Crkva

Starac Pajsije Svetogorac: Pokajanje doprinosi iščezavanju zla

„Pokajanje i ispovest – eto šta nam je potrebno danas. Moj neprestani savet ljudima je: pokajte se i ispovedite, da bi đavolu bila oduzeta prava, a vi ćete prestati da budete izloženi spoljnim demonskim uticajima… Pokajanje je velika stvar. Još nismo shvatili da kroz pokajanje čovek može promeniti Božiju odluku. To što čovek ima takvu silu – nije šala“.

Ove reči starca Pajsija Svetogorca daju nadu, ukazuju na izlaz iz trenutne situacije sa globalnom krizom koja se, pre svega, zasniva na duhovnoj krizi. Izmirivši se s Bogom kroz pokajanje, čovek se pomiri pre svega sa sobom, zadobija duhovni mir, poboljšavaju mu se životne okolnosti, preko noći stiče ono što mu svet nije mogao dati u njegovim dugotrajnim potragama. Jurenje za materijalnim dobrima – to je hodanje putem razočaranja i samo Bog može spasiti čoveka od ovih razočaranja, kada  Mu se čovek konačno obrati…

O tome da pokajanje ima veliku silu

Prepodobni Pajsije Svetogorac (1924-1994):

Bog nam je veoma blizo, ali u isto vreme i veoma visoko. Da bi čovek „umolio“ Boga da se spusti i bude s njim, potrebno je da se čovek ponizi i pokaje. Tada, videći poniznost ovog čoveka, najmilostiviji Bog ga uzdiže na nebo i ima veliku ljubav prema njemu…

Bog je čoveku dao razum kako bi mogao da razmisli o tome koliko je veliki njegov greh, da se pokaje i zamoli oproštaj. Nepokajani čovek je postao veoma ogrubeo i glup, jer ne želi da se pokaje i oslobodi te male paklene muke u kojoj živi i koja ga vodi u najgore – večne muke. Tako lišava sebe i tih zemaljskih rajskih radosti, koje se, pretvarajući se u mnogo veće, večite radosti, nastavljaju u Raju pored Boga.

Budući da je daleko od Boga, čovek je izvan sebe…

Za duhovni život ne treba mnogo godina. Pokajući se, čovek u jednom trenu može biti premešten iz paklenih muka u Raj. Čovek je lako promenljiv. On može postati Anđeo, ili može postati đavo. O, kakvu moć ima pokajanje! U sebe upija Božansku Blagodat. Ako čovek pomisli samo jednu jedinu smirenu misao, on će se spasti. Ako on pomisli gordu misao i istovremeno se ne pokaje, a u takvom stanju ga zadesi smrt, onda je to sve – on je poginuo…

A da bi se postiglo dobro stanje, potrebno je neko vreme.  Spotaknem se, kajem se – i u istom trenutku mi je oprošteno. Ako imam podvižnički duh, onda mogu postepeno da učvršćujem svoje stanje, međutim, dok se to ne dogodi, biću bacan sa jedne na drugu stranu…

Promena života

Da bi prestao da pada u greh, čovek treba da pokuša da izbegne sve što ga izaziva na taj greh… Potrebno je malo usrđa i dobrog raspoloženja, a onda će nam Blagi Bog pomoći da prevaziđemo iskušenja. Na primer, čovek ima neku strast. On prepoznaje ovu strast, trudi se da je odseče, kaje se, smirava…. On ima nameru da prestane sa tom strašću, ova nastrojenost obaveštava Boga i Bog mu pomaže. Ali kako Bog može čoveku dati Svoju Blagodat, ako on ne prilaže svoje usrđe i nastavlja da greši? Blagodat Božija ne dolazi čoveku koji ima pogrešno nastrojenje, jer Blagodat Božija takvom čoveku ne pomaže…

Čovek koji je pao u neki greh, ali u njemu ne leži, odnosno ne ostaje u svojim grešnim pomislima, već se kaje za svoj pad i trudi se da ne ponovi ovaj pad, prihvata Blagodat Božiju i dobija pomoć. Međutim, ako čovek nema pokajanje i smatra greh modom, njegovo stanje je demonsko…

Promeniti život u početku nije lako. Međutim, pošto je zaista shvatio koliko su teški grehovi koje je počinio, čovek prestaje da pada u njih…

Svetu sada može pomoći samo pokajanje

–  Starče, da li je korisno da zapišeš svoje grehe, kako ih ne bi zaboravio pre ispovesti?

– Ako mi je zaista bolno zbog greha koji sam učinio, onda ga ne mogu zaboraviti. Savest me osuđuje. Boli me duša i neprestano se sećam učinjenog greha. Sve vreme između činjenja greha i ispovesti, greh i dalje „deluje“ u meni, grize me za srce i osuđuje. Odnosno, patim, ali u skladu sa ovom patnjom primam nagradu od Boga. Međutim, ako, počinivši neki greh, uopšte ne razmišljam o tome, onda to znači da me moj greh uopšte ne grize. Ja ga zaboravljam i ostajem neispravljen…

Pravo pokajanje je da shvatite svoje grehe, iskusite bol zbog njih, zamolite Boga za oproštaj, a zatim se ispovedite. Tako će čoveku doći božanska uteha. Stoga ljudima uvek preporučujem pokajanje i ispovest. Nikada ne preporučujem samo ispovest…

– Starče, šta danas može svetu najviše da pomogne?

– Kad bi se danas pokajanje svetu propovedalo, onda bi samo ono moglo pomoći. Da bismo imali koristi, čitajmo što viže Žitija onih  Svetitelja  koji obraćaju posebnu pažnju na pokajanje. Tražiti od Boga pokajanje znači tražiti prosvetljenje. Kako tražimo pokajanje i kajemo se snažnije, postaćemo prirodno smireniji. A onda će po potrebi doći velika Božija Blagodat, prosvetljenje od Boga. Dok prebiva u pokajanju, čovek čuva Blagodat Božiju. Ljudi su dobri. Ali većina se ne ispoveda, ne pričešćuju se, u velikom su neznanju, ali, s druge strane, dolaze kod mene i traže pomoć. Nešto se u tome skriva.

– Starče, može biti da ljudi zato i trpe iskušenja – da bi se približili Bogu?

– Onima koji imaju dobro raspoloženje, iskušenja pomažu. Oni koji nemaju takvo raspoloženje, počinju da krive Boga, hule na Njega i opravdavaju se. Zlo je u tome što ljudi ne priznaju „Sagreših“, već se opiru. Đavo ima veliku moć u svetu. Mi smo mu dali mnoga prava. U šta se pretvorio današnji čovek! Zlo je u tome što on, nemajući pokajanje, sprečava Boga da se umeša i pomogne mu. Kada bi bilo pokajanja, onda bi sve bilo u redu.

Nas očekuju potresi i potresi!  Neka bi Bog pružio Svoju ruku! Molićemo se za pokajanje celog sveta. Zamolimo pokajanje celom svetu. Pomolimo se i za one koji namerno čine zlo Crkvi i ne nameravaju da se isprave, da bi im Bog dao pokajanje, a zatim ih odveo u bolji svet.

Pomozimo, koliko je to moguće, svetu u pokajanju da primi Božiji blagoslov. Pokajanje i ispovest su ono što nam danas treba. Moj stalni savet ljudima: pokajte se i ispovedite da bi đavo bio lišen prava, a vi ćete prestati da budete izloženi spoljnim demonskim uticajima. Da bi ljudi razumeli i pokajali se, potrebno ih je uzdrmati. Na primer, čovek prizna da je počinio preljubu. Ispovednik čita nad njim razrešnu molitvu, daje mu epitimiju i na tom se završava. Ali ispovednik mu mora pomoći da shvati da se zlo nije sastojalo samo u preljubi. Pokajnik mora shvatiti da je time postao zločinac, uništio je dve porodice…

Da bi se došlo do pravilnog ustrojenja, nije dovoljna samo ispovest pred duhovnikom. Takođe mora biti pokajanja. I svaka molitva mora započeti priznanjem Bogu. Ne tako, naravno, da se bez prestanka plače: „Ja sam takav, takav, takav!…“ – i onda nastavim svoju staru pesmu. Ovo nije preživljavanje greha. Dok doživljava, čovek postaje bar malo, ali bolji …

Pokajanje doprinosi iščezavanju zla

Moleći svetu pokajanje, ubrojmo se među one koji su krivci. U molitvi nije potrebno reći: „Pomozi svetu, svetu koji je grešan“. Tri biblijska mladića rođena su u vavilonskom ropstvu, ali nisu rekli: „Šta smo mi krivi? – već su se ispovedali pored Bogom – Zaslužili smo to, bili smo dostojni i više“. … Oni su sebe smatrali grešnicima i verovali u ono što su govorili usnama.

Zbog toga je pećina postala hladna, dok su neznabošci koji su dolazili da je vide bili opaljeni plamenom (videti Dan.3, 1-100) … Pokajanje je veliko delo. Još nismo shvatili da kroz pokajanje čovek može promeniti Božiju odluku. Da osoba ima takvu moć nije šala. Činiš li zlo? Bog ti daje po vratu. Kažeš li „sagreših“? Bog menja gnev u milost i daje vam svoje blagoslove. Odnosno, kada se neposlušno dete opameti, pokaje i ima grižu savesti, njegov Otac ga s ljubavlju miluje i teši…

– Starče, ima li koristi od raznih međunarodnih udruženja koja se bave borbom za mir u svetu? Da li oni pomažu u očuvanju mira?

– To zavisi od mnogo toga. Postoje oni koji sve ovo započinju sa dobrom namerom. Ali dešava se da se ovakav „buket“ spoji! Ovde imate vračeve, obožavaoce vatre i protestante – takvu mešavinu koja bode u oči! I oni se bore „za mir u svetu!“ Kakva je korist od njih? Bog da mi oprosti, ali ovakve „papazjanije“ stvara đavo. Ako je samo njihovo ujedinjeenj grešno, kakav onda mir može biti! Kako će doći mir ako se ljudi ne pomire s Bogom? Tek kada se čovek pomiri s Bogom, dolazi mir, kako unutrašnji tako i spoljašnji. Ali da bi se čovek mogao pomiriti sa Bogom, treba da se opameti. Moramo se pokajati i živeti u skladu sa Božjim zapovestima. Tada se Blagodat i Božiji mir useljavaju u čoveka. I onda je on u stanju da pomogne da se oko njega – takođe – sačuva mir.

Starac Pajsije Svetogorac „Reči“. T.2. „Duhovno probuđenje“. T.3. „Duhovna borba“.

Izvor: Pravoslavie.cl

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!