Šta je prethodilo ovakvom odnosu Zapada prema Rusiji
GESTAPO UMIRE U POSTELJI
Jednom je Poljska ostavila na miru spomenike sovjetskim vojnicima. Češka nije sa pijedestala uklonila T-34 koji je oslobodio Prag, a okružna ništarija u liku starešine nije dirala spomenik maršalu Konjevu. U Letoniji i Estoniji, oronuli veterani SS trupa plašili su se da se pojave na ulici i sedeli su kod kuće. Litvanija nije zahtevala od Rusije više milijardi dolara odštete i ponudila je da se zaboravi prošlost, da se krene od početka. Sjedinjene Države nisu tretirale Rusiju kao neprijatelja poraženog u ratu, već su s poštovanjem slušale njeno mišljenje. Jugoslavija nije bombardovana. Niko nije prikazivao Rusiju kao čudovište u njenom suzbijanju separatista na Kavkazu, a militante u zapadnoj štampi nisu nazivali „pobunjenicima“ i „borcima za slobodu“. Ruski jezik nije zabranjen niti uklonjen kao školski predmet u republikama bivšeg SSSR-a, već je svuda pozdravljan dobrodošlicom.
Da, znam da je sve ovo čista fantazija. Ali – može se valjda i maštati?
Kažu mi da su odnosi Rusije sa Zapadom sada gori nego u vreme SSSR-a i ja se slažem. Ali u isto vreme, sećam se šta je tome prethodilo, o čemu oni radije ne govore. Jeljcinova vlada je bila potpuno prozapadna: setite se samo ministra inostranih poslova Kozirjeva, „Mistera Da“. Mislite li da nam je to pomoglo da budemo voljeni? Ne. Baltičke države su svuda podržavale svako sranje, sve dok je bilo protiv Rusije. Po naređenju vođe čečenskih militanata Džohara Dudajeva, njegov podređeni Šamil Basajev zauzeo je porodilište u Buđonovsku i ubio desetine civila. I šta smo posle toga videli? Aleju Dudajeva u Rigi, skver Dudajeva u Viljnusu, trg Dudajeva u Varšavi i ulicu Dudajeva u Lavovu i Ivano-Frankovsku. Može li se uličicama i trgovima dati ime ubice? Ispostavilo se da može. Prosvećena Evropa na ovo ni na koji način nije reagovala. „Demokratija“, snishodljivo su nam objašnjavali u zapadnoj Evropi. – To su nezavisne države. Znate, oni rade ono što žele.”
I sad se divimo jedinstvenoj „nezavisnosti“ ovih država. Bar trećina njihovih budžeta dotira se sredstvima iz EU, sami ne zarađuju za život, a njihovi stanovnici peru sudove u Evropskoj uniji. Kad su stari gadovi iz reda preživelih SS legionara počeli da marširaju ulicama, Evropa takođe nije zaustavila šou klovnova ubica, analogno se pozivajući na demokratiju. Bivšim esesovcima niko nije sudio. Mirno su se vratili u svoja rodna mesta i živeli tamo bez ikakve istrage – poput šefa viljnuskog „saugumasa“ (litvanskog analoga Gestapoa) Aleksandra Lilejkisa i njegovog zamenika Kazisa Gimžauskasa. Ove dedice proterana su iz Sjedinjenih Država zbog učešća u masovnim egzekucijama Jevreja u Ponaru (gde je 1941. ubijeno 100 hiljada ljudi). Ali u Litvaniji ih nisu dirali: ubice su umrle u svom krevetu.
U Rusiji je takva ravnodušnost prema onome što se dešavalo među našim „prijateljima“ na Zapadu samo izazvala gnev. Ali tada uopšte niko nije bio zainteresovan za mišljenje Rusije. Od Rusije su svi tražili da plati – zbog „okupacije“. Litvanija je podnela zahteve za 28 milijardi dolara. Poljska je saopštila da razmišlja o 140 milijardi. Ruski jezik je svuda zabranjen i izbačen iz obrazovnih ustanova, ruske škole su zatvorene. Ovakve akcije su takođe nazvane „demokratijom“, a EU i SAD su ponovo naglasile da se „ne mešaju u poslove suverenih država“. Ruski jezik je istiskivan iz Gruzije, Uzbekistana, Turkmenistana, Azerbejdžana, i niko o njemu nije mario: morate shvatiti da se ljudi očajnički bore protiv imperijalnog nasleđa. Na moje pitanje zašto Indija, Filipini i desetine drugih zemalja nisu aktivno brisale prošlost imperije, a engleski je tamo norma, nisu mogli da mi odgovore. Kad su Poljska, Češka, kao i Hitlerovi saveznici Mađarska i Rumunija počele da uklanjaju spomenike sovjetskim vojnicima, Zapad je takođe ćutao. Bilo je tako zabavno ponižavati i zadirkivati Rusiju.
Bombardovanje Jugoslavije, uz potpuno ignorisanje mišljenja Rusije, dovelo je do uverenja: Zapad sad jednostavno radi šta god hoće. Povod? Nije im potreban. Nema veze što se broj žrtava među albanskim civilima na Kosovu pokazao 10 puta preuveličan, a sam Zapad nije zaustavio paljenje srpskih crkava i sela, ubistva mnogih Srba i proterivanje stotina hiljada pravoslavnih hrišćana sa Kosova. Ideja je demonstrirana na sve moguće načine: svojima je sve dozvoljeno, čak i ako su potpuni gadovi, a „tuđima“ je sve zabranjeno. Kriva je strana koju je Zapad označio kao takvu, i njen stav niko ne želi da sasluša.
U Rusiji je postepeno rastao osećaj opkoljene tvrđave. Posmevali su joj se, namerno je iritirali, ponižavali rusku manjinu i tražili novac. Letonija i Estonija su uvele politiku pravog aparthejda, nakon što su 1991. godine stotine hiljada etničkih Rusa (rođenih na toj zemlji) lišile državljanstva, izdajući im pasoše „nedržavljana“ (u narodnom jeziku – „crnaca“). Od njih su napravljeni građani drugog reda, zabranjeno im je da glasaju i zauzimaju funkcije u državnim organima. Možete li da zamislite kakva bi vriska nastala da je to uradila Rusija, recimo, Ukrajincima koji žive na njenoj teritoriji? A ovde – sve normalno, sve okej.
Kao rezultat, ruska državna propaganda, koja je postepeno počela da deluje sa antizapadnih pozicija 2004. godine, nije morala čak ni da se trudi. Apel „momci, i mi smo dobri, i mi smo za demokratiju, budimo prijatelji“ nije uspeo: stalni udarci i napadi na Rusiju, beskrajna podsećanja na prošlost samo se nastavljaju. I mada je Jeljcinova vlada davala izjave da bi Rusija mogla da postane članica EU, pa čak i NATO, gore navedene strukture su se samo smejale ovoj naivnosti. Rusku Federaciju nigde nisu nameravali da prihvate. „Zašto ne ukinete vize Rusiji?“ – davno sam pitao zvaničnika EU u Briselu. „Smešno je – Venecuela, gde 75 odsto ljudi živi ispod granice siromaštva, dobila je bezvizni režim, a Rusija i dalje ne; naši ljudi prikupljaju gomile dokumenata i sertifikata za odmor u Španiji.“ „Uh… vidite“, iskreno je rekao zvaničnik, pošto je razgovor bio anoniman. „Vi ste preveliki, i oni vas se previše plaše. Za vas nikad neće postojati bezvizna politika, ni EU, ni NATO. Naš zadatak je da vas što više oslabimo, kako nam kasnije ne biste predstavljali pretnju.”
I to se zakotrljalo kao grudva snega, koja se na kraju pretvorila u lavinu.
Da li ja ovde želim da nekoga za nešto opravdavam?
Ne.
Samo pokušavam da zamislim šta bi se desilo da su se i Zapad i naši susedi u socijalističkom taboru i bivšem SSSR-u pristojno ponašali prema Rusiji.
Ali takva opcija, očigledno, u stvarnosti je prosto nemoguća.
Autor: Georgije Zotov
Telegram kanal G. Zotova; preveo Ž. Nikčević
