Српски лингвисти убијају ћирилицу
ЛОМПАР СЕ ОКЛИЗНУО НА ЋИРИЛИЦИ
Неки се питањем писма баве успут и површно,што се односи и на Небојшу Малића.Он се у свом тексту „Ћирилица или Питање писмености и пристојности (Стање Ствари 31.1.2015.) није позивао на лингвисте,што је добро,него на велики ауторитет проф, др Мила Ломпара, представника самог језгра родољубиве српске елите.Ево како:
„Други,пак,заговорници латиничења усвојили су онај дух самопорицања о којем пише Мило Ломпар:прихватили су непријатељске вредности,обрасце понашања,писмо језик ,мисли, мисаоне процесе и уопште све,као своје.“
Овим текстом показаће се да се управо Ломпар оклизнуо на ћирилици (академик Радомир Лукић:“Лингвисти се оклизнули на ћирилици“),а тиме и целокупна интелигенција изван лингвиста, јер није реаговала на то.Ево како се оклизнуо.Он је за два писма,што у коначном значи да је за латиницу,па зато није ни поменуо ону колосалну срамоту из српског правописа о два српска писма.Он уопште не спомиње ни Устав ни Закон о службеној употреби језика и писама.Он уопште не пише о томе да ли је ћирилица угрожена и да ли је потребна интервенција државе.Уместо тога он предлаже да се питање писма изнесе на политичко тржиште,па ком опанци ком обојци. Много је штетан по ђирилицу јер је велики ауторитет, па га многи следе у његовом штетном опредељењу за два српска писма,тј. за хрватску латиницу.
Све што је написао Ломпар о ћирилици у својој култној књизи „Дух самопорицања“
Па ево колики је простор, тј,значај, поклонио ћирилици Мило Ломпар, универзитетски професор историје књижевности у својој култној књизи „Дух самопорицања“,тешкој 1,4 кг.
„Основно,непроменљиво руководно начело српске културне политике треба да гласи:сви Срби говоре српским језиком.И док је њихово доминантно писмо ћирилица,јер оно изражава континуелни и савремени аспект идентитета,дотле је њихово гранично писмо латиница, јер оно изражава континуелни и контактни аспект идентитета.Неопходно је,дакле, да следбеници српске културне политике буду окупљени око таквих захтева,да наметну ту тему-и такве теме-странкама које рачунају на српску публику,да подстакну њихов међусобни ривалитет у таквим стварима.“
И то је све о ћирилици, српској страдалници од Ломпара и огромног броја осталих Срба.
Покушајмо да схватимо дубину поруке из готово невероватно малог текста, о тако великом проблему какав је прелазак Срба из ћириличког у латински културни образац.
И сељаци у БиХ су у 19.веку знали да је српско писмо само ћирилица
Став да сви Срби говоре српским језиком јесте разуман,али то ни пре њега није било непознато. Сећам се да је то знао и мој неписмени ђед Петар који је рођен у некадашњој БиХ осамдесетих година деветнаестог века,а знали су то и тамношњи сељаци који су рођени много пре њега.О томе је сведочио и руски конзул Александар Гиљфердинг.Кад је питао Србе којим језиком говоре, одговорили су да говоре српским језиком.А у католичком селу сељаци су одговарали да говоре „по нашки“.Знали су они да су говорили српски пре него што су се преверили,али не могоше споменити оно што су издали.Истовремено за хрватско име се још није знало.
Знали су сељаци у бившој БиХ и да је српско писмо ћирилица.Говорио је ђед Петар да је она под управом Аустро-Угарске одједном била забрањена,па су ишли у затвор они писмени Срби који би се њоме потписали.Тада није било филозофских и филолопшких факултета ни универзитета, па су попови, учитаљи, трговци и мали број нешто писменијих Срба скочили као један и одбранили ћирилицу.После тога се Србин чак није морао ни одазвати на позив ако није био на ћирилици.
Данас тамо Срби имају и институције, и пофесоре,и академике, и сенаторе,али готово да нема ћирилице.Нема чак ни ко да каже да је она српско национално писмо,тј, једино.
Код Ломпара доминантна ћирилица са својих 1,5% на улицама Новог Сада
Дакле, основно је да се Ломпар определио за два српска писма,што значи да се у коначном определио за латиницу,али се Малић на то не обазире,што значи да прихвата мишљење великог ауторитета.Зато ни он не спомиње правопис када пише о нестајању ћирилице,што значи да је то добро,односно да је проблем у нечему другоме,а не у двоазбучју. Много је издања у великом тиражу имала Ломпарова књига,а ја нисам видео да је било ко оспорио његово усмеравање на прихватање двоазбучја,осим људи из удружења за одбрану ћирилице.Зато је Матица српска и могла да двоазбучјем у своме правопису подметне кукавичје латинско јаје у српски језик.Јесте Ломпар бриљантно разоткрио антисрпску делатност Мирослава Крлеже,Латинке Перовић,Радомира Костадиновића и других,али изгледа да је промашио у одабиру приоритета,јер када говори о самопорицању не рече ниједну реч о томе како је оно чак довело до добровољног преласка Срба из ћириличког у латинички културни образац. Он пише о опасности од титоизма, а не разуме да нема очигледнијег и свакодневно видљивијег титоизма од титове латинице. Та појава се догађа Србима први пут у историји,а поред Ломпара прође неприметно.Он то чак подржава и проширује рат двају писма на политичком тржишту.Јер,прво се изјаснио за два српска писма,а онда је написао ово: “Неопходно је,дакле,да следбеници српске културне политике буду окупљени око таквих захтева,да наметну ту тему-и такве теме- странкама које рачунају на такву политику,да подстакну њихов међусобни ривалитет у таквим стварима.“Тај ривалитет већ спроводи вероватно најродољубивија странка ДВЕРИ,и то овако:
ДВЕРИ-pokreni se Srbine za život Srbije.
Не само да се Ломпар определио за двоазбучје, него је покушао да преведе Србе жедне преко воде речима да је ћирилица доминантно српско писмо. Ни по јада да је макар рекао да би ћирилица требала бити доминантно српско писмо. Као да није знао да је лично председник Матице српске проф.др Драган Станић избројао на улицама Новог Сада читавих 1,5% ћириличких натписа,што значи да је бројано „научно“ па је резултат тачан ван сваке сумње.Ако „елита“ (она чита скупе и тешке књиге) није разумела да 1,5% не може бити веће или доминантније од 98,5% онда са њоме нешто није у реду,као да је шизофрена ( Владислав Ђорђевић).
Сада би Станић, као она баба,платио да изађе из болесног језичког кола,али је закаснио јер су ћириличари његово „откриће“ лансирали у јавност. И још, они не морају доказивати оних 1,5%. За ту услугу ћириличарима СРПСКА АЗБУКА ће му поштом послати признање на адресу Матица српскохрватска,21000 Нови Сад,Улица Матице српске број 1.
Оним својим „гранично писмо латиница,јер она изражава гранични аспект идентитета“ Ломпар је потпуно оригиналан, али истовремено и штетан по питању ћирилице јер „научно“ оправдава постојање два писма у српском језику. Да је среће и жеље да се српском народу врати његово национално писмо-ћирилица, све би било речено кратко и јасно. Али,и школован човек се мора добро потрудити да би одгонетнуо значење овог социолингвистичког новитета.Шта ли је то „писац хтео да каже“,односно зашто је друго „српско“ писмо названо граничним и контактним писмом.
Могло би се помислити да је негде била граница између Срба и Хрвата,па први примили нешто латинице,а други ћирилице.Али збуњује то што су први примили превише, готово готово 100%,а други нимало. У време короне видело се на ТВ да је у Крушевцу писало OPŠTA BOLNICA,али то још не значи да је туда негде пролазила граница.Није могла пролазити ни близу ,јер и прости народ зна да је то Лазарев град, а не Звонимиров. Да туда јесте пролазила граница писало би OPĆA BOLNICA.
Погледајмо сада како стоје ствари на граничним прелазима између Срба и Хрвата,на пример између Шида и Товарника.У неко време Хрвати су масовно прелазили границу ради куповине јефтиније робе у Србији.А да би се осећали угодније,уклоњено је и оно мало ћирилице што је остало после „балканског касапина“ Слободана Милошевића.Тако је на српској страни „четничке“ ћирилице било нешто изнад 0%,а на хрватској страни тачно 0%.
Можда би Ломпар требао да макар мало сиђе у народ да би разумео катастрофу ћирилице. Нешто као што нас је професор философије учио у гимназији. Био је у старој Грчкој неки философски правац по коме се могло доћи до научне истине само размишљањем. Тако се састану старци да реше питање колико коњ има зуба, а био је присутан и један млади философ.Кад се никако нису могли усагласити,а сунце је већ далеко превалило на запад,млади философ рече да у близини има коњ у штали па ће он отићи да му изброји зубе.
Биће ипак да хрватска латиница није ушла у Србију пре југословенства и кимунизма тамо негде где се граниче два братска народа,него ју је политички унео директно у Београд онај Хрват друг Тито . Онај друг који је,после уласка у Београд 1944.и одигравања козарачког кола на Теразијама, рекао да Србија нема чему да се нада. Подразумева се да није имало чему да се нада било шта од онога по чему се Србија препознавала док је била нормална држава ( академик Р.Лукић).А да се то у првом реду односило и на ћирилицу сведочи нам друг Ранковић оваквом критиком председника српске владе др.Благоја Нешковића пред његово смењивање:“Друг Нешковић се још увек потписује ћирилицом.“Тако је отворен пут латиници не само на општу болницу у Крушевцу,него и на тарабе у најзабаченијим селима,на којима је њоме писало да има прасића на продају.
Уз помоћ сељака инжењер открио мамац на који су се упецали Срби приликом свог латиничења
Било је то у селу Доњи Детлак код Дервенте (Република Српск),на слави домаћина Станоја Ћујића.Као и обично,заподенем разговор о ћирилици и направим кратки увод.Први је реаговао домаћин питањем зашто се ја толико узбуђујем због нестајања ћирилице кад је Вук нама смислио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица.На моје питање откуд он то зна, самоуврено ми је одговорио да је то чуо од професора на ТВ.Тада се сетих да неистину о Вуковом ауторству „српске“ латинице шири понајвише проф.др Петар Милосављевић,иако зна да ју је открио инжењер Владислав Грујић. Исто су потврдили и др Радоје Симић и проф. Драгољуб Збиљић.Латиница код Срба „вуче“ на југословенство,а Милосављевић је у својој књизи „Југословенске идеје и српска мисао“ написао да југословенска идеја још није потрошена! Чим би Хрвати данас дали Србима и најмањи миг у смислу реновираног југословенства, они би им већ сутра похрлили у нови загрљај, на челу са Милосављевићем, САНУ и Матицом српском.То се већ одавно држи у резерви радом САНУ на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика,уместо српског, и већ направљеним правописом Матице српске којим је за вјеки вјеков уведена хрватска латиница у српски језик. Али, Хрвати знају свој посао и у односу са Србима неће неговати ново братство, него ће неговати само државну границу према њима.
Такође ми је познато да је доцент др Душко Певуља рекао на ТВ да је Драгољуб Збиљић агент ЦИЕ јер говори да је српско писмо само ћирилица. И још: ако два конкурентска писма не могу да опстану у једном језику, онда је он за српску латиницу. Дакле, имао је српски народ професоре који су га наводили на похрваћивање.
После Станојевих речи ја сам овако прогледао: ћирилица нестаје зато што јој је увођењем и туђег писма у српски језик,пре свега српским правописом, одузет карактер српског националног симбола по којем су се Срби препознавали од самог почетка своје писмености, па све док комунисти нису дошли на власт.Тако је она сведена само на улогу једног од двају средстава за записивање српског језика,а тиме је и престала да буде лице српско, и идентитеска самоодбрана српска. И уопште, престала је да буде она миленијумска стожерна идентитетска вертикала српског народа.Дакле, Вук је аутор ове латинице,а пошто је он наш, онда је и она наша. Па ко не би одолео таквом миришљивом мамцу, поготово у води одавно пречишћеној од тешког српског елемента. Та технологија пречишћавања се примењује одавно јавно и дрско,па је право чудо да њу није препознао,а можда чак и разумео, такав истински ауторитет у другим стварима какав је Ломпар.
Из наведеног произилази да нема враћања ћирилице српском народу све док се српски правопис не усклади са Уставом Србије,којим је уз српски језик прописано само ћириличко писмо.Тако је одлучио српски народ на референдуму за Устав 2006.г.
Хрватски лингвисти држе страну српским колегама
А да је правописна норма о два српска писма огромна срамота српских лингвиста, српске власти која не само да то толерише него и плаћа, као и целокупне српске интелектуалне елите која о томе ћути,потврђује и подршка српским лингвистима од хрватског колеге проф. др Анте Бежена, који саветује да остане хрватска латиница у српском језику. По њему би одустајање Срба од латинице било насиље према њој! Неоспорно је да се Хрвати разумеју у насиља, јер су Срби некада убијани због ћирилице (митрополит Петар Зимоњић), а по добијању своје државе спалили су све ћириличке књиге. Питање је зашто су српски лингвисти својим правописом пружили прилику Хравтима да необоривим аргументима оспоре право Срба у Хрватској, а који аргументи произилазе из српског правописа. Са својом скромном памећу ја сам против онога што Србима препоручују Хрвати. Слично поступам и када су избори у Републици Српској. Кад ме тамо упитају за кога ћу гласати, ја одговарам да се увек држим истог принципа: гласаћу за онога против кога су САД, Енглеска ,Немачка и остали српски непријатељи.
Из наредног уоквиреног закључка проф.др Анте Бежене произилази да би Србима у Вуковару српски лингвисти одузели ћирилицу српским правописом и да их тамо има више од једне трећине становништва. А пошто српски правопис нису писали хрватски лингвисти него српски, онда су они њиме убице ћирилице, и то не само у Хрватској, него и у Србији и у Републици Српској.
У каквом стању може изаћи 1,5 постотна ћирилица на политичко тржиште Мила Ломпара, да би се сукобила са 98,5 постотном хрватском латиницом
До сада су све странке које користе српски језик у предизборној кампањи (осим Чанкове и понеке из самог Београда) излазиле пред бираче у ћирилици и пре и после Ломпаровог апела, јер још нису потпуно сигурне да ће латиницом придобити симпатије бирача. Видео је Ломпар од лингвиста макар оно њихово редовно лажно да треба дати примарност ћирилици, али он је први од угледника који ћирилицу износи на политичко тржиште у ривалитету са „српском“ граничном латиницом. И сматра да је поштено увести ћирилицу у борбу са латиницом а да се претходно макар донекле не санирају њене ране од тешких Титових букагија које су довеле до оних 1,5% ћирилице. Зар се сваки трезвен човек,без икаквог високог образовања, не би требао упитати има ли очигледнијег и свакодневно видљивијег и тежег самопорицања од одустајања Срба од некад своје светиње-ћирилице?Зар је могуће да Ломпар није научио макар од свог земљака из Котора проф.др Лазе М.Костића да би Срби нестали са културне мапе света ако би се одрекли ћирилице? Могао је Ломпар прочитати и ове рачи академика Радомора Лукића из далеке 1971.: “Први је задатак ћирилица,то најсавршеније писмо…“(Драгољуб Збиљић:“Српски језик под окупацијом латинице“,стр.178.). Или ове академикове рече из његовог текста “Против посебног закона“,“Политика“ 1990.),којим он указује на значај заштите ћирилице Уставом из 1990: „Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад једном решило једно од најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“
Па, да ли ови данашњи угледници уопште спомињу ћирилицу као носиоца националне самосвести српског народа? Не,и то и не могу,јер су се ћутањем о два писма у српском правопису сложили у томе да ћирилица више нема карактер српског националног симбола, него је постала само једно од двају средстава за записивање српскопг језика. Они не знају, или неће да знају( што је још горе), да ће суседи овако закључити::кад Срби могу да одустану од ћирилице, одустаће они и од дела своје територије.Како то да универзитетски професор Мило Ломпар не зна оно што 2001.г знаде рећи медицински техничар у пензији:“Да смо били јаки у ћирилици,не би нас смели бомбардовати.“ Па и из саме своје књиге је могао разумети шта значи ћирилица за српску државу и српски народ, угледајући се на Хрвате. У њој он наводи ове речи важног Хрвата фра Дидака Бунтића из чак 1914.г. ( у Крлежиној енциклопедији):“пошто је народ један има носити и једно име,Хрват,земља Хрватска,један сабор,једно писмо,једна застава,једна и јединствена обука.“ Отуд ,ћирилицу, српску заставу, конфесионалне школе одмах докинути за сва времена.“(„Дух самопорицања“,издање 2015.,стр.16.).
Дакле, Ломпар би бездушно да се 1,5 постотна ћирилица сукоби са 98,5 постотном храватском латиницом.
Ево плода Мила Ломпара
Учвршћивање Срба Ломпаровом граничном латиницом на КиМ
Сада тамо постоји права граница између две српске територије. Срби ипак нису узели албанску латиницу, него „нашу“ хрватску. Она је на колима хитне помоћи која стижу из Лепосавића у Београд,као и на свим аутобусима који одоздо долазе. Па ко сме рећи да није постала „наша“ кад је већ постала “једина наша“. Заседао тамо „Ломпаров Покрет за одбрану КиМ“, па се чуло и нешто невероватно. Проф,др Митра Рељић је рекла да улице српских насеља треба да бљесну ћирилицом како би се народу повратило национално самопоштовање и самопоуздање. Нико од познатих личности тако нешто није рекао ни пре, а ни после ње. Ма никад ћирилицу ни не споменуше! На недавном протесту поводом барикада на северу КИМ поставим само ово питање проф.др Срђану Перишићу: “Може ли Република Српска опстати без ћирилице?“ Муњевито је изговорио само две речи: НЕ МОЖЕ. У тој нашој младој држави сви политичари су на речима против сарајевског унитаризма, а на делу су своју националну ћирилицу већ скоро заменили баш унитарном сарајевско-загребачком латиницом. Пре двадест година високи званичник колонијалне управе у БиХ уверавао је владику Јеврема да се Срби не требају плашити Сарајева, јер имају свој кинески зид-ћирилицу. А баш Срби добровољно срушише свој национални, одбрамбени ћирилички зид.
Вратимо се поново на југ Србије. У Куршумлији великим латинским словима исписано је на читавом зиду име државне фирме локалног Јавног комуналног предузећа, и то никоме не смета. Брига за ћирилицу је у Србији добила форму у виду Закона о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма. Да тај закон није лажна брига за ћирилицу председник државе би наредио да макар доле близу КиМ, и макар државне фирме морају бити означене ћирилицом. Али све је лаж, гола лаж, са обе стране Дрине. И није опасно када држава лаже о порезима, ружичастим перспетивама и сличним стварима, него је опасно када лаже о националним симболима.
Да ли је предност писање језика на два писма
Тако често сам слушао од паметних и честитих Срба да је предност могућност писања језика на два писма. Ја им одговарам питањем: ако је то добро, зар много већи и јачи од нас нису себи могли удесити и више од два писма? Па додајем: била би то предност кад „српска латиница“ латиница не би угрожавала ћирилицу, све до њеног нестанка.
Некад се чувени и цењени Јован Ћирилов јавно чудио „ћириличарима“ и питао како двоје (ћирилица+латиница) може бити лошије од једног (ћирилица). Овако му је одговорио Жељко Филиповић из ЧУВАРА ЋИРИЛИЦЕ из Ниша: “Кад сељаку крава отели теле са две главе, то није боље него горе.“ Тако није добро ни да српско писмо има две главе.
Ту лингвисти нису ради кавзи,
Нит држава, ћирилице изјелица,
Али су ради који србство воле.
Боже, погледај нас овакве никакве, и просветли нас да не бисмо стално лагали сами себе!
Аутор: Немања Видић