Српски војник је храбар као лав, издржљив као челик …
Истраживајући архивску грађу везану за учешће српске војске у балканским ратовима, пронашао сам једно драгоцено писмо које ме није оставило равнодушним и право је чудо да га до сада нисам прочитао.
Очигледно „затурено“ у часопису „Балкански рат – у слици и речи“ од 24. марта 1913. године чекало је читав век да поново угледа светлост дана.
Ово је писмо капетана српске војске који се потписује као „Јоца“ а упућено је његовој сестри Вукосави, 22 децембра 1912. године.
Писмо је написано након окончања сигурно три највеће битке у којима је победу однела српска војска током Првог балканског рата: Кумановске, битка код Прилепа и Битоља.
Садржај писма је толико емотиван и интересантан да вам га преносим у целини:
Драга моја сестро,
Твоје мило писмо примио сам 12. Т. М. Тако си ме разнежила! Збиља рат грдно промени човека! Ја, који сам пазио на мрава и сваку другу животињу, убијао сам људе и гледао како га зрно из пушке из мојих руку обаљује; ја који сам водио људе без сажаљења у смрт, претећи им револвером ко не пође замном, ја сам се твојим писмом разнежио.
Хвала ти, сестро!
Примио сам раније твоје 2 карте, ја сам ти писао десетак пута, али ко зна, да ли си их примила.
Не можеш да појмиш, Вукосава, како ме је рат изменио. Од оног нежног Јоце постао је један снажан човек, сада се тек гојим. Спавао сам на Крстацу, пред Прилепом, 3 дана на снегу, без покривача и ватре; температура беше 12 испод , лед нам се са бркова, док нисмо сишли са Козјака, није скидао. За сва три дана појео сам само парче пексимита, јер висина је била 1534 м. Докле ни коњи не могу изаћи. Био сам у води код Битоља 2 дана; газио сам реку до груди и, тако мокар, пошто потукосмо Турке, остао сам целе ноћи са мојим јунацима на предстражи. Беше киша као из кабла. Заклона нигде. Висина брда 1120 м. Положај покривен лешевима. Сваког сата обилазио сам положај са патролом да ме Турци не изненаде. Али Турака више не беше… Кад иђах у обилажење, саплићах се, јер беше ноћ, на мртве и рањене, грозно, кажем ти сестро грозно, чујеш јаукање, приђем и осветлим електричном ламопм: рањени Турчин запомаже. Ишао сам напред, да не чујем њихов последњи јаук и да не видим бес наших измучених али храбрих војника, јер бејасмо мокри до коже, гладни и две ноћи ни ока у води не склописмо, а то нам беше трећа ноћ. Остали из мог пука имађаху ватру, јер бејаху позади мене на 1500 м.
Вукосава, не можеш да појмиш нашег војника!
Храбар је као лав, издржљив као челик. На Куманову отступише 2 чете из мог батаљона. Ја сам био као батаљона резерва. Чим са видео да 2 чете отступају, развијем моју чету, прихватим војнике који бегаху, револвером их зауставим и викнем: „Ко воле свог командира, напред за њим!“ окренем се трубачу и викнем: „Свирај јуриш!“ И, глед чуда: они исти војници који бејаху, моји војници који од кише куршума не смедоше дићи главу из заклона, дигоше се и као леса пођоше напред, са оним страшним громогласним „Ура!“ Турци беху на 80 метара далеко од нас, али кад спазише лесу пред њима, како право, уздигнута тела, иде напред, дадоше се у бекство.
Вукосава, изгледаће да се хвалим, али веруј ми, нисам био кукавица. Ни сам нисам знао да ћу бити овакав. Уз то имао сам неко предубеђење, да ћу остати жив. Био сам у строју са војницима и ако ми место беше назад. Често сам стајао док су они лежали. Куршуми су фијукали са свију страна. Гранате, које су падале око мене, изривале су земљу и одбацивале је по 2 метра далеко. У времену од 20 минута остаде ми 47 војника на месту мртвих. Ја стојим и осматрам дурбином кретање непријатеља. Смрт ме је поштедела. Само ми један метак пробушио капу, а један пробушио пеш од шињела. Кад Бог хоће и чува, човек је сигуран.
Али, зар би ми, официри, могли бити кукавице, кад је наш сваки војник јунак? Њега је требало видети код Битоља, како, у највећој киши артиљеријске и пешачке ватре, гази реку, разливену, брзу 5 метара у секунди, дубоку до гуше, и иде напред, држећи се руку за руку, пуштајући свог друга, који пада погођен непријатељским танетом, и хватајући следећег, лишен могућности да у води до гуше употреби своју силну и сигурну пушку, и не помишља да иде назад.
Силни су, Вулка! То само онај зна, који им је командовао.
Један мој војник буде рањен баш када се докопао земље. Ја га брзо превих, па му рекох:
– Иди на превијалиште
Он ми одговори: „Г-капетане, зашто да се враћам назад, кад Турци мојрау одступити?!“ Одмах сам га унапредио за поднаредника.
Зар нису силни? Ко има овакву војску, победиће цео свет.
Желим ти да са зетом и нашима пријатно проведеш празник.
Воли те много и поздравља твој брат Јоца
22 – XII – 1912 г. Битољ.
Извор: http://blogovanje.rs/2019/04/27/srpski-vojnik-je-hrabar-je-kao-lav-izdrzljiv-kao-celik/
