Starac Pajsije Svetogorac: Mi smo dužni da hrabro ispovedamo našu veru
Mi smo dužni da hrabro ispovedamo našu veru zato što ako budemo ćutali, snosićemo odgovornost. U ovim teških godinama svako od nas treba da radi ono što može. A ono što ne može, treba ostavljati na volju Božiju. Tako će nam savest biti mirna. Ako se mi ne budemo suprotstavili, ustaće iz grobova naši preci. Oni su toliko stradali za Otadžbinu, a šta mi radimo za nju?
Ako hrišćani ne postanu ispovednici, ako se ne suprotstave zlu, rušitelji će biti još bestidniji. Ali današnji hrišćani nisu borci. Ako Crkva ćuti da se ne bi sukobljavala sa državom, ako mitropoliti ćute, ako ćute monasi, pa ko će govoriti?…Ali ako mi ne počnemo da ratujemo protiv zla, ako ne počnemo da razobličavamo one koji sablažnjavaju verujuće, onda će zlo postati još veće…U prošlosti je naš narod živeo duhovno, zato ga je Bog blagosiljao, i sveti su nam na čudesne načine pomagali. I mi smo pobeđivali naše neprijatelje koji su nas uvek prevazilazili brojčano. Mi sada govorimo da smo pravoslavni iako, na žalost, često samo nosimo ime pravoslavnih ali ne živimo pravoslavnim životom…
Loše je to što su čak i ljudi koji imaju nešto u sebi, počeli da se hlade i govore: ”Zar ja mogu da izmenim situaciju?”…Blagodarite Bogu za sve. Potrudite se da budete mužestveni (hrabri). Podignite se malo…Nedostaje dobrog raspoloženja, podviga…Ravnodušnost prema Bogu donosi ravnodušnost prema svemu ostalom; donosi moralnu degeneraciju. Vlada duh mlakosti, junaštva uopšte nema! Sasvim smo se iskvarili! Kako nas Bog još trpi? Današnje pokolenje – to je pokolenje ravnodušnosti…Ako ja izbegavam uznemiravanje radi toga da ne narušim svoj telesni pokoj, onda sam ja ravnodušan prema svetinji! Duhovna krotost je jedno, a mekoća zbog ravnodušnosti – sasavim drugo. Neki govore: ”Ja sam hrišćanin i zato treba da budem radostan i spokojan”. Ali to nisu hrišćani. To je ravnodušnost, to je svetska radost.
Taj u kome postoje ta svetska načela – nije duhovan čovek. Duhovan čovek je – sav bol. To jest, njega boli to što se događa, boli ga zbog ljudi. I zbog te boli mu se daje duhovna uteha. Treba pronaći smisao, shvatiti da je dobro neophodno, sve ostalo je promašena stvar. Hajde nekog ko je ravnodušan da pozoveš u rat. Gledaće samo kako da pobegne odavde, da se izvuče odande. Ali kad shvati kakvo zlo će neprijatelj naneti, biće posle dobrovoljac…Biće nagrađeni oni koji su na neki način pomogli dobro a biće kažnjen onaj koji čini zlo. Bog će na kraju krajeva sve postaviti na svoje mesto, ali će svako od nas dati odgovor za ono što je uradio u te teške godine molitvom, dobrotom… Danas se trude da razruše veru i za to da bi se zdanje vere srušilo, vade pomalo, po kamičak.
Ali svejedno su za to rušenje odgovorni svi: ne samo oni koji ruše već i mi koji vidimo kako se ruši vera i ne trudimo se da je ukrepimo.
Starac Pajsije Svetogorac
