Šta treba da znamo o proslavljanju Nove godine
Srbi su posle Drugog svetskog rata navikli da slave praznike čiji smisao neznaju, ili ne žele da znaju, a neki od njih su sledeći:
8. mart, međunarodni dan žena u stvari komunistički praznik žene- revolucionarke.
1. maj, međunarodni praznik rada je ustanovila komunistička internacionala.
7. jul, dan kada je Srbin pucao na Srbina na vašaru u Beloj Crkvi (prvi Srbin je bio „Španac“, pripadnik komunističke internacionale, a drugi Srbin je bio običan žandarm, izbeglica ispred ustaškog noža).
29. novembar kada je u Jajcu stvorena Titova Jugoslavija, zbog koje izgubismo Dalmaciju, Baniju, Kordun, Slavoniju, Zapadni Srem, Kosovo i Metohiju.
Novu godinu po građanskom (gregorijanskom) kalendaru, na čije proslavljanje ćemo se posebno osvrnuti.
Pravoslavni hrišćanin treba da znaju šta je suština svakog praznika, koji se proslavlja. Tako, kada slavimo Božić, radujemo se što dočekujemo Sina Božijeg, Gospoda Isusa Hrista u ljudskom telu. Kada proslavljamo Vaskrs, učestvujemo u Hristovoj pobedi nad smrću. Proslavljanjem Svetog Save, mi proslavljamo najvećeg srpskog prosvetitelja i učitelja. A kada proslavljamo Vidovdan slavimo Sv. kneza Lazara, koji je sa svojom vojskom život položio za svoj narod i Otadžbinu Srbiju.
A šta činimo kada proslavljamo navedene posleratne praznike? Tada slavimo, u većini slučaja, antihrišćanske trijumfalne momente lažne religije koja nam je nametala da verujemo u Marksa i Engelsa i komunizam, a predlagala da Tita, volimo više od oca i majke.
Pored toga, očigledno je da svi pomenuti praznici, sem 1. maja padaju u vreme višednevnih postova, ili su montirani da budu veštačka zamena i direktno suprostavljeni pravoslavnim praznicima.
8. mart je najčešće početkom Velikog posta, 7. juli krajem Petrovskog posta, 29. novembar početkom Božićnjeg posta, a 1. maj malo pre Ćurđevdana. Da li je to slučajno? Sigurno nije. Planski, sistematski i dugoročno kroz proslavljanje novokomponovanih građanskih praznika, pravoslavni Srbi su otuđivani od pravoslavne vere, nacionalne tradicije i kulture. Umesto da se postom i molitvom pripremaju za pričešće i doček velikih hrišćanski praznika (Vaskrsa, Božića, Petrovdana, Ćurđevdana), Srbi su pravili svinjokolj, mrsili, jeli pečenje kada ne treba i opijali se, nosili „drugaricama“ cveće i poklone za Dan žena, palili prvomajske logorske vatre i izlazili na prvomajski uranak, slaveći Broza i njegove saborce i saradnike uz pesmu „Druže Tito mi ti se kunemo!“
U novije vreme situacija se donekle promenila. Ukinut je 29. novembar, kao dan Republike Jugoslavije, jer ta država odavno ne postoji, 1. maj se manje proslavlja „radno i svečano“ kao pre (mada ima i dalje onih kojima je on važniji od Đurđevdana). 7. juli nije više dan ustanka „naroda i narodnosti“ Srbije, ali većina onih koji ga proslavljaju kao hrišćanski praznik Ivanjdan-rođenje Sv. Jovana Krstitelja, tada mrse. 8. mart nam i dalje kvari početak Velikog posta uz „praznične ručkove“ (naravno uvek mrsne) za gospođice i gospođe koleginice koje sada više nisu drugarice. (Uspostavljena je, na žalost i jedna nova pomodna i veoma štetna praksa. Deca u osnovnim i srednjim školama se utrkuju da učiteljicama i nastavnicama za 8 mart kupe što skuplje poklone od iznuđenog novca iz polupraznih džepova svojih roditelja.)
Međutim, „praznik“ koji se i dalje najmasovnije proslavlja je doček Nove građanske godine po gregorijanskom kalendaru, koju su prvi među pravoslavnim narodima počeli da slave Sovjeti, kada su okupirali Carsku Rusiju.
Pitaće se mnogi, zašto je loše i pogrešno dočekivati građansku Novu godinu? Time se nikom ne čini zlo, naprotiv. Ljudi se vesele, zaborave brige, žele dobro jedni drugima. Ceo svet dočekuje Novu godinu po novom kalendaru, što ne bismo i mi? Zašto Srbi uvek idu mimo sveta? Pokušaćemo da objasnimo šta je u tome pogrešno.
U Srpskoj, Ruskoj i Gruzijskoj Pravoslavnoj Crkvi, Carigradskoj Patijaršiji i na Svetoj Gori, Božić i ostali tzv nepokretni praznici slave se po starom, julijanskom kalendaru. Ostale Pravoslavne Crkve (Grčka, Rumunska, Bugarska itd) slave Božić po novom, gregorijanskom kalendaru. (To ne znači da su oni koji slave po starom kalendaru više „pravoslavni“ od onih koji slave po novom, jer nije suština pravoslavne vere u kalendaru, već u pravoslavnom i pravovernom ispovedanju istine i vere u Isusa Hrista, a u tome imaju jedinstvo sve Pravoslavne Crkve.) Stari kalendar kasni 13 dana za novim, pa oni koji koriste novi kalendar toliko dana pre pravoslavnih Srba proslavljaju Božić, a to je 25. decembra. Ali svuda u hrišćanskom svetu prvo dolazi Bažić, pa Nova godina. Jedino kod nas se čestita rečima: „Srećni Novogodišnji i Božićni praznici!“ I kad prođe Nova godina po novom kalendaru, a posle pravoslavnog pravoslavnog Božića po starom kalendaru, Srbi slave tzv „srpsku Novu godinu“, što je po svemu sudeći jedinstven primer u svetu: dve nove godine i za obe slavlja!
Kićenje jelke u zapadnim zemljama obavlja se za rimokatolički Božić, a ne za Novu godinu, pa kićenje jelke za Novu godinu po građanskom, tj novom kalendaru kod nas nema nikakvog smisla. Dok jelovo drvo kod rimokatolika simbalizuje Bogomladenca Hrista (kao i Badnjak kod nas) jelka za Novu godinu u Srbiji ne znači baš ništa!
Kada se slavi građanska-međunarodna Nova godina po novom kalendaru, pravoslavni koji slave Božić po starom kalendaru (koji je takođe 25. decembra, a to je 7. januara po novom kalendaru) ulaze u poslednju sedmicu posta u kojoj je najitenzivnija priprema za doček samog praznnka. Tada mnogi Srbi koji su samo po imenu pravoslavni, mrse, prejedaju se i opijaju, luduju (mnogi novogodišnju ne bez razloga nazivaju najluđu) i orgijaju, pa se nakon toga danima trezne, ali praznog džepa, jer su se istrošili za novogodišnje slavlje. Zato im je januar najduži mesec u godini.
Iz svega navedenog je jasno da pravoslavni Srbi ne treba da dočekuju i slave Novu godinu po novom kalendaru, a pogotovu da tada mrse i kite jelku, već da se postom i molitvom pripremaju za doček i proslavljanje Božića. Razumljiv može da bude doček Nove godine po starom kalendaru, a to je po Božiću, ali naravno i tada bez prejedanja opijanja, orgijanja i ludovanja!
U okviru proslavljanja Nove godine po novom kalendaru postoji još jedan običaj, koji Srbi slepo prihvataju ne razmišljajući o njegovom smislu. Naime, tada gotovo u svim preduzećima i institucijama deci dele novogodišnje paketiće. Paketiće uvek deli „Deda Mraz“ i niko se ne pita kako se on pojavio među nama.
Davanje poklona, tj darova deci i na evropskom Istoku i Zapadu oduvek je bilo povezano sa hrišćanskom tradicijom. Gospod Isus Hristos je rekao: „Pustite decu da dolaze Meni, jer je takvih Carstvo Božije“. Deca su zbog svoje čedne poverljivosti, neprestanog življenja u radosti i lakog praštanja uvreda postala uzor odraslima.
Crkva je uvek naglašavala da se srcem, duhom, bezazlenošću i dobrotom treba preobraziti u dete da bi se ušlo u Carstvo Nebesko.
Hrišćansko vaspitanje mladih i na Zapadu i na Istoku podrazumevalo je da će deca za svoju dobrotu biti nagrađena od Gospoda. I tako je u zapadnim rimokatoličkim zemljama uoči Božića nastao običaj da se deci pod jelku ostavljaju pokloni koje, dok deca spavaju, donosi veliki svetitelj – Nikolaj Čudotvorac, predstavljen u crvenoj kardinalskoj odeći (pošto je bio vladika).
Kod srba su deca darove dobijala za predbožićne praznike – Materice i Oce, a imala su i svoju nedelju – Detinjce. I majke i očevi su se deci „odrešili“, kao i deca njima nekim makar najsromnijim darom, odnosno znakom ljubavi. Roditelji su kanapčićem vezali decu, kao i deca njih, pokazujući time da su vezani neraskidivom ljubavlju koja potiče od Oca Nebeskog, koji je dao zapovest: „Poštuj oca svoga i mater svoju da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji“. Otkuda, onda novogodišnji pokloni i Deda Mraz?
Na Zapadu se Deda Mraz pojavio kao svetovna varijanta Svetog Nikolaja u onoj meri u kojoj je Zapad zaboravljao svoje hrišćansko predanje i u kojoj su multinacionalne kompanije tipa „koka – kole“ pravile komercijalne mitove za bolju prodaju svoje robe. Na Istoku je Deda Mraz uveden najpre u Sovjetskom Savezu prodorom komunizma, opet kao zamena za Svetog Nikolaja i božićne darove deci. Otuda je, na nesreću stigao i među nas Srbe.
Izvor: Fejsbuk
