duhovno-moralne osobine svoje majke. Hraneći se njenim fizičkim sokovima, ono se hrani i njenom duhovnom prirodom, živeći njen život. Eto zašto hrišćanka za vreme trudnoće mora što češće i usrdnije da se moli Bogu, da češće i duže razmišlja o premudrim svojstvima i delima Božjim, a takođe je dužna da vodi umeren život i strogo suzdržan, pamteći da od svega ovoga zavisi karakter i moralno-duhovni lik njenog deteta.

Roditelji moraju da krste svoje dete po mogućstvu 40 dana posle rođenja.

Sveta tajna krštenja je osnovni dar čovečanstvu našeg Iskupitelja. Tajna krštenja uništava prvorodni greh,to jest onu moralnu grešku naše prirode koja prelazi prirodnim rađanjem s predaka na potomke i koja onemogućava čoveka da se moralno razvija i usavršava u dobru.

Nekrštena deca treba da budu tretirana isto kao i mrtvorođena. Ne treba im davati hrišćanska imena, niti ih pominjati na crkvenim bogosluženjima; njihova sudbina je ista kao i onih mrtvorođenih, to jest oni neće biti kažnjeni, jer još nisu zbog mladosti mogli da počine neki greh, ali ni punog blaženstva neće biti udostojeni, jer nisu očišćeni od prvorodnog greha.

Veliki je greh roditelja ako njihovom krivicom, naročito zbog nemara, deca umiru nekrštena. Ako u blizini nema sveštenika, a novorođenče je slabo i može se očekivati smrt, onda neka neko od prisutnih pravoslavnih hrišćana izvrši krštenje – bilo mirjanin ili monah.

Krštenje se ovako obavlja: pogruženjem, a ako je dete bolesno škropljenjem svetom (bogojavljenskom) vodicom trikratno, izgovarajući:

„Krštava se sluga (ili sluškinja Božja daje se hrišćansko ime) u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin“.

Ako posle ovoga dete ostane živo, onda ga treba odneti svešteniku i obavestiti ga da je nad njim taj n taj izvršio sveto krštenje. Sveštenik ne ponavlja, već samo dopunjava krštenje i vrši nad detetom svetu tajnu miropomazanja.

Zbog kršenja čistote supružanskog života roditeljima se rađaju deca ne na utehu, već na žalost i suze i na štetu svojoj otadžbini: bivaju loše naravi, sposobni da prihvate svako zlo od mladosti svoje, a takođe se rađaju mrtva. Često na porođaju zajedno s njima i sama majka umire u teškim patnjama.

Ovakvi su plodovi kršenja supružanskih pravila, nepoštovanja postova i svakog neuzdržanja, jer je rađanje deteta dar Božji, a ne ljudski izum.

Gospod je dao ženu mužu kao pomoćnicu radi zajedničkog življenja, blagoslovivši ih rečima: „Plodite se i množite se“ prema prirodnom zakonu datom od Boga svim bićima, a ne radi pohotnog sladostrašća koje ne zna ni za vreme, ni za meru. I beslovesne životinje do danas drže taj zakon, jer se ne spajaju sve od začeća ploda pa do porođaja, pa čak i do dojenja mlekom.

Čovek biva ponekad gori od stoke nerazumne, zanoseći se strasnim željama, zaboravljajući svoje dostojanstvo dato mu od Boga Koji ga je stvorio po obrazu i podobiju Svome. Zloupotrebljujući prirodu radi vređanja časti svoje, čovek navlači na sav rod svoj (do četvrtog kolena) pravedni gnev Božji.

Kako se strašnim mukama izlaže porodica koja je prekršila pravilo i čistotu supružništva! Ostavlja ih Gospod da čine iz gluposti svoje razne nepodopštine: dolazi do neverstava supružnika, problema i različitih nesreća. Decu pogađaju neisceljive bolesti, zatim prevremena smrt muža ili žene, kao i čeda njihovih voljenih.

Zato vas molim, pokajte se iz sveg srca vašeg, ispovedajte grehove svoje ocu duhovnom, ispravite život svoj u svemu i sveto čuvajte supružništvo u svakoj čistoti i pravdi Božjoj, postupajući po zapovestima Božjim, i tada ćete videti na sebi i na deci vašoj blagoslov odozgo na celom vašem rodu, prema istinitom obećanju Gospoda našeg Isusa Hrista.

Iz viđenja Grigorija, učenika svetog Vasilija Novog, o Strašnom Sudu vidi se da deci koja nisu prosvećena svetim krštenjem Gospod daje u budućem životu spokojno mesto i udeo u večnom životu u nebeskim naseljima. Ova svedočanstva pružaju izvesnu utehu roditeljima koji se žaloste zbog zagrobne sudbine umrle dece ne prosvećene svetim krštenjem.

Sa druge strane, ovakvu smrt dece Bog dopušta ni zbog čega drugog, već zbog grehova roditelja, i zato roditelji moraju da prinesu čistog srca pokajanje svoje pred Bogom zbog grehova, da isprave svoj život čestim i usrdnim molitvama u crkvi i kod kuće, držanjem postova, ljubavlju prema bližnjima, davanjem milostinje.

+++

Ti koji držiš do blagočešća (pobožnosti)! Sigurno ćeš čuti, možda i često, od svojih domaćih najviše, da si težak, nepodnošljiv čovek. Videćeš veliko neraspoloženje prema tebi, neprijateljstvo zbog tvoje pobožnosti, iako tvoji neprijatelji neće reći da upravo zbog tvoje pobožnosti ratuju protiv tebe. Nemoj se zbog toga smućivati i padati u očajanje, jer đavo može zaista da uveliča do ogromnih razmera neke tvoje slabosti kojih se nisi još oslobodio kao čovek, ali seti se Spasiteljevih reči: „I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi“ (Matej. 10,36), i mane svoje ispravljaj, a pobožnosti se drži čvrsto.

Gledaj na sebe bespristrasno. Zaista, da nisi težak po karakteru, naročito za svoje domaće?

Možda si mračan, grub, zatvoren, nerazgovorljiv? Raširi svoje srce za otvorenost prema ljudima i ljubaznost, ali ne i za povlađivanje.

Budi krotak, nerazdražljiv. Budi strpljiv. Samo mirna i krotka razobličenja urazumljuju ljude. Surova više ljute, nego što donose korist.

Dar opraštanja je veći od dara ispravljanja kažnjavanjem. Nemoj zbog svega da stavljaš primedbe – ponešto i trpi, prećutavši, i gledaj na to kroz prste: „Ljubav sve pokriva i sve trpi“.

Sa svih strana smo okruženi sablaznima, ali može se živeti među grešnim ljudima, a sam ne grešiti. Treba uvek i svuda podržavati plamen duše, i onda će biti lako izdržati sve uvrede.

Kada imamo Hrista u srcu, onda smo svime zadovoljni: i neudobnost je za nas kao najbolji komfor, i glad je kao sitost, i žalost – kao radost!

Duša ljudska je slobodna sila, jer može da postane ili dobra ili loša u zavisnosti od toga kakvo joj ti daš usmerenje.

Zla sila nagoni gordog čoveka da u drugima vidi samo loše, i on se raduje kada govori o njima loše, a ti drugačije postupaj: trudi se na međusobnoj ljubavi i nikoga ne osuđuj! Svako će za sebe dati odgovor Bogu, a ti gledaj sebe! Čuvaj se pakosti! Nađi u lošem čoveku nešto dobro i raduj se tom dobru i sa radošću govori o njegovim dobrim osobinama.

Nema čoveka u kome ne bi bilo nekakvog dobra. Zlo koje se nalazi u njemu pokrivaj ljubavlju i moli se za njega Bogu.

Sa svima živi u miru, slozi, ljubavi, tišini, poštujući druge, budi blag prema njihovim slabostima, ne gordi se, ne zavidi, ne svađaj se, plotske želje obuzdavaj, budi celomudren, uzdržavaj se od svake preteranosti, deli ono što imaš s onima koji nemaju, za sve se moli kao za sebe, naročito za one koji te muče, ponižavaju, ljute, vređaju, kleveću. Oni tebi zlo čine, a ti njima dobro. Nikome ne želi i ne čini zla.

Neprijatelje treba voleti: pa njih đavo uči i podstiče da napadaju da bi tebe iskušali da li jevanđelski voliš bližnjeg. Obrati na sebe pažnju onda kada te ljudi vređaju, grde, ismevaju. Ako si tada miran, ne obuzima te duh neprijateljstva, mržnje, nestrpljenja, ako i dalje voliš te ljude isto kao i pre, onda voliš bližnjeg jevanđeljski, a ako se ljutiš, onda ne voliš. “ Ako ljubite prijatelje vaše samo, kakvo dobro činite?“

Ništa nas toliko ne upodobljuje Bogu kao to kada opraštamo zlim ljudima koji nas vređaju.

Molitva za neprijatelje je milost (milostinja) iznad svake milostinje koja se daje potrebitima.

Ako te prosjaci svakodnevno progone, to znači da te milost Božja stalno prati:

„Blaženi milostivi jer će biti pomilovani“ (Matej. 5,7). Ko da beži od milosti Božje? Sve žrtve i milostinja prosjacima ne zamenjuju ljubav prema bližnjem ako je nema u srcu, zato se prilikom davanja milostinje uvek treba brinuti za to da se ona daje s ljubavlju, iskrenog srca, rado, a ne negodujući i ljuteći se. Sama reč „milostinja“ pokazuje da treba da bude delo i žrtva srca i da se daje s umilenjem ili sažaljenjem zbog siromašnog stanja prosjaka i sa skrušenošću zbog svojih grehova radi očišćenja kojih se i daje milostinja, jer milostinja čisti svaki greh.

Ko daje milostinju nerado i negodujući, škrto, taj nije spoznao svoje grehe, nije spoznao samoga sebe.

Milostinja je dobro delo pre svega za onoga koji je daje. Milostinja izglađuje grehe, umrtvljuje smrt, gasi večni oganj muka.

Kada daješ milostinju, daj velikodušno, s ljubavlju, daj više nego što ti traže. Ne trudi se da odvojiš dostojnog od nedostojnog: neka ti svi ljudi budu jednaki za dobro delo. Jer ovako možeš i nedostojne da privučeš ka dobru, jer duša i posredstvom veštastvenog može brzo da upozna strah Božji.

Neka te Bog čuva od toga da požališ svoje materijalno blago da ga daš u žrtvu Gospodu ili Prečistoj Njegovoj Majci, ili drugim svetiteljima Božjim, i da tako pretpostaviš materiju duhu. Pazi da ti imanje tvoje ne postane pogibeljno.

Moraš čvrsto da veruješ da će Gospod ili sveti Njegovi umesto propadljivih blaga da ti daruju nepropadiva blaga, a umesto privremenih – večna. A duhovna blaga su: svetlost duhovna, opraštanje grehova, dar žive vere, nade čvrste i ljubavi nelicemerne, mira i radosti u Duhu Svetom – i beskrajno su viša od materijalnih darova.

Sa radošću troši svoju imovinu u žrtvu Gospodu i Njegovim svetima.

Ako nešto šalješ preko nekoga, veruj da će to stići kome treba, a ako ljudi utaje žrtvu Gospodnju, Sam Gospod će im to naplatiti, i ni jedna lepta neće propasti tek tako, već će ti doneti dar od Gospoda prema tvojoj veri i raspoloženju srca tvog.

Dobrovoljno davanje pretpostavlja postojanje kod darovatelja osećajne duše, nežnog srca, otvorenog za sve dobro, te stoga i sposobnog za primanje blagodatnih darova. Da li je moguće ne voleti ovakvu dušu i ovakvo srce?

Kako je teško u čas smrti čoveku koji nije davao milostinju i koji je u ovom životu imao za idola novac, ili hranu, ili piće, ili zemaljske počasti.

Poslastice, novac, gori su od običnog praha, đubreta, jer prljaju dušu, dok obično ćubre prlja samo telo, odeću, stan.

Sada mu sve ovo nije potrebno, a srce je snažno vezano za sve to. Istinsko blago koje daje život večni, to jest vrline neposedovanja i milosrđa on nema. Može li se on nadati u milost Božju, ako sam nije pružao milost bližnjem? „Kakvom mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti“ (Matej. 7,2).

Dakle, da bi lakši bio susret sa smrću – a da umremo svi moramo – ne treba se vezivati ni za šta u svetu, treba obuzdavati strasti, imati uzdržanje u svemu, pokazivati milosrđe prema bližnjima.

Kada vidiš propadanje tela u bolesti, nemoj roptati na Gospoda, već kaži: „Gospod daje, Gospod uzima. Neka bude ime Gospodnje blagosloveno“. Navikli ste da gledate na svoje telo kao na neotuđivo vlasništvo, ali i to je krajnje nepravedno, jer je telo vaše – Božje zdanje.

Mnogo ima čovek štetnih za telo i pogubnih za dušu navika. Od ovih grešnih navika možda su najodvratnije pijanstvo i pušenje duvana.

Izgled čoveka koji se napio do izbezumljenosti izaziva u nama nehotično gađenje, i ako ga mi ne preziremo, tog nesrećnika, nego ga žalimo, onda to činimo samo zato što nam je Najljubveobilniji Gospod naš Isus Hristos zapovedio da volimo bližnjeg.

Pušenje duvana je takođe grešno i štetno za zdravlje kao i pijanstvo, međutim, mnogi ga nazivaju nevinom zabavom. Zar se može nevinom zabavom nazvati strast prema duvanu, kada od njega strada ne samo onaj koji puši, već i onaj ko je prinuđen da udiše smradni vazduh, otrovan duvanskim dimom? Najžalosnije je to što onaj koji puši duvan daje loš primer deci.

Još jedna od loših navika – psovanje. Čoveku se kada psuje usta pune krvlju, vena se nadima, i u vidu ružne pare smrad izlazi iz njegovih usta: ovakav čovek ako se ne pokaje, ne sme da uđe u crkvu Božju i da se dotiče svetinje. Anđeo čuvar ovoga čoveka plače, a đavo se raduje. S ovakvog čoveka Bogorodica Svoj molitveni pokrov skida i Sama odstupa od njega. Ovakav čovek sam sebe podvrgava prokletstvu. S ovakvim čovekom ne smemo da jedemo i pijemo, dok ne prestane da koristi psovke.

Za skaredne reči Bog popušta čoveku nesreće, bolesti i mnoge napasti. Stoga odustanimo od običaja nečasnih ljudi i poslušajmo apostola Pavla koji ukazuje: „Nikakva rđava riječ da ne izlazi iz usta vaših“ (Efes. 4, 29), bolje da Isusovu molitvu primimo u usta svoja i u srce i tako se izbavimo od večne muke vo vjeki vjekova. Amin.

Tekst se objavljuje sa dozvolom izdavača.

Izvor: Pravoslavna porodica – Gospode, Ti si život moj, OBRAZ SVETAČKI, BEOGRAD 2002.L.g.

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!