Srpski samoćirilicocid i preteći im nepočinjeni genocid
Po onome šta sami (ne samo danas) radimo sa svojim (ćiriličkim) pismom, mi sami sebe – svojom zvaničnom viševekovnom ćutnjom o ponavljanim stvarnim surovim genocidima nad srpskim narodom – sami sebe podmećemo stranim zlotvorima i nasilnicima danas u svetu da nas uskoro proglase, u „zauzdanim“ od belosvetskih nasilnika Ujedinjenim nacijama, „genocidnima“ kako bi nasilnici sprali svoje stvarne ponavljane genocide nad srpskim narodom uključujući ono srpsko najnemoćnije: starce s jednom nogom u biološkom grobu, silovane pa ubijane srpske starice, srpske trudnice iz čijih stomaka su bajonetima vađena još nerođena a začeta deca i ponavljana proterivanja Srba, tj. otimanja ili paljenja njihovih ognjišta i kuća na njima. Ubijanja na milione Srba u svetskim ratovima i ubilačkim nasrtajima na Srbe i srpsku državu, ubijanje srpskog identiteta strogim zabranama čistog srpskog jezika i naročito srpskog milenijumskog (ćiriličkog) pisma, asimilovanja pokatoličenih Srba, posebno posle Drugog svetskog rata u komunističkoj Jugoslaviji pod vođstvom doživotnog vladara Josipa Broza, srpskog stogodišnjeg prećutkivanja zločina nad svojim narodom sve do jasenovačkog i drugih genocida u NDH zarad planiranog naivnog srpskog jugoslovenskog bratstva-jedinstva najpre u želji i glavi srpskog naivnog kralja Aleksandra u toku i, naročito, posle Prvog svetskog rata u kome je srpska vojska časnih srpskih seljaka oslobodila Srbiju i „bratske“ južnoslovenske narode čiji su predstavnici tražili u Skupštini Kraljevine Jugoslavije da Srbima „plate“ novcem prolivenu krv za njihovo oslobođenje i izvlačenje iz Austrougarske krvave monarhije i pre, i u toku Prvog svetskog rata.
I srpski kralj Aleksandar i Josip Broz su uticali da se zločinci nad Srbima u Prvom i Drugom svetskom ratu uključe u najviše državne organe i Vojsku Jugoslavije kao da su pomagali ideji pravde i slobode, a ne da su ubijali Srba u logorima, čije su stotine hiljada imena ostavili tačnije čak i njihovi saradnici u Prvom i Drugom svetskom ratu Nemci, a ne naši Srbi, posebno oni Srbi koji su se borili za komunizam i vlast Josipa Broza čije se nepriajteljstvo prema Srbima iskazalo i u Prvom svetskom ratu sa slikom iz rova za pucanje po Srbima u Mačvi.
U Jugoslaviji deo srpskih komunista su s neprijateljima satirali Srbe u regularnoj Vojsci Kraljevine Jugoslavije i četnicima državne vojske kralja Petra kojeg su Englezi naterali u Londonu da se odrekne svoje državne vojske u korist najvećih komunističkih zlotvora Josipa Broza kako bi se strani nepriajteelj iskoristio u borbi protiv srpsskog kralja i srpske i jugoslovenske države pre Broza. Kao što je DOS iskoristio neprijateljsku mržnju prema Srbima s Miloševićem na čelu da se uništi čovek koji nije mogao, smeo ni hteo da preda srpsko Kosovo i Metohiju pa je nateran time da se suprotstavi i NATO-u kako bi srpski neprijatelji oteli Kosovo i Metohiju radi ostvarivanja njihovih sebičnih ciljeva protiv svakog međunarodnog prava koje je najočiglednije pogaženo bombardovanjem Srbije da bi joj oteli njen istoriski i duhovno najsrpskiji deo u srpskoj državnosti (Kosovo i Metohiju).
Grehovi i greške srpskih vođstava
Mnogo je grehova i grešaka počinilo srpsko vođstvo, pa posredno i mnogi predstavnici srpskoga naroda naročito u okviru Jugoslavije i postjugoslovenske Srbije, nad svojim srpskim narodom. Komunističko vođstvo je od Brozovog političkog „majstorluka“ dugo navlačeno na poznatu ideju svakog zlotvora nad drugim narodima kroz ideju „zavadi pa vladaj“. Zato mnogi slobodni istoričari nalaze da su srpski komunisti s Brozom na čelu pobili mnogo više Srba nego što je okupator postreljao srpskog naroda kao odgovor „sto za jednoga Nemca“ kada su tog jednoga Nemca ubili komunisti namamljujući Hotlerovu soldatesku da se sveti srpskom narodu za njihovog ubijenog vojnika. Broz i komunisti su „mudro“ ubijanjem pojedinačnih nemačkih vojnika u okupiranoj Srbiji iz zasede sprovodili svoju borbu za buduću vlast u oslobođenoj Srbiji posle Drugog svetskog rata. Za takvu zločinačku antisrpsku borbu za buduću vlast u toku okupacije Srbije Broz je u Srbiji zaslužio nagradu – večnu kuću u „Kući cveća“ na Dedinju, koja se tako i danas zove umesto „Kuće zlotvora srpskom narodu“. Onaj ko je toj večnoj kući Broza dao ime „Kuća sveća“ duboko se ogrešio o postradali srpski narod kojemu su se setili današnji nasilni „zauzdavači“ Ujedinjenih nacija da srpske milionske žrtve proglase „genocidnim narodom“, čega se ni Hitler nije setio, čime je dokazao da je i on bio „časniji“ od današnjih umnoženih belosvetskih Hitlera.
„Politikina“ antićirilička politika na ćirilici
Srbima i danas srpsko (naučno, lingvističko i vladarsko) vođstvo nanose greh srpskom narodu time što, na primer – gazeći u srpskom pravopisu i srpskim zakonima jasan za normalne, misaono zdrave ljude stav prvi Člana 10. Ustave Srbije – zadržavaju samo za Srbe čistu azbučku šizofreniju (prof. V. Đorđević) od dva pisma (srpska ćirilica i hrvatska latinica), čak prisvajajući hrvatsko pismo na štetu srpske ćirilice i lažući ogavno Srbe i dalje da latinica od 30 slova koju je sastavljao Ljudevit Gaj za Hrvate u 19. veku kao zamenu srpskoj ćirilici nije hrvatsko pismo nego kažu za to pismo da „i latinica je naša“, a ne zanima ih to da je i predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika dopisni akademik ANURS-a prof. dr Sreto Tanasić izričito naglasio naučnu istinu u listu „Politika“ u intervjuu 16. avgusta 2018. (na str. 1. s nastavkom na str. 13) ovakvom jasnom konstatacijom naučne istine da latinica nije srpsko pismo: „A najvažnije je, i zbog toga i jeste takva ustavna odredba, činjenica da je samo ćirilica srpsko nacionalno pismo“ i da, zato tuđeg nacionalnog pisma latinice: „U službenoj upotrebi (je) neće biti i ne treba da je bude.“
Nažalost, ostali lingvisti u srpskim jezičkim institucijama to gledište u skladu s Ustavom i praksom u Evropi i širom sveta ne samo da nisu jasno podržali u većini, te je zato na snazi i dalje protivustavan Pravopis srpskoga jezika sa dva pisma (srpskim i hrvatskim) kao u vreme srpskohrvatskog jezika u skladu s komunističkim dogovorom na skupu u Matici srpskoj (1954) kada je planirano postepeno zamenjivanje srpske ćirilice hrvatskom latinicom, što je do danas u Srbiji ostvareno 90 odsto u pisanju srpskog jezika. To je čist srpski greh prema srpskom pismu i srpskom narodu. Tako se, zahvaljujući i srpskim vlastima i srpskim lingvistima takav ponižavajući položaj ćirilice među Srbima u Srbiji i danas zadržava, i pored povremenih verbalnih podrški srpskoj ćirilici i od lingvista i od vlasti, što je bukvalno potpuno prazna priča u praksi. Tako zaduženi za sprovođenje Ustava i brigu za (o)čuvanje srpskog pisma u Srbiji u srpskom jeziku bukvalno utiču na sprovođenje samoćirilicocida (napuštanje srpske ćirilice u jeziku Srba) danas.
Tako su srpski predstavnici i u nauci i u vlasti prećutkivanjem više čistih genocida nad Srbima, zarad „bratstava-jedinstva“, kao i nepodnošenjem ni do danas predloga nikakve deklaracije u Ujedinjenim nacijama o više genocida počinjenim nad srpskim narodom u svim ratovima protiv njega navukli bivše genocidne države (npr. Hitlerova Nemačka i Pavelićeva NDH, ali i mnoge druge danas slične njima) da se kroz čistu osvetu nekih Srba za genocidne radnje drugih protiv Srba, ratni zločin u Srebrenici proglasi za srpski „planirani genocid“ — duhovno i moralno unakazi pravednički srpski slobodarski i nepravično žrtvovan narod koji bi podneo posledice za stvarne gonocide koje su drugi činili srpskom narodu, računajući i onaj njegov najnemoćniji deo.
(A kada je već reč o pomenutoj ćiriličkoj “Politici”, taj list je nekada bio veći ljubitelj istine u vezi s ćirilicom. Ranije je dozvoljavao da se u Pogledima objavljuje istina zašto, kako i ko je zadužen, plaćen i obavezan danas za stvarno u praksi spasenje srpskog pisma, a ti zaduženi za to zadržavaju srpski pravopis i zakone koji su i protivustavni i direktno antićirilički u stvarnosti. Danas “Politika” vodi politiku kako da se sakriva od naroda prava istina o tome zašto srpska nazovi “borba za ćirilicu” danas nema nikakve pozitivne rezultate u praksi.
O samoćirilicocidu ovde i uvek govorimo zajedno s dugim izdajama Kosova i Metohije od komunista, jer su oni koji su izdavali srpsku ćirilicu uvek izdavali i srpsku kužnu pokrajinu i tamošnje Srbe koji je danas na svetu narod koji u Evropi jedini nema gotovo nikakva prava za osnovnu egzistenciju čoveka i naroda.)
Vreme prebacivanja truđih genocida na Srebe
Rečenim viševekovnim očiglednim genocidnim radnjama, što je najbolje dokazivao Švajcarac Arčibald Rajs u Prvom svetskom ratu, srpskim prećutkivanjem genocida nad Srbima u Prvom svetskom ratu (na primer), kada su Srbi preko svog vođstva ušli u zajedničku državu i s onima koji su ubijali srpsku nejač i koji su, onda, ponovo spremili nož u leđa onih koji su im doneli slobodu.
Tako ispada da smo mi Srbi (tj. srpsko vođstvo), svakako iz ljudske i dobre naivne namere Božjih pravednika – prema onome šta sami (ne samo danas) radimo sa svojim (ćiriličkim) pismom, mi sami sebe – svojom zvaničnom viševekovnom ćutnjom o ponavljanim stvarnim surovim genocidima nad srpskim narodom – sami sebe podmećemo stranim zlotvorima i nasilnicima danas u svetu da nas uskoro proglase, u „zauzdanima“ od belosvetskih nasilnika, Ujedinjenim nacijama, „genocidnima“ kako bi nasilnici, bezbožnici i najveći zločinci protiv pravde i istine sprali svoje stvarne genocide nad Srbima i još nekim narodima po logici „napad je najbolja odbrana“.
Pravda je za Srbe danas, čini se, nedostižna. Pouzdajmo se u Boga kao konačnog Pravednika koji će sigurno, kad to bude makar krajnje neophodno, presuditi kao srpski Marko Kraaljević – koji je nekada, po cenu i svog života, (pre)sudio ni po babu ni po stričevima slušajući savet pravedne majke koja ga je rodila.
Autor: Dragoljub Zbiljić, lingvista
