Шта је претходило оваквом односу Запада према Русији
ГЕСТАПО УМИРЕ У ПОСТЕЉИ
Једном је Пољска оставила на миру споменике совјетским војницима. Чешка није са пиједестала уклонила Т-34 који је ослободио Праг, а окружна ништарија у лику старешине није дирала споменик маршалу Коњеву. У Летонији и Естонији, оронули ветерани СС трупа плашили су се да се појаве на улици и седели су код куће. Литванија није захтевала од Русије више милијарди долара одштете и понудила је да се заборави прошлост, да се крене од почетка. Сједињене Државе нису третирале Русију као непријатеља пораженог у рату, већ су с поштовањем слушале њено мишљење. Југославија није бомбардована. Нико није приказивао Русију као чудовиште у њеном сузбијању сепаратиста на Кавказу, а милитанте у западној штампи нису називали „побуњеницима“ и „борцима за слободу“. Руски језик није забрањен нити уклоњен као школски предмет у републикама бившег СССР-а, већ је свуда поздрављан добродошлицом.
Да, знам да је све ово чиста фантазија. Али – може се ваљда и маштати?
Кажу ми да су односи Русије са Западом сада гори него у време СССР-а и ја се слажем. Али у исто време, сећам се шта је томе претходило, о чему они радије не говоре. Јељцинова влада је била потпуно прозападна: сетите се само министра иностраних послова Козирјева, „Мистера Да“. Мислите ли да нам је то помогло да будемо вољени? Не. Балтичке државе су свуда подржавале свако срање, све док је било против Русије. По наређењу вође чеченских милитаната Џохара Дудајева, његов подређени Шамил Басајев заузео је породилиште у Буђоновску и убио десетине цивила. И шта смо после тога видели? Алеју Дудајева у Риги, сквер Дудајева у Виљнусу, трг Дудајева у Варшави и улицу Дудајева у Лавову и Ивано-Франковску. Може ли се уличицама и трговима дати име убице? Испоставило се да може. Просвећена Европа на ово ни на који начин није реаговала. „Демократија“, снисходљиво су нам објашњавали у западној Европи. – То су независне државе. Знате, они раде оно што желе.”
И сад се дивимо јединственој „независности“ ових држава. Бар трећина њихових буџета дотира се средствима из ЕУ, сами не зарађују за живот, а њихови становници перу судове у Европској унији. Кад су стари гадови из реда преживелих СС легионара почели да марширају улицама, Европа такође није зауставила шоу кловнова убица, аналогно се позивајући на демократију. Бившим есесовцима нико није судио. Мирно су се вратили у своја родна места и живели тамо без икакве истраге – попут шефа виљнуског „саугумаса“ (литванског аналога Гестапоа) Александра Лилејкиса и његовог заменика Казиса Гимжаускаса. Ове дедице протерана су из Сједињених Држава због учешћа у масовним егзекуцијама Јевреја у Понару (где је 1941. убијено 100 хиљада људи). Али у Литванији их нису дирали: убице су умрле у свом кревету.
У Русији је таква равнодушност према ономе што се дешавало међу нашим „пријатељима“ на Западу само изазвала гнев. Али тада уопште нико није био заинтересован за мишљење Русије. Од Русије су сви тражили да плати – због „окупације“. Литванија је поднела захтеве за 28 милијарди долара. Пољска је саопштила да размишља о 140 милијарди. Руски језик је свуда забрањен и избачен из образовних установа, руске школе су затворене. Овакве акције су такође назване „демократијом“, а ЕУ и САД су поново нагласиле да се „не мешају у послове суверених држава“. Руски језик је истискиван из Грузије, Узбекистана, Туркменистана, Азербејџана, и нико о њему није марио: морате схватити да се људи очајнички боре против империјалног наслеђа. На моје питање зашто Индија, Филипини и десетине других земаља нису активно брисале прошлост империје, а енглески је тамо норма, нису могли да ми одговоре. Кад су Пољска, Чешка, као и Хитлерови савезници Мађарска и Румунија почеле да уклањају споменике совјетским војницима, Запад је такође ћутао. Било је тако забавно понижавати и задиркивати Русију.
Бомбардовање Југославије, уз потпуно игнорисање мишљења Русије, довело је до уверења: Запад сад једноставно ради шта год хоће. Повод? Није им потребан. Нема везе што се број жртава међу албанским цивилима на Косову показао 10 пута преувеличан, а сам Запад није зауставио паљење српских цркава и села, убиства многих Срба и протеривање стотина хиљада православних хришћана са Косова. Идеја је демонстрирана на све могуће начине: својима је све дозвољено, чак и ако су потпуни гадови, а „туђима“ је све забрањено. Крива је страна коју је Запад означио као такву, и њен став нико не жели да саслуша.
У Русији је постепено растао осећај опкољене тврђаве. Посмевали су јој се, намерно је иритирали, понижавали руску мањину и тражили новац. Летонија и Естонија су увеле политику правог апартхејда, након што су 1991. године стотине хиљада етничких Руса (рођених на тој земљи) лишиле држављанства, издајући им пасоше „недржављана“ (у народном језику – „црнаца“). Од њих су направљени грађани другог реда, забрањено им је да гласају и заузимају функције у државним органима. Можете ли да замислите каква би вриска настала да је то урадила Русија, рецимо, Украјинцима који живе на њеној територији? А овде – све нормално, све океј.
Као резултат, руска државна пропаганда, која је постепено почела да делује са антизападних позиција 2004. године, није морала чак ни да се труди. Апел „момци, и ми смо добри, и ми смо за демократију, будимо пријатељи“ није успео: стални ударци и напади на Русију, бескрајна подсећања на прошлост само се настављају. И мада је Јељцинова влада давала изјаве да би Русија могла да постане чланица ЕУ, па чак и НАТО, горе наведене структуре су се само смејале овој наивности. Руску Федерацију нигде нису намеравали да прихвате. „Зашто не укинете визе Русији?“ – давно сам питао званичника ЕУ у Бриселу. „Смешно је – Венецуела, где 75 одсто људи живи испод границе сиромаштва, добила је безвизни режим, а Русија и даље не; наши људи прикупљају гомиле докумената и сертификата за одмор у Шпанији.“ „Ух… видите“, искрено је рекао званичник, пошто је разговор био анониман. „Ви сте превелики, и они вас се превише плаше. За вас никад неће постојати безвизна политика, ни ЕУ, ни НАТО. Наш задатак је да вас што више ослабимо, како нам касније не бисте представљали претњу.”
И то се закотрљало као грудва снега, која се на крају претворила у лавину.
Да ли ја овде желим да некога за нешто оправдавам?
Не.
Само покушавам да замислим шта би се десило да су се и Запад и наши суседи у социјалистичком табору и бившем СССР-у пристојно понашали према Русији.
Али таква опција, очигледно, у стварности је просто немогућа.
Аутор: Георгије Зотов
Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић
