Српски и хрватски закон о српском и хрватском (лингвистички истом) језику*
Свој језик и писмо кључне су вредности и најбољи гаранти опстанка и трајања сваког народа. У вези с тим анализираали смо кључне разлике између српског Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма и хрватског Zakona o hrvatskom jeziku. Оне су огромне. Њих је суштински готово немогуће поредити, почев од назива.
Српски закон је, почев од овде наведеног назива до одредаба једна невероватна правничка скаламерија, невиђена у Европи и свету до дана његовог усвајања 15. септембра 2021. године. Он чак у називу има реч заштита, а њиме се ћириличко писмо лажно штити тек толико да се осигурава његова службена употреба само у државним институцијама и тзв. јавим асоцијацијама (јавна предузећа за премештај ђубрета од зграда до депонија, предузећа за спровођење воде до грађана или, рецимо, за сађење и сечу шума и сл. Све друго у јавности (сва приватна предузећа, приватне новине, телевизије, сва друга средства обавештавања, издавачка приватна предузећа и слично у јавности српски закон не обавезује на употребу српског (ћириличког) писма у језику Срба, па, на пример, Informer. izbaci toliko родољубиве srpske pene i magle na hrvatskom latiničkom pismu. U Informeru ne znaju ni toliko iz stvarnog rodoqublja pa, praktično, štampano i na svojoj TV Informer propagiraju (a da i ne shvataju da to bukavalno rade) Pavelićevu Zakonsku zabranu ćirilice da se sprovodi danas u Srbiji. (Написасмо овај део текста Unformerovim pismom, jer ne pokazuju da znaju da pišu srpskim pismom, kao što je to i u ogromnoj većini novina i TV u Srbiji danas, u izdavačkim kućama i sl..).
Хрватски закон је, за велику разлику од српског закона, једноставан за памћење („Закон о хрватском језику“), једноставан за примену и он, практично није био ни потребан јер Хрвати су и пре тог њиховог закона стопостотно спроводили свој Устав и штитили свој хрватски језик и своје латиничко писмо гајицу највише захваљујући свом правопису за школе и народ с нормалним решењем питања свог писма у јеедноазбучју, што никоме не значи да тиме „укидају знање и других језика и писама“, као што српски лингвиста и правописац тумачи криво даа ми „укидамо латиницу“ зато што свој језик пишемо својим писмом, како се то свуда у Европи и преестижном свету ради. Хрвати у много чему формално разликују свој језик од српског језика иако је он научно, лингвистички посматрано, у свему подударан са српским, осим у формалном називу и, углавном у лексици, јер они су, рецимо, доследни у разликовању одредница за женски род и за њих су жене и до сада биле докторице, домаћице, шивачице, чистачице и слично, док се у Србији и даље тежи да се за жене у многим занимањима користи исти облик за жене и мушкарце. Хрвати чак у нечему боље од Срба чувају српски језик и тиме што они много више нових својих речи измишљају, док Срби имају много више страних речи у свом језику, па испада стварно да су Хрвати бољи чувари српског језика од Срба, иако Хрвати у језичким „преинакама“ често Србима испадају „смешни“. А они, у ствари, заиста воде рачуна да у њиховом језику има мање страног утицаја, иако се објективно чини нама да они греше јер у томе „претерују“. Истина је да они у томе праве и грешке, али им је намера боља и јача од наше, јер хоће да буду у свом језику више „своји“.
Хрвати су се (законом) сачували од српске наивности у језику и, нарочито, писму
Хрвати (мислимо на правнике који су писали овај закон, а њихови посланици усвојили 26. сјечња (доскора им је то био сијечањ – српски јануар) 2024. године (готово три године после Срба) спомињу своју уставну обавезу у вези с хрватским језиком и писмом и строго је се држе, тако да у хрватском службеном језику осигуравају оно што никад нису ниподаштавали своје (хрватско латиничко) национално писмо које основано именују „гајица“.
Хрвати, наравно, у употреби свог писма у овом закону не наводе никакве изузетке, па не спомињу да тај закон не важи за приватна предузећа и било које друге државне или приватне асоцијације. Њима је у закону оно што им је (и) до сада било у Уставу Хрватске и у пракси: хрватски језик се пише хрватским писмом, без икаквих изузетака, осим, наравно, у вези с другим језицимаа и писмима мањина што се дозвољава у употреби језика и писама мањина строго у складу с Уставом Хрватске. Они у томе повезују службену и јавну употребу као једну, што значи да код њих нема никаквог одступања у службеној и јавној употреби да су неизоставни хрватски језик и гајица (хрватска латиница) а језик и писмо мањине има строге прописе када се и где могу (наводе у Уставу – могу, а не морају као у Србији) појавити у јавности. Хрвати су у проценту становништва мањине троструко захтевнији кад је реч о појави службене употребе мањинског језика и писма, што није бааш за похвалу, али није ни српско ни за какву похвалу што се поштују сто посто права маањинама на њихово писмо, а српско писмо се Србима не поштује просечно више од десет одсто. Тога нема у Хрватској, али ни у било којој другој држави, осим у Србији
Уставне обавеза Срба и Хрвата у Србији и Хрватској у језику и писму су исте, а правописна и законска решења потпуно су различита
Подсећамо да суштински једино су исти у одредби о матичном језику и писму хрватски и српски Устав. Али, они се свог Članka 12. у свом уставу увек и свуда држе, Срби се Члана 10. свог устава не држе, тачније – мало га се и ретко држе (само у речених десетак одсто случајева) у јавности. Наводимо ту одредбу у Уставу Хрватске:
„Članak 12.
U Repulici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.
U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te čirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.“
Српски Члан 10 Устава Србије у истом ставу (првом) и другом гласи формално готово подударно:
„Члан 10.
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“
Овај и хрватски и српски Члан(ак) обају устава у ставу првом кључном, односећем на матичне језике и писма исто гласе, као што видимо, готово подударно.
Али, у пракси и законима с тим у вези, посебно кад је реч о писму, разлика је огромна, практично је пракса у примени драстично различита. У Хрватској је све у пракси, у правопису и законима апсолутно сагласно с цитираним Чланком 12. Хрватски Правопис нормира једно (само хрватско латиничко) писмо као у Уставу: „Хрватски језик се пише латиницом“ и наводе ту (своју) латиницу гајицу. Српски правопис је у потпуном раскораку с Уставом у Члану 10: за писање српског језика наводи се двоазбучје: српска ћирилица (вуковица) и „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“, потпуно супротно цитираном овде Члану 10. Устава Србије. У томе српски лингвисти који су писали (још важећи) Правопис српскога језика Матице српске „у организацији Одбора за стандардизацију српског језика“, потпуно је несагласан не само с хрватским правописом него и с правописом свих других језика у Европи и у свим престижним језицима у свету.
Српски лингвисти као никоји и ничији други
Српски лингвисти су, дакле, урадили с решењем питања писма у свом језику како нико други у Европи и шире није урадио, па ни Хрвати нису урадили. Само српски лингвисти мисле да за њих уставна (народна) обавеза о језику и писму – не важи. Уз то, правописци су у српском правопису чак и цитирали наведену уставну обавезу на 15. страни актуелног Правописа, али су је у решењу питања писма само две стране касније (на 17. страни) багателисали и увели, поред уставног писма (ћириличког) у српски језик, као алтернативно, и туђе национално писмо – хрватску абецеду – гајицу. У складу са српским решењем питања писма (алтернативно: латиница и/ли/ ћирилица), Хрвати су у Вуковару, рецимо, олакшали српску шизофренију у писму на тај начин што су им укинули чекићима укинули ћириличко писмо и применили Србима оно што су урадили српски лингвисти: изабрали су им хрватску латиницу, коју чак неки појединци међу српским лингвистима зову „српска латиница“, те по Хрватима нема никакве грешке у Вуковару што су за Србе у том месту изабрали гајицу – „српску латиницу“, што је у складу са српским актуелним правописом, чиме су учинили трагичносмешним српске примедбе што „укидају Србима ћирилицу“, а они су је укинули, по српском правопису, легално. Изабрали су им писмо које је за Србе и у Србији одредио алтернативно српски правопис, што резултира и у Србији оволико ћирилице данас (десетак процената), док је ћирилице данас у Хрватској тек нешто мање него у јавности у Србији.
Остале, многе разлике
Да видимо сада остале разлике у садржају хрватског Закона о хрватском језику (усклађеног с Еуропом) и српског правнички „скарабуџеног“ Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, неусклађеном с Европом, али нам Европа у томе не проговара, јер Европи не сметаа ништаа што је против Срба, као што јее против Срба увођење заа Србе туђег, латиничког писма. Наши политичати који су безусловно за Еуропу и њене вредности вероватно резонују да ће Срби лакше и бржее ући у Еуропу с хрватским или неким другим, туђим писмом и језиком.
Срби су, изгледа, ојачали економски (плате и пензије стално у пороцентима „расту“, а цене нису важне) па не штеде ни речи
Како се види, Срби нису у Србији штедели речи у називу наведеног свог закона. Српски (од речи Србија) закон има тачно 14 речи у називу, а хрватски (од Хрватска) Zakon o hrvatskom jeziku три дуже речи и једну кратку реч од једног слова (о). Ваљда су Срби економски данас престигли Хрвате, па не морају да штеде ни у непотребним речима. Хрвати су уштедели према српском називу закона нешто више него троструко (4:14 речи). Међу Србима се данас има, па нам се може да не штедимо ни на вишку речи. Цена је тог непотребног у речима висока или боље велика и у томе што ретко који Србин може да запамти и наведе сам назив српског језика а камоли одредбе, а сваки Хрват може памтити свој Закон о хрватском језику и знати његове оддредбе напамет. И, сагласно томе, Хрват ће без икаквог напрезања применити тај свој закон. А због њиховог правописа, сваки Хрват је из основне школе изашао са знањем које је хрватско писмо и у томе у пракси неће одступити у незнању ни један одсто Хрвата. А због српског уникатног, практично антићириличког и неуставног Матичиног Правописа око 90 одсто Срба изађе из основне школе са знањем да „Срби имају два писма“, па у животу, да би се нужно спасли шизофреније по проф. В. Ђорђевићу у писмима, око 90 одсто њих касније прелази у свом писању на туђе, тј. „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“, а многим Србима се допада оно што тврде поједини српски лингвисти, посебно упорно филолог П. Милосављевић и „испрднути“ у Београд англиста Р. Бугарски који и данас подучава Србе на Брозову комунистичку смицалицу само за Србе „богатство двоазбучја“, објављујући своје књиге све само на Милосављевићевој „Вуковој српској латиници“ коју не воли да зове гајица, него је рачуна у „вуковицу“ противно Вуковом знању. Тако се у Србији све више и данас шири „Вукова српска латиница“, што празноглавцима лепо звучи, али је директно на 90-процентну штету српске ћирилице (данашње стварно вуковице) у Србији, а да изван Србије и не говоримо колико има српске ћирилице.
Хрвати се стопостотно држе своје уставне обавезе о матичном националном језику и писму, Срби се држе једва десет одсто
Огромна је разлика у хрватском и српском закону о матичном језику и писму Хрватске и Србије – осим наведене разлике да се Хрвати држе стопостотно своје уставне обавезе о језику и писму, што се хрватски лингвисти строго (нормално строго) држе уставне обавезе и у хрватском правопису, па не држе ни до каквог српско-хрватског заједништва у писму (они не допуштају, као Срби, деобу свог народа у писму, Срби то по обичају воле јер су од лингвиста и законодаваца научени да се међусобно раауликују и у писму (ћириличари и латиничари – корисници хрватске латинице у српском језику) по српском Правопису и по допуштењу српских правника у уникатном у свету спрдачини од закона у називу од малопре наведених14 речи у коме су већи „изумитељи“ који мисле да су у уму свом превазишли Николу Теслу јер су, за разлику од хрватских правника и других у реченом закону, на тај начин што иду упоредо с овима што стварају посебно у западном свету – „нови светски поредак“, савршенији од оног превазиђеног Хитлеровог (натовци бомбардоваше Србију само зато што је, по познатој повељи о међународном праву, само била против тога да се разбија и окупира српска држава), па су у реченом закону смислили новину у свету „да у писму немају иста права и обавезе сви грађани само у српском језику, да су једни повлашћени (приватници) тако што у својим фирмама они не морају српски језик писати српским писмом, па чак и то, чега, наравно, нема у хрватском наведеном малопре закону, да једни грађани имају нормалну обавезу да пишу српски језик српским писмом, а већи број грађана само у српском језику то не мора. А само ови који, по српском закону не морају српски језик писати српским писмом, једино они могу бити, осим те „бенефиције“, бенефицирани и новчано награђени (само ако се, својевољно одлуче да српски језик пишу српским (ћириличким) писмом – смањењем пореза. Тиме су српски правници постали „прваци света“ јер су изумели да део грађана може бити плаћен зато што свој језик пише својим писмом. То, осим српских правника и лингвиста, још нико други на свету није измислио да неко буде плаћен што свој језик пише својим писмом. Тога се чак ни хрватски правници и лингвисти још нису сетили иако је у том делу бивше Аустроугарске рођен Србин Никола Тесла.
Тако је Србија и данас, на своју штету, другима на коруст и поругу и подсмех, земља великих чуда и невиђених глупости иако су Срби и Србија, ипак, по много чему објективно, стварно најбољи на свету и народ и држава. Али ове глупости српских лингвиста и правника у вези са српским језиком, а нарочито српским ћириличким писмом – по страним научницима најсавршенијим, најједноставнијим, најлепшим и најфункционаалнијим, па и лековитим за душевне болеснике и за очи – доказују да, иако су Срби аргументовано с Теслом и Ђоковићем (да сведемо мноштво српских великана на њих као симболе Српства овом приликом данас), нико није савршен па ни Срби. Српски правници и лингвисти су данас очигледни репери у тим глупостима и несавршеностима.
Председника Србије преварили и лингвисти и законописци
Три године се ми у „Ћирилици“ и „Српској азбуци“ питамо како је то превидео Председник Србије у српском антићириличком и антиуставном Закону о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма (с најмање 10 речи вишка у називу), па то потписао за употребу упркос свом, верујемо добром познавању права које је истудирао с највише десетки у индексу. Ми у „Ћирилици“ не желимо да га бранимо због тога, јер верујемо да он има своју довољну службену екипу бранитеља, али се не можемо отети утиску да је он, преморен другим стварно великим обавезама данас, по савету својих правника и лингвиста од којих је научио да су „оба писма наша“, жмурећи од премора, инстинктивно потписао овакав неупотребљив закон за спас ћирилице.
Тај закон је, у ствари, направљен тако да „исправи“ оно што се српским лингвистима у уставном решењу питања писма није свиђало јер је Б. Брборићево решење за Устав Србије у сарадњи с Удружењем „Ћирилица“ применило престижну праксу Европе и света у природном језичком једноазбучју. То је, кроз критику главног данас правописног гробара за ћирилицу – М. Пижурице великог уставног дела Б. Брборића који је с „Ћирилицом“ предложио уставно решење које је европско и светско, а то решење је покушао да укаља онај ко је најзаслужнији у лингвистици и правопису за данашњи наставак Брозовог и Павелићевог помора српске ћирилице у НДХ-у и Југославији (а тиме и у Србији, настављањем и данас у Србији), како је то описао виспрено један инж. машинства (Н. Видић) у свом тексту на сајту „Борба за истину“ под насловом: „Задњи ексери у ковчег ћирилице“ у уторак, 02. 07. 2024. године, где је, као нелингвиста по струци, добро објаснио противуречности и тешке промашаје у Пижуричином науму против будућности српског (ћириличког) писма у српском језику. Нажалост, нису само неки лингвисти морали да искрено и добро помажу српским лингвистима, него и неки паметни људи из других струка – на пример, Белићу у тумачењу реченице један психолог, Пижурици један инжењер, али док је Белић знао да прихвати убедљива тумачења психолога, Пижурица се још није хтео сетити зашто је глупо да одбија помоћ инжењера Видића, па је нападао и Б. Брборићев мудар европски и светски предлог уставног решења питања ћирилице и њеног једино могућег спаса враћањем једноазбучја у српски правопис и напуштањем сербокроатистичког решења питања српског писма по српском уникатном шизофреном (проф. В. Ђорђевић) „богатству двоазбучја“ само у језику Срба. А сваки иоле нормалан човек и студент српског језика може даа зна зашто спаса за српску ћирилицу нема без њеног извлачења из павелићевске забране ћирилице и комунистичког брозовског антићириличког „богатства двоазбучја“ по челницима Матице српске и већине српских лингвиста све време после Новосадског договора о српскохрватском језику и увођењу шизофреније (деобе Срба по писму,1954). Од тада Срби се још нису вратили у лингвистичку нормалу у решењу питања писма за српски народ, чему су много допринели правници овим скарадним законом, хотећи да удовоље српским лингвистима и Павелићевом изуму за замену ћирилице и сачине закон којим су поништили исправну европску и светску праксу да се један народ не дели у писму и да се не уводи у свој језик, осим свог писма, и туђе писмо – параписмо као што ниједна држава не плаћа своју војску и туђу паравојску. У супротном неизбежни су и у пракси Србима доказани на делу народа губљење свог идентитета и пут у асимилацију, што се догодило Србима католицима који су били најпре напустили (опште)српско писмо ћириличко и, у верски наметнутој изнудици, прешли на латиничко, чиме су олакшали и убрзали свој пут у асимилацију (нестанак). Јер, језик и писмо су увек били и остали кључне вредности и најбољи гаранти опстанка и трајања.
* Иако су Хрвати само по намери усвојили сличан српском закону три године после Срба, сасвим је очигледно да га нису преписали и прихватили и усвојили као српски вуковски језик, него су написали свој добар закон којим се стварно штити „хибридни“ хрватски језик и њихово национално писмо у њиховој варијаанти.
Драгољуб Збиљић (језикословац, писац 17 књига о поломима у српском језику и, посебно, о затирању ћирилице преко сербокроатистике и двоазбучја, као и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001)
