Шта за српску ћирилицу (поново) спремају у Матици српској?
Све мирише на то да се злоупотребом славне Матице српске у самој Матици српској лингвисти – правописци спремају да четврти пут издају српско писмо по узору из Новосадског договора о српскохрватском језику и постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом (1954) одузимајући српској азбуци суверенитет двоазбучјем у српском правопису, сада противно актуелном Уставу Србије (2006) и општој пракси у свету, где се практикује апсолутна суверенитет сваког престижног писма у сваком престижном језику, осим српског писма у српском језику данас
Недавно су (15. септембра 2021) посланици у Народној скупштини Републике Србије (и приде у Републици Српској истовремено) изгласали Закон о употреби српског језика и ћириличког писма (немушти назив гласи мало друкчије, али га је немогуће памтити под изворним немуштим називом, па га овде зовемо како је требало да гласи), чак једногласно од присутних посланика, који је за дивљење само из једног јединог разлога. Нико нормалан не би могао очекивати да цео закон буде својом целином противуставан, тј. супротан ономе што јасно пише у ставу првом Члана 10 Устава Србије: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.” Став други се односи на друге језике и њихова писма, па га није потребно цитирати, јер други језици немају никакав проблем у Србији, јер су они одређени такође у службеној употреби у складу с Уставом Србије и ниједан други језик нема у Србији никакав проблем са својим писмом. Проблем је, противуставно, направљен у пракси само Србима и њиховом језику у области писма.
Једино Срби у Србији имају проблем са својим ћириличким писмом јер је једино њима, као у тзв. српскохрватском језику, задржано двоазбучје као у времену Југославије, када је комунистичка власт иницирала 1954. године усвајање Новосадског договора о српскохрватском језику и лажној равноправности писама са стварним нескривеним циљем да се само над Србима примени двоазбучје да би се српском писму одузео национални значај и тако претворено српско национално писмо у скуп “техничких знакова” за писање језика како би се српском писму одузео национални значај (Немања Видић) и, на тај начин, било омогућено да Срби схвате да је “свеједно којим писмом пишу свој језик – српским или хрватским писмом”, јер су свуда, па и у школи проглашена за “оба наша писма”. Тако се учило у школи и нормално је да је већина у народу схватила да су то уистину “оба наша писма” и да је “свеједно” које ће преживети, а свакако све више живи оно писмо које се форсира у јавности пред очима народа. А то је и даље, како је од комуниста планирано, хрватско писмо (гајица), а не српско писмо (вуковица). И тако имамо оно што је истражио и недавно објавио у књизи и историчар Синиша Стефановић у најновијој књизи у тој обалсти: “Успон и пад Вукове ћирилице од Кримског рата до Кримског рата” (Андрићев институт, Андрићград, 2023). Како народ не може да сам изгради свест о томе зашто то уопште није свеједно, већина у народу је, не могавши стално да скакуће с писма на писмо, већински усвојила писмо које се као већинско смишљено намеће. И тако се, преко пис(а)ма, само Срби све више деле међусобно и прихватају суштински туђе писмо за “своје”, чиме убијају свој хиљадугодишњи идентитет, због чега ће и православни Срби, као Србокатолици, бити подложни асимилацији, тј. сопственом самоотуђењу и самоуништењу. Па ће, онда, и они као Србоактолици, отићи спремљеним им путем у католике, а због истог језика у Хрвате, па ће вероватно, због слабог наталитета – заједно отићи у неповрат.
Нормални људи и стручњаци који за ову истину знају, јер се она види на сваком кораку, очекивали су да се опамете и српске власти и српски лингвисти па да, одмах после разбијања српскохрватског језика и Југославије, сачине међусобни договор (доста смо се с другима договарали о свом језику – време је већ касно, али боље икад него никад – да се, коначно, међусобно договоримо о свом језику и писму. Ми смо у „Ћирилици“ сачинили Предлог српског договора о српском језику и ћирилици пре 20-ак година и у својим књигама објавили, али су то српски лингвисти и власт ћутке игнорисали и зато имамо данас да су једино Срби разбијени у свом језику (изговорно екавски-ијекавски у стандардном језику и у писму кроз наставак замењивања ћирилице под правописним двоазбучјем, тј. кроз игнорисање уставне обавезе у вези с писмом у ставу првом Члана 10. Устава Србије, и то у двама законима (1991. и 2021).
Зашто раде заједнички противуставно и противно пракси у Европи и свету српски лингвисти и власти и данас НАОПАКО, то нормалан човек од знања не може да тачно погоди. Једино може да претпостави да власт не сме да уведе уставно једноазбучје, по општој пракси у свету због Венецијанске комисије, тј. због наде за улазак “без алтернативе” у ЕУ. А зашто српски лингвисти не смеју или неће намерно да нормирају српски језик на начин како нормирају сви други лингвисти своје језике јединствено за своје народе у једном изговору и једном писму – то може да зна само Бог.
Нови српски правопис био је најављиван више пута за крај ове (2023) године, али ево близу краја – кад овај текст пишемо већ је 12 децембар, а обећани нови правопис сада мало ко од лингвиста спомиње.
Четири катастрофалне грешке у српској лингвистици и правопису
Сматрамо, зато, корисним за заинтересоване да подсетимо на неке чињенице у вези са српским правописом у коме се, као у сваком другом правопису, прописује писмо којим се пише матични (државни) језик с матичним (државним) писмо у готово свакој нормалној и функционалној држави на свету, па и у Србији (ако је у језику и писму, нарочито, још можемо сматрати нормалном; зашто, нажалост, није нормална, многи знамо, али ваљда није спорно да нормалној, макар, тежимо).
Српска лингвистика и филологија у последњих стотинак година, посебно под присилом или неизбежним утицајем комуниста у Југославији (да оно раније, не спомињемо) направила је најмање четири катастрофалне грешке од којих је најкатастрофалнију споменуо лингвиста Милош Ковачевић и ових дана на РТ Балкану, рекавши да: „Кад се данас погледа шта је Новосадски договор значио за Србе, то је заправо највећи пораз српске националне филологије. Прво смо се одрекли Вука и српског језика, формирали смо сербо-кроатистику, односно хрватски језик и науку о хрватском језику као равноправну српском језику, иако се у Новосадски договор ушло само са српским језиком.“
Прва и највећа катастрофална грешка
Ковачевић је рекао суштину улоге Новосадског договора у српској филологији, а није споменуо лингвистику, јер је то, свакако, велики пораз и у српској филологији и у српској лингвистици, мада је то блиско.
Томе што је добро и истинито истакао овај познати лингвиста (и филолог), ми у Удружењу “Ћирилица” видимо још три катастрофалне грешке, поготово грешке везане за проблем српске ћирилице.
Друга катастрофална грешка
Друга каатстрофална грешка ове врсте у српској филологији и лингвистици – прецизније у српском правопису – готово ништа мања од оне из 1954. године – догодила се 1993. године када је предат у штампу нови правопис Матице српске, који је рађен под радним насловом “Правопис српскохрватског језика”, а онда се у Матици српској преконоћ “опаметили” да је бесмислено да Срби сами објављују нови правопис с називом језика “српскохрватски”. Дакле српски лингвисти тада само формално променише назив “српскохрватски” у “српски језик”, али ништа друго не дирнуше из времена Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику (1954). Чак је непосредно пре тога “новог правописа” у својој професионалној асоцијацији – Друштву за српскохрватски језик и књижевност закључено (1990) за назив “српскохрватски језик”:
“Т о ј е н а у ч н о з а с н о в а н о решење. Оно проистиче из става наше сербокроатистике” (неважно изоставио Д. З)… “Такво решење засновано је и на досадашњим резултатима наше науке о језику и на доприносима савремене социолингвистике у свету”, да би се онда додало: “Назив српскохрватски језик није никад био наметан српским лингвистима, него је резултат њиховог научног уверења о идентитету свог језика” (цитирано према саопштењу “О НАЗИВУ ЈЕЗИКА У УСТАВУ СРБИЈЕ” с потписом Управе Друштва за српскохрватски језик и књижевност Србије”, Школски час српскохрватског језика и књижевности, број 4 за 1990. годину, стр.72).
Тај назив је остао у тада усвојеном Уставу Србије (1990), а прошло је једино убедљиво наступање познатог, тада срећом живог, правника са Сорбоне академика Радомира Лукића да се у том Уставу назначи јасна предност ћирилице у Члану 8. Али за ту предност ћирилице нису били сложни лингвисти који су у малопре споменутом Правопису Матице српске (1993) оставили “српскохрватско двоазбучје” без икакве (па ни формалне) предности српског писма у односу на хрватско латиничко писмо. Тако, да тада није било Милошевићеве власти, ћириличко писмо се не би вратило ни у државне институције, јер до Милошевића државно писмо је било хрватско писмо као већинско, а често и једино и у највишим државним органима у Србији.
Трећа катастрофална грешка
Када је 2000. године из иностранства изгуран делимично насиљем и новцем од Сороша највише на власт у Србији ДОС, он је одмах почео да враћа хрватско писмо у државне органе. Стога је моја маленкост, уз подршку тада педесетак брзо окупљених ентузијаста за одбрану српске ћирилице, уз подршку и учлањење двојице тада довољно познатих лингвиста проф. др Драгољуба Петровића и проф. др Мате Пижурице, основала 15. фебруара 2001. године прво Удружење за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” у Новом Саду за целину српског језичког подручја. Велики ентузијазам људи тада учлањених у “Ћирилицу” успео је да преко средстава обавештавања и на скуповима Удружења покрене питање спасавања ћирилице. Осим поменутих професора, у “Ћирилицу” се за неколико година учланило близу 1.400 ентузијаста, а међу њима се нашао најпре од лингвиста још проф. др Драго Ћупић, проф. др Милош Ковачевић и из језичке струке око триста професора српског језика на раду у основним и средњим школама. Сигурно би их се много више учланило да смо могли да организујемо добровољце који би радили свакодневно на учлањивању људи, јер је било доста ентузијаста. Али, како се све, наравно, у Удружењу, због недостатка новца, радило бесплатно, људи нису могли, због своје трке да себи обезбеде егзистенцију у тешко време, морали да све мање пажње и времена посвећују ћирилици јер се ћирилица, шо рече један “мудар” политичар из Чанкове странке 2012. године, “не једе”. А чим се не једе, је ли тако, шта ће нам ћирилица. Треба нам само оно што се поједе и поједено избаци напоље.
Одмах на почетку рада “Ћирилице”, с њом се повезао један од познатих српских лингвиста мр Бранислав Брборић. У то време (2001) Б. Брборић је био секретар Одбора за стандардизацију српског језика и истовремено дугогодишњи помоћник и саветник у Министарству културе Србије и већ је имао богато искуство у раду у вези са српским језиком и, свакако, с писмом српског језика. Тај стручњак и човек био је најзначајнија особа која је, у сваком погледу, “вукла” рад Одбора за стандардизацију српског језика и која је била утицајна “фигура” у Министарству културе Србије за питања културе, посебно из области српског језика и писма.
У тесној и непрекидној „службеној“ сарадњи с “Ћирилицом” Б. Брборићу је од тадашњег министра културе Драгана Којадиновића било дато у задатак да формулише предлог уставне обавезе за Члан 10. новог Устава Србије из 2006. Целе 2004. године “Ћирилица” се у Министарству културе Србије два пута састајала с министром културе Драганом Којадиновићем и четири пута с његовим саветником Б. Брборићем који је, најзад, 2004/2005. формулисао цео Члан 10. Устава Србије у два става. Један се став (први, наравно) односио само на српски (као матични, државни) језик и његово матично ћириличко писмо, који је гласио: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо” (дакле сасвим експлицитно јасно једноазбучје које, као начин решења питања писма, влада у пракси функционално у сваком другом језику) и став други за друге, мањинске језике и њихова писма: “Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.”
За нормалне људе и правнике све је јасно у та два става и за матични, државни српски језик и ћириличко писмо и за друге, мањинске језике и њихова писма. Али увек има, у Србији посебно, оних који траже само “рупе” у Уставу и законима и тамо где их нема, као у овом случају, они их вештачки, политикантски и злонамерно ископају. Тако је једну своју рупу ископао један лингвиста англиста, али не у енглеском (што је његова једина струка), него у српском језику и српском писму у вези с потпуно јасним за нормалне људе и стручњаке ставом првим Члана 10. Устава Србије. То је, познат међу ћириличарима, као “сарајевски испрдак”, али не из 90-их година када су Срби из Сарајева масовно прогнати из Сарајева, него је отуда послат као стручњак који ће контролисати српске лингвисте на Филолошком факултету у Београду да се они, случајно, не “отргну” комунистима, па да ометају планирано латиничење Срба из времена Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику и плански уведеној лажној равноправности писама. Реч је о англисти Ранку Бугарском који је измислио, попут својевремено Хрвата, “јавну употребу српског језика и писма” (за разлику од, по његовом уму и науму, “службене употребе”), у којој не важи став први Члана 10. Устава Србије, па може и даље да важи двоазбучје јао начин за прогон ћирилице и фаворизацију хрватске латинице у језику Срба. За њега, дакле, службена употреба језика и писма не важи у јавности, него, ваљда, у тајности. Он се прави „луд“ англистички, где за њега супротност “службеној употреби није “неслужбена употреба”, него “јавна употреба”.
Када је “Ћирилица” 2012. године поднела предлог Уставном суду Србије да организује јавну расправу (што је по Статуту Уставног суда могуће) о (не)уставности увођења другог писма осим ћириличког по ставу првом Члана 10. Устава Србије, Уставни суд је позвао Мату Пижурицу, главног редактора и аутора поглавља ПИСМО у измењеном и допуњеном 2010. Правопису српскога језика (из 1993) Матице српске да објасни да ли је друго писмо, осим ћириличког, уставно у Правопису, Мато је, наравно, одговорио да је по Уставу његово уведено алтернативно писмо ћириличком “латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице” (Правопис 2010, стр. 17). Уставни суд Србије јее, очигледно без читања Члана 10. Устава Србије (2006) одговрио “Ћирилици” да је у складу с Уставом “латиничко писмо српског језика”, не схвативши да су изоставили део који објашњава које је, чије је то латиничко писмо, јер “латиничких писама” има бар хиљаду у свету.
Тако је лингвиста и правописац Мато Пижурица, у улози уставног судије пресудио да, по члану 10. Устава Србије није неуставно уводити туђе писмо, изван онога (ћириличког) писма које је већина народа на референдуму 2006. године подржала Б. Брборићев предлог да уз српски језик иде само српско, ћириличко писмо, тачно како је то у свим престижним језицима: матично писмо стопостотно суверено у свим језицима.
То је, дакле, та трећа катастрофална Матичина и Одборова грешка на штету српске ћирилице у српском језику која се данас у Србији налази просечно тек једну десетинку, а све друго – 90 одсто је српски језик исписан хрватским националним латиничким писмом.
Нажалост, не желимо да унапред предвиђамо као чувена баба Ванга, али – по ономе шта и како говори данас о ћирилици већина српских лингвиста, много мирише и даље на то да ће српски лингвисти – правописци суновратити у своје посрнуће и издају српске ћирилице по четврти пут у новом најављеном српском правопису за крај ове, 2023. године с новим одузимањем српској ћирилици уставне и природне суверености у језику Срба у корист сто година непрекидно наметане Србима хрватске националне абецеде. С обзиром на показано лоше искуство са српским лингвистима – правописцима – све мирише на то да и овом приликом може се пет година одлагати да нова, четврта по реду, катастрофална издаја српске азбуке у корист хрватске абецеде.
Аутор Драгољуб Збиљић је језикословац, писац 17 књига о странпутицама и поломима у српском језику и писму и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001).
