Шта није у реду са Србима који аплаудирају хрватским кошаркашима
Тони Кукоч и Дино Рађа су 1995. године сишли са кошаркашког постоља, у знак презира према српској репрезентацији која је на европском првенству у Грчкој освојила прво место и златну медаљу. Прексиноћ у београдској Арени српска публика их је дочекала аплаузом и овацијама.
Постављају се два питања (уз неколико пратећих потпитања):
1) Шта није у реду са Хрватима попут Тони Кукоча, Дина Рађе, Горана Иванишевића, који су јавно испољавали отворену мржњу и презир према Србима, а онда се у неком тренутку баш Србима нуде за спортске сараднике, уважене госте и штошта друго, понашајући се као да свега претходног није ни било? Ако сте у међувремену схватили да сте мрзели некога кога није требало мрзети, зар то не подразумева пружање неке сатисфакције са ваше стране, барем извињење и тражење опроста због клевета и увреда којима сте као јавне личности наносили штету српском народу, у јеку најжешће западне антисрпске пропаганде? Ако Србе и даље сматрате за највеће зло, зашто онда себе понижавате доласком у београдску Арену, тренирањем српских тенисера и сличним? Где су вам интегритет и достојанство, имате ли самопоштовања, умете ли да будете “један на један“ са самима собом?
2) Шта није у реду са Србима који аплаудирају хрватским кошаркашима који су 1995. сишли са постоља, да би јавно, пред очима целе Европе, показали презир према српским кошаркашима, односно земљи и народу из којих су дошли? Где су вам интегритет и достојанство, имате ли самопоштовања, умете ли да будете “један на један“ са самима собом?
Напомена: Не треба заборавити како су се те 1995. године тешко обрукали и Грци, који су из све снаге извиждали српске кошаркаше, придруживши се антисрпској хистерији, што им ја до данас нисам опростио. Исте године је НАТО-пакт бомбардовао Републику Српску, а преко триста хиљада Срба је протерано са простора Републике Српске Крајине услед хрватског геноцида помогнутог НАТО-логистиком (акције “Бљесак“ и “Олуја“).
Аутор: Светислав Пушоњић
