Српско-руске патриотске преваре
Елена Гускова, позната руска историчарка, која се како теоријски тако и практично бавила нашим просторима као експерт ангажован од стране Јељцинове администрације током 90-их година прошлог века, својевремено је имала низ тачних оцена о деловану Александра без Косова. У једном интервјуу 2018. године истакла је „да је руководство Србије спремно да призна независност Косова“. И додала је: „историја ће упамтити Александра Вучића по томе што је предао Косово и Метохију Албанцима и одрекао се дела српске територије за коју су се бориле генерације његових предака“.
Пошто је после укидања наше Цивилне заштите која је бранила север Косова (2016) већ било јасно да Алек Лажљиви и тај део наше територије, срамно, на тацни даје на поклон Албанцима – као да му га је деда у наслеђе оставио а не да га је украо Србима – професорка Гускова је прецизно оценила недела српског диктатора те њихов даљи смер.
Колико је била у праву сведочи оно што је урадио током прве половине 2023. године. У фебруару те године у Бриселу је у своје име прихватио Француско-немачки план о фактичком признању Косова од стране Србије (чланови 1. и 2. који говоре да ћемо убудуће да се према делу своје територије понашамо у складу Повеље УН, која регулише односе међу независним земљама) те њеном пристанку да оно уђе у све – што значи и Уједињене нације – међународне организације (члан 4).
Наравно, наша председничка варалица на то нема право јер му Устав Србије налаже да брани а не издаје Косово и Метохију (члан 114), али то западним позерским поклоницима владавине права ништа не значи.
Оно што им одговара, у духу старе колонијалне логике, то је за њих закон и устав потлачених земаља. Није битно шта тамошње власти имају или немају право да раде, важно је да то користи евроатлантским хегемонистима. Отуда, Вучићево противуставно понашање, и без потписивања споразума, уз аплауз је протумачено као званични став наше државе. То је затим послужило као основ за промену позиције по питању сепаратистичке политике Приштине од стране оних чланица ЕУ које су јој се раније противиле. Не само што су убрзано измениле свој однос према Косову у смислу прихватања његове тзв. фактичке независности, већ су се сложиле да то постане и део српског преговарачког поглавља 35.
Тако смо стигли од пређашње ситуације да је Косово држава само за већину али не све земље из ЕУ круга, до тога да је оно то суштински за њих без изузетка. Де јуре признаје је битно за одржавање дипломатских односа међу земљама али много важније је фактичко признаје, јер оно значи да се не оспорава постојање неког државног ентитета.
Социјалистичка Федеративна Република Југославија прекинула је дипломатске односе са Израелом 1967. године, али то није значило да је негирала да он постоји. Захваљујући Александру Антисрпском до тога су после фебруара-марта 2023. године стигле Шпанија, Кипар, Словачка, Грчка и Румунија. За њих тзв. косовска држава постоји, једино је формално не признају. Није шија него врат!
Упркос томе што зна да за промену њиховог става није било од значаја да ли ће Вучић нешто потписати или не, већ какве сигнале шаље и како мења стање на терену у корист Албанаца (већ је Куртију препустио и локалну управу на северу Косова), госпођа Гускова одједном свој став мења и почиње да износи дегутантне флоскуле које иду у прилог Вучићевог „патриотизма“ и привржености (добрим) односима са Русијом.
Ових дана је у једном интервјуу отишла толико далеко да велича и једну од најгорих Алекових превара, срачунатих на то да упркос почињеним националним злоделима убеди Србе да је борац за наше интересе, како би лакше могао да их и даље издаје.
Злоупотреба патриотизма треба му да би могао да настави са велеиздајом. Пошто и његови бирачи почињу да се колебају док гледају како Курти навелико штампа рецепте за „српску саламу“ (од остатака нашег народа на КиМ који му је поклонио Аца Србин), за то му треба ултра јака потврда. Добија је у виду руског печата на његовом лажном патриотском сертификату. И није у то уплетен само амбасадор Боцан-Харченко, кога многи сматрају лобистом СНС режима.
Вратимо се Елени. Рече и остаде жива: „Окупивши се на Свесрпском сабору, Срби су показали целом свету да су остали јак народ, да су спремни да бране свој национални културни простор, а затим и да се уједине“.
Какав црни Свесрпски сабор. У питању је, нажалост, био испраћај Косова и отварање новог поглаваља продаје наших интереса. Вучић ће сада да се ценка око Српске и да тргује њеном будућношћу како би купио још неко време за аутократско-картел владавину. Зато он вешто маневрише. Иде ка Западу, а Србе вара да чека руску победу. Уосталом, шта нам она и значи ако се одриче Косова и других наших виталних интереса? Лично навијам за Русију и драго ми је да заштити оно до чега јој је стало, али то нама неће помоћи ако актуелна српска власт заврши свој антисрпски задатак. Да је Србија сачувала неке позиције на Косову, лакше би их бранила после руског успеха, то је тачно, али када их је предала, нико нам их неће вратити и ако Руси уђу у Харков а не зато што остану у Донбасу и на Криму.
Без обзира на то, поменута руска историчарка нам прича бајке: „После наше скоре победе у Украјини, почећемо да обнављамо не само систем односа између земаља, него и међународне организације, укључујући УН, Савет безбедности и европске структуре. Пошто Србија засад није потпуно стала на страну либералног Запада, она треба мало да маневрише и сачека да заједно са Русијом крене у обнову света“.
Русија ће, верујем, победити али то значи да ће одбранити своја садашња постигнућа (можда их евентуалномало прошири), а неће ући у Кијев и Одесу. За то су потребни милиони војника а Москва их нема, колико год да јој добро иде исцрпљивање Украјине (и ментора те земље).
Међу руским грађанима је мањи ратни ентузијазам него код Срба 1991-92, а да се не лажемо, нисмо се баш око тога претргли. Са домаћим плаћеницима из Бурјатије, вазалним контингентима из Чеченије и страним најамницима из Таџикистана, могуће је зашити минимум руских националних интереса, али не и постићи много више од тога. То је болна реалност.
Да Вучић није издајник, и то би нам олакшало положај. Али он јесте велеиздајник. Тако да нема ништа од употребе руских релативних успеха за ревитализацију спрских положаја. Шта да се ревитализује када су Албанци стигли у Лепосавић захваљујући врховном дону Србије?
Зна то наша велика руска „пријатељица“. Као и то да су празне приче да ће руски тенкови стићи и до делте Дунава, а камоли Ламанша, па ће толико променити геополитичку архитектуру Европе да упркос ономе што ради СНС квислиншка олигархија, поправе српске позиције. Ипак, то одједном почела да нам прича. Зашто? Па давно нам је одговор дао један наш покојни историчар, сигурно забринутији за судбину Косова него било који наш инострани „сабрат“ (или „сестра“). Ради се о Душану Батаковићу.
Почетком 90-их година прошлог века боравио је на једном међународном скупу историчара. Ту су били многи научници који су важили са „спрске пријатеље“. Међутим, почели су да наступају као да су нам најгори непријатељи. Када их је наш историчар после окончања формалног дела конференције питао – шта им би? – добио је врло јасан и искрен одговор. Рекли су му да су они пре свега службеници својих влада и какве оне заузимају позиције, томе се прилагођавају. Значи, када су Срби постали непријатељи, и они су окренули лист. Док није било тако, могли су да нам буду научни „пријатељи“.
То ради и Елена Гускова. Русији сада одговара лаж да је Вучић патриота. Знају Руси да продаје муницију и гранате Украјини. Свесни су да Србију води ка НАТО-у. Није им непознато да разара све српске интересе, а Русији пријатељ може да буде српски народ а не љуштура српске државе (у њу може да се уметне било шта). Али имају неколико разлога да гурну главе у земљу као што то раде нојеви.
Прво, Русима треба лаж да им је држава Србија пријатељ (а њу треба разликовати од земље Србије и њеног народа, који то свакако јесу). Руски народ није пресрећан што су му сада главни партнери Северна Кореја и Иран. Треба му илузија да има неког савезника у срцу Европе (а из Новосибирска Србија делује као нама Париз). Друго, руске елите преко Србије обављају разне своје приватне послове. Вучић зна да тако инвестира у толерисање својих недела, а Запад му утилитарно то омогућава. Треће, Москви је битнији НИС од Косова. Нађе се ту још по нешто, али да не дужим.
Све то су разлози што Кремљ прихвата да учествује у варању Срба тако што Аци Антисрбину помаже да се представља као Аца Србин. Посета заменика министра спољних послова Руске Федерације, чију су посету Београду опозициони медији пропратили испразним оценама да је Путин љут на Вучића, прошла је без икаквог јавног исказивања тога. Уосталом, ако су Руси бесни то није због тога за наш лажни лидер продаје српско Град све више има болесних, старих, депресивних и малодушних становника. Туга је та која је најканцерогенија, а ње има у изобиљу.Косово, већ је претерао са директним антируским деловањем. Зато је Александар Грушко дошао, мрко погледао Алека, и са осмехом за јавност отишао. То нам неће помоћи, а дугорочно ни Русима. Дванаест и пет је да се активирају код нас као што то раде Американци, а не да суштински настављају по старом и купују време док не виде како ће генерално даље. До тада је готово са многим нашим интересима, али није на нама да се љутимо на Руску Федерацију. Да се не држи принципа реалполитике не би била велика сила.
Ми примарно треба да се љутимо на Вучића и разне његове слуге, као што је, рецимо, некадашњи ДСС булдог Миленко Јованов, који је дотрајали Коштуницин кожни поводац заменио златним СНС ланцем, и од врлог националног омладинца постао ЕУ перјаник. Такви су нама криви јер газе оно што су дужни да бране, што значки Косово од Вучића. Руси имају право да гледају своја посла. Друга страна медаље је да ни ми не треба да будемо луди па да нам њихови интересу буду пречи од наших, нити да сваког Руса или Рускињу третирамо олако као пријатеља зато што се тако издаје.
Госпођа Гускова доследно ради за своју владу. Била то Јељцинова, која је шуровала са српским непријатељима или Путинова, онда када је хтела да искаже резерву према Вучићеву, односно сада када је на линији политике произашле из потреба ратног прилагођавања. И то је све за похвалу. Лепо је када су грађани посвећени својим државама, али то не значи да су заинтересовани за нашу судбину, чак и када то позерски тврде.
Уосталом, ако су српски интереси монета за поткусуривње председнику Србије, што би Руси до њих превише држали? Нама остаје да се сетим речи филозофа Спинозе: „Не љути се већ запамти“! Пре свега шта раде наши издајници али и сви они који им из својих разлога помажу.
Аутор: Драгомир Анђелковић
Извор: Магазин Таблоид
