Српски лингвисти су зачетници лажи – „и латиница је наша“
У српском народу данас највише утиче на прави помор и сахрањивање српског писма у последљих 70 година (и) у Србији лаж коју су зачели и почели да шире поједини српски лингвисти и филолози који су „посрбили“ хрватско писмо и преименовали га у „српску латиницу“.
Та лаж се ширила код српских лингвиста лажних (штетних) националиста и лажних (штетних) „великосрба“ из „добре намере“ – да се Хрвати мало „понизе“ тако што им се ништа не призна ни њихово писмо у српском језику (који су они прихватили за свој језик ону стандардну варијанту српског језика који је настао реформисањем ранијег језика ијекавских Срба на почетку 19. века (1818-1847) од Вука Караџића уз кумовање у томе највише Јернеја Копитара, иначе кума на венчању с Немицом Аном у католичкој цркви, којом приликом је Вук прихватио католичку веру да му та женидба била у Аустријској монархији легализована. Шта је Вук урадио са српским језиком прихвативши у Бечком договору (1850) хрватско писмо (гајицу), без кога Хрвати не би добили одобрење од Беча да прихвате за свој Вуков реформисан српски језик заједно с ћириличким писмом, писали смо раније више пута, па да то овде не понављамо. Тако је Беч олакшао и убрзао свој вишевековни циљ да се и Срби полатиниче, што се до данас – највише захваљујући Брозу и његовим комунистима, уз саслужење српских лингвиста – до данас опослили око 90 одсто (и) у Србији.
Међу онима који су себе сматрали „правим, највећим вуковцима“ и у свему подржавали Вукову реформу српског језика и писма ћирилице у оквиру „Покрета за обнову србистике“ (из 1997) био је један лингвиста (русиста) и један филолог који су крајем 20. века најзаслужнији за назив „српска латиница“ (први, русиста) и „Вукоав српска латиница“ (други, филолог). Обојица су заслужни за враћање српских лингвиста и филолога из с(е)рбокроатистике у србистику, имају за собом приличан број научних књига и не треба их нимало потцењивати кад је реч о доказиавњу да су хрватски лингвисти средином 19. века заиста прихватили (како творац хрватске абецеде гајице Људевит Гај каже „пригерлили“ српски језик). Нажалост, својим ауторитетом успели су да „заведу“ приличан број Срба да прихвате хрватско национално писмо као „српско“. У време највеће борбе за враћање ћирилице у српски језик од 2001. до 2006. године, када су Министарство културе Србије с министром Драганом Којадиновићем на челу и његовим саветником лингвистом Браниславом Брборићем (у успостављеној доброј сарадњи) с Удружењем „Ћирилица“ предложили формално-уставно прекретни нормалан предлог Члана 10. Устава Србије 2004. године. Тај предлог је убрзо на референфуму за Устав Србије (2006) прошао без измена, захављујући већинском гласању грађана Србије.
Од тада ћирилица је, као једино национално писмо српског језика, како је то решено и у свим другим језицима Европе без изузетка добила највећу народну подршку да буде нераздвојна сто посто од српског језика на овај начин у ставу првом реченог члана овом реченицом: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ (Други став се односи на друге (мањинске) језике и њихова писма, па га не морамо цитирати јер се он не односи на српски језик и писмо, а њима је законом одређена употреба у складу с Уставом и с најбољим примерима решења питања употребе мањинских језика и њихових писама у свету.
Уставно добро решење питања српског језика и ћирилице онемогућено је у спровођењу
Нажалост, у примени цитиране уставне одредбе о српском језику и неизоставном ћириличком писму у језику Срба друм је био добро трасиран, попуно у складу с праксом у целој Европи и широм света и многи су се понадали да више неће бити затирања ћирилице њеним неуставним замењиавњем хрватским писмом, што је једини начин спасењаа за већ 90 одсто замењене ћирилице (и) у Србији и да ће се она брзо вратити стопостотно у коришћењу српског језика, јер су у том проценту заступљена и сва друга писма у свим другим језицима. Јер, нико у свету не допушта деобу неког другог народаа по писму које је истовремено и појединачно и колективно, национално право. Међутим, и српски лингвисти и власт снажно су се одупрли уставној обавези само за српски језик и његово писмо па су задржавањем неуставног правописа и закона омогућили да се у Србији ништа не мења из вренмена Брозове комунистичке затируће политика према српском писму. Све до данас, осим споменутог почившег Б. Брборића, једине светле лингвистичке тачке су имена проф. Срета Танасића, Драгољуба Петровића и Милоша Ковачевића, уз имена свих око 1400 чланова „Ћирилице“, који су експлицитно објаснили сушту истину да је само ћирилица српско писмо, а да хрватска латиница то није и не може ни бити из два кључна разлога који одређују које је писмо чије. Срби су за српски језик изабрали/саставили своје ћириличко писмо с данашњих 30 слова, чији се састав по њеном последњњем реформатору зове (и)„вуковица“, а не пристају на лаж да постоји „српска латиница“ кад такво писмо нико није саставио и наменио за све Србе, те да стога хрватска латиница коју је Гај саставио наменски за све Хрвате – није српска латиница([1]).
Процес најјачег (Брозовог – комунистичког) затирања „равноправне“ ћирилице
Процес најјачег и неодустајућег масовног планског полатиничавања Срба – после најоштријих забрана српске ћирилице наредбама, насилно чак и законима о забранама ћирилице Србима (посебно у окупацији Срба и Србије у Првом светском рату и у НДХ-у, нарочито) – догодио се од почетка Брозове владавине Србима (1945), а посебно убрзано и успешно после Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и „равноправности латинице и ћирилице“ (1954). Како је у свакој лажној равноправности једна страна увек макар мало равноправнија, спровођено је замењивање „равноправне српске ћирилице“ мало „равноправнијом хрватском латиницом“. Суштински, плански од Броза и његових комуниста, неравноправној српској ћирилици, слично данас на Косову и Метохији, одузимане су поступно ћирилици „ингеренције“ у једној по једној области друштва: у војсци, полицији, државној администрацији, у штампи, на телевизији, у свакодневном животу, у трговини, у продавницама (и данас у Србији ћириличке продавнице не можеш срести на пушкомет). Укинута је под Врозом производња ћириличких писаћих машина, а већ постојеће машине најпре су бацане у подруме, а онда на ђубришта да би се свуда у Југославији (покушано је полатиничавање и Македонаца, али су они напуштени из тог процееса као млада Брозова нова нација) увеле оне с латиничким словима. (Једино се ћириличка машина могла срести у православној црквеној употреби; данас, како смо чули, има и српских попова који се служе латиницом, што значи да смо у томе „напреддовали“ и после Броза).
У том полатиничавању (зло)употребљени су и српски лингвисти који су (неко милом, неко од њих силом) говорили да су то „оба наша писма“, да је „свеједно којим писмом пишемо“, да су то само „технички знаци“, небитни за културу и национални идентитет; то је, наравно, важило само за Србе, не за друге).
Српско ћириличко писмо је постало „ђавоље“ и „фашистичко“
Имамо мало богатији збир својих година па се добро сећамо како је све вршен велики притисак да се Срби доведу до стања да им буде корисније да се „не играју с ђаволом“ (ћирилица је, иначе, још од 1060. године од католичке цркве из уста њиховог папе проглашена у Солину, данашњем предграђу Сплита, „ђавољим изумом“, па је српско и свако друго ћириличко писмо био „ђаво“ од кога су Срби морали да беже.
Српски лингвисти, а и било ко други од Срба, у Брозово време постајали су „националисти“ (у значењу „шовинисти“ ако би се уопште запитали зашто да Срби у 20. веку мењају своје хиљадугодишње у употреби писмо. Чак смо и ми мислили (јер смо учени у школи, а њој смо у потпуности тада веровали) да је Србима „свеједно“ којим писмом пишу свој језик“ и да је то „двоазбучје (само српско) богатство“. Схватали смо дуго да су Срби због тога „најпаметнији и најбогатији народ на свету“. Да је то глупост, могли смо и смели да схватимо када су почели да нам разбијају Југославију и кад смо схватили колико је српски народ искоришћен за ослобођење других у време завршетка Првог светског рата чак на рачун поништења своје државе Србије и њено утапање у „заједничку државу“ коју смо стварали као народ да бисмо у свим ратовима губили и по трећину српског становништва. Југославија је послужила највише за то да Срби буду убијани у рату и протеривани, а протеривање Срба није престајало ни у (увелико лажном) миру. Слобода у коришћењу ћирилице у Брозовој Југославији делимично се толерисала само у личној употреби (за код своје куће, у четири зида), а ван куће хрватска латиница је све брже преовладавала (и) уз пропаганду да је она „светско писмо“, да је „напреднија“, да „с ћирилицом не можемо у свет“ и да је „путовница за свет“ загарантована хрватском латиницом и без познавања страних језика.
У војсци заменио ћирилицу
Сећам се, као да је јуче било, један мој школски другар који се, као сви ми, тада (пре више од 50 година) на југу УЖАС-а, у Топлици описменио у првом разреду на ћирилици, а онда се „дописменио“и на хрватској латиници“, отишао је пре мене у војску, јер му се није допало настављање школовања после основне школе. Кад се из војске вратио, видео сам да је у личној употреби заменио своје (српско) ћириличко писмо туђим латиничким (хрватским) писмом. Тај се толико у војсци навикао на латиницу, па више се никада није враћао на своје писмо на коме се најпре описменио. То ми је тада било мало чудно. Али тек сам много касније схватио да је он отишао у војску у време када је латиница била уведена у војсци као једно и обавезно „равноправно писмо“ а ћирилица је остала „равноправна“ и када је била избачена из употребе.
Ћирилица, српска посебно, чак је у време разбијања Југославије (1991-1995) уз планирана убијања и прогон Срба без последица због протеривања, називана „фашистичко писмо“ (и) од оних који су претходно били Срби, па и од оних који су формално били стварно Срби, али по личном опредељењу – антисрби.
Нераздвојивост „другосрбијанског језика“ од хрватског писма
Антисрби и антићириличари множе се и данас у Србији међу онима који нису „обични Срби“, него они Срби из круга „двојке“, оних који себе сматрају „другосрбијанцима“ (тј. како они мисле: „правим Србима“). Они своје „правијанство“ доказују и на тај начин што српску ћирилицу не подносе и неизоставно пишу свој „другосрбијански“ или „другосрпски језик“ само латиницом (хрватском, наравно) и мисле да су они „прави Европљани“ и највреднији „грађани“ не само Србије него и света.
Нова Beogradska autobuska stanica (BAS) исписана најпре само хрватским писмом гајицом – као да је у Загребу и енглееским језиком – као да смо енглеска колонија, а онда је хитно враћена ћирилица по захтеву граадоначелника Шапића
Премештање старе Београдске аутобуске станице из центра Београда (центар је био и увек ће бити вишеструко најбоље место за све доласке и одласке путника у свим градовима, осим, изгледа, у оним градовима који се граде „модерно“ на води, јер је вода, ваљда, сигурнији темељ од земље) на ново место у Новом Београду. То измештање њен директор је искористио да заувек измсти са старом станицом и – ћирилицу. Послушао је Павелића и Броза па је укинуо и он српско писмо и „модернизовао“ је нову Beogradsku autobusku stanicu заједно са скраћеним називом (BAS) на хрватском писму и на енглеском језику, вероватно да братски олакша Хрватима, којима се ћирилица није никада баш радо учила, да се снађу када посете Београд ради, за њих јефтинијег, јела, пића и бољег провода. Зна он да ће се данашњи Срби снаћи јер су научени и навикнути на „братско“ комшијско писмо које схватају као „своје“, па им њихова ћирилица и не значи много. И не треба им. Зашто би директор BAS-a „непотребно“ Србима нудио њихово писмо?
Закључак
Тешко је закључити шта све многим Србима данас фали у свему важном, па и у вези са својим писмом. Српски народ разумем шта му најважније данас фали. Фале му нормалне школе у којима ће се о истини учити, а не ђаци ђаке масовно убијати (као у београдском „Рибникару“), фале му прави закони који ће зауставити међусобне изгибије на новим и старим српским путевима, као да смо стално у рату (мада су Србе често приморавали на ратове). Фали им и нормално нормиран српски језик и укидаање деобе само српскогнарода по писму у свом језику.
А шта фали лингвистима и властима да ни они у већини не знају које је српско писмо и не знају да треба да само, као сви други престижни народи у свету, спроводе у стварности оно што пише за српски језик и писмо у Члану 10. важећег Устава Србије, а не оно што је писало у Брозовом југословенском уставу и оно што је налагао протежиран комунистички Новосадски договор о језику и писму из 1954. године.
Што се српског језика и писма тиче, на жалост, српске власти праве и усвајају неуставне законе о језику и писму (у којима немају сви иста права и обавезе само за српски језик и писмо), а (на)зовисрпским лингвистима, плаћеним од сиротог народа, фали да им допре у главу да нико у свету не решава питање писма свога језика као што то они чине, држећи и даље на снази Правопис српскога језика Матице српске (/у/рађен последњи пут 2010. године у организацији Одбора за стандардиазцију српског језика), држећи се (како је казао Броз, „као пијан плота“) већ спомињаног Новосадског договора (1954) о српскохрватском, хрватскосрпсском језику и лажне, практично немогуће и шизофрене, „равноправности писама“ у којој је ћирилица „равноправна“ и кад је избациш из српског језика у корист туђег писма, као што је то ових дана учинило „инокосно лице“ – директор Beogradske autobuske stanice (BAS). Може бити сигуран да неће бити ни „опоменут“ од најраднијег данас човека у Србији – Председника који је, обманут у школи од лингвиста, па је више пута и он изјавио: „И латиница је наша“, не спомињући ниједном оно што пише за српски језик и писмо у реченом Члану 10. Устава Србије.
Па кад је, обманути Срби! – „наша хрватска латиница“, ево вам је на новој Beogradskoj autobuskoj stanici (BAS) и извините што је стара станица била у мору туђе латинице у Београду исписана, чак и за време Броза, српским писмом (Београдска аутобуска станица)!
(7. октобар 2024)
Аутор: Драгољуб Збиљић је језикословац са 17 објављених књига о поломима у српском језику, о затирању српске ћирилице наредбама и законима о забранама од непријатеља и окупатора, као и српским лошим решењима питања писма у српском правопису и неуставним законима и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001)
[1] Постојала је латиница којом су, под притисцима по верској основи користили Срби католици и она је била писмо мањег дела Срба, све док их Броз није саатерао у „хрваатски корпус“, када су ти асимиловани Срби то писмо оставили у историји и прешли на писмо које је за Хрвате саставио Људевит Гај. Од тада сви Срби имају само своје ћириличко писмо, а Брозова политика је насилно, слично Павелићевом насиљу у НДХ-у, у Југославији, па тиме и у Србији, остварила после 1954. године Павелићевим односом Србима и њиховом писму полатиничила око 90 одсто Срба. Што није докрајчио Броз, то данас – својим избегавањем да стриктно и свуда у Србији примене Члан 10. Устава Србије у пракси – довршавају српски лингвисти својим нормираним противуставним двоазбучјем у правопису и власт својим противуставним законским прописима омогућују довршавање латиничеења Срба како би и они, као католички Срби, нестали асимилацијом рушењем ћириличкее бране за то.
