Занимљивости

Српски пилот је у страном авиону прелетао Србију и сузе су му кренуле, а онда се обратио контроли лета…

Српски пилот је у страном авиону прелетао Србију и сузе су му кренуле, а онда се обратио контроли лета: Добро вече, Београде! Реакција са друге стране препричава се 20 ГОДИНА

ФОТО: ЊИКИПЕДИА

Носталгија која наступи унутар човека када после дуже времена по први пут види своју домовину или осети њен ваздух, готово никада није лако објашњива. Управо једна таква прича коју је добио наш пилот, познати новинар и диџеј Зоран Модли од пилота српског порекла који је после дужег времена летео над Србијом, многима је натерала сузе на очи.

Александар Јовановић из Младеновца, тада пилот компаније „Карголукс“ из Луксембурга, послао је 2000. године писмо Зорану Модлију, у којем је описао своје узбуђење, те и разговор са контролом летења у Београду, када се током лета на релацији Луксембург – Абу Даби, нашао над територијом Србије. Модли је ово писмо првобитно прочитао током емитовања емисије ЗАИР исте године, да би се прошле оно нашло и на његовом блогу, Модли.

Садржај вам преносимо у целости.

-Здраво господине Модли,

Ноћас сам прелетео преко моје Србије. Дванаестог марта ујутро у 01:03 био сам тачно изнад Младеновца. На висини од 33.000 стопа. Ти знаш и можеш да замислиш како је лепа моја Шумадија са 10.000 метара висине. Преко Београда, Младеновца, Крагујевца и Ниша, према Софији. Летим по свим континентима света, али само моји српски градови сјаје у ноћи топлином која може моје срце да угреје. Осећао сам се величанствено. Фреквенција 123.775. Рекао сам:

“Добро вече вам желим, Београде и пуно поздрава, Царголуџ 794, висина 33.000 стопа, курс ка Београду.”

Контролор је био збуњен и није знао шта да ми каже. Очекивао је страни авион који се обраћа на енглеском језику. На његово изненађење, то је био Србин у „боингу“ 747-400 који први пут у своме животу види своју отаџбину са само мога, српског неба. Моје небо мирише лепше него било шта на овоме свету. Моје небо, моја прошлост, проклета српска душо, проклети животе. Луџембург–Абу Даби, први пут у мом тридесетдругом лету прелећем моју малу отаџбину за 20 минута, моје коренове, моје наслеђе и културу, моју огромну Србију, моју наду. Контролор ми одговара:

“Добро вече, Царголуџ 794, ко сте ви господине?”

Ја му се представљам пуним именом и пореклом, а он каже, “Желим ти, земљаче, да још 30 година летиш успешно изнад српског неба, жив био.“

Кришом сам плакао у ноћи да мој колега ништа не примети. Шта он зна шта је Србин, српска душа, љубав према напуштеној земљи, сломљено срце сиромашне шумадијске душе, која своје коренове никако не може да заборави и која носи вечне болове у грудима од онога дана када је огњиште напуштено, проклети животе. Ову ноћ нећу никада заборавити. Моја Србија, величанствена у ноћи, обасјава небо као да је пун месец, као да је дан, а ја препознајем градове и села као да већ по стоти пут летим преко своје колевке. Не треба ми дан да бих видео реке, планине, котлине и српске равнице. Осећам моју Мораву како пулсира у свом кориту. Видим Авалу, миришем Космај, Златибор ми се смеје у лице, земљо моја. Српско пролеће мирише.

Моје срце жели напоље из груди. Нисам био спреман на ову експлозију осећања и емоција. Проклета словенска душа ме мучи и не да ми мира у овој ноћи. Подсећа ме колико љубави је у стању да акумулира и репродукује у оним моментима када смо рањиви и слаби. Ипак сам због тога срећан, јер то ме разликује од осталих Европљана. Још увек сам у стању да патим и плачем када ми је до тога. То је наша снага. Ми нисмо због тога слаби, ми смо живе душе са свим врлинама и манама. Ми знамо да носимо наше болове и радости на нашем бедру. То нас чини јачим у поређењу са осталим светом.

Абу Даби, 12. марта 2000. у два сата и 15 минута после поноћи. Александар Јовановић -стајало је у писму.

Иако је прошло много година од тада, ова прича је поново актуелна на друштвеним мрежама. Јер, иако се изгледи градова и села мењају, једна ствар увек остаје иста. А то је љубав и осећај носталгије према домовини и кући, када смо негде, тамо далеко, што се у народу каже „у туђини“.

Извор: Београд.ин

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!