Српски фудбалери исти су као српски лингвисти

Српска нација је, с пуним правом, све огорченија на српске фудбалере и српске лингвисте. Својим професионалним односом фудбалски остадосмо испод најгорих (најнеуспешнијих) нација и држава у Европи на Евру 24 (не Еуру, како се стално код нас говори и пише, него Евру 24 – Европском такмичењу националних екипа у фудбалу.).

Српски фудбалери…

Српски фудбалери (а зна се да су они међу најбоље плаћеним данас у Европи, па и у свету) срозаше Србију на најгоре и најниже место у Европи, обрукаше нас пред сиротим нашим навијачима који су носилии заставе Србије и певали својој отаџбини пристојне патриотске песме, чак се у изнудици и самоодбрани тукли и гађали столицама по Немачкој јер је тамо било дозвољено да повлашћене нације и њихови навијачи гласно урличу: „Убиј Србина!“, и то проглашено за некажњиво и нормално, што нас превише и не чуди јер су убијања српских жена, деце, стараца и непокретних људи остало умногоме некажњено у неким судовима против Срба. Српским фудбалерима и њиховом тренеру чак, изгледа, није ништа значила и српска певачка мајка национале Цеца која је с највећим српским грудним навијачким капацитетом поштено за своје паре бодрила свог зета и његове колеге, па све џабе. И њен зет, као и сви други наши вољени фудбалски мајстори, вратише се пре сваког очекиваног времена са све кочоперним, ни за милиметар покуњеним Пиксијем који по Правилнику у ФСС мора добити милионче евра ако добије отказ пре гарантованог му времена, а који рече: „Ми нисмо на Евру 2024. уопште били неуспешни, напротив били смо бољи од других, само случајно нисмо успели да дамо један недостајући гол!“ А шта је њему тај један недостајући гол: ништа!

… и српски лингвисти – правописци

Српски лингвисти су готово исти као српски фудбалери. Лингвисти се професионално боре за своје не баш најниже плате у Европи и  свету у више деценија са све горим учинком за ћирилицу. Такође су плаћени од народа у Србији да ћириличког писма, по народном јасном Уставу у ставу првом Члана 10. Устава Србије буде сто посто у употреби српског језика. У Србији српски лингвисти су плаћени да својим нормирањем српског језика чувају професионално српски језик, и то, наравно – како то важи и у сваком другом језику за њихова писма – да матично (национално, једино) српско писмо у српском језику буде неизоставно заступљено – ни мање ни више – него  стопостотно. Ни један једини проценат мање.  Али сви видимо (ако нисмо појединци намерно антићирилички и антинационално баш толико слепи) да су лингвисти претворили Србију у писму у врло видну хрватску колонију с око не мање од просечних 90 одсто хрватског националног писма које чак већина српских лингвиста сматра „другим, помоћним, алтернативним, секундарним („секундарно“ по српским лингвистима, а у пракси у Србији близу јединог писма у језику Срба – 90 одсто!) писмом. (Истина, свака част актуелном председнику Одбора за стандардизацију српског језика академику Срети Танасићу који је показао храброст научника па је с одговарајућег места у српској лингвистици рекао први пут после погубног Новосадског договора о српскохрватском језику и двописму из 1954. године у Политици изјавио оно што је био дужан по Уставу Србије и науци да каже — да „латиница (наравно она у хрватском, Гајевом) националном саставу) ниеје српско писмо и да ње не може бити у језику Срба у службеној употреби“, али га други лингвисти нису подржали у већини, па је  та „прва ласта“, изгледа, морала да се врати одакле је дошла – у „топлије крајеве“ столетне српске квазилингвистике сербокроатистике, па и даље у српском правопису пише да се српски језик може писати српском ћирилицом и „латиничким писмом из времена српско-хрватске језичке заједнице“, које у пракси никада није ни било, него се непрекидно српска ћирилица под комунистима морала замењивати хрватском латиничком гајицом, као у време НДХ, али и данас у „слободној Србији“. Сада је „напредак“ једино у томе што у Правопису баш не пише да се ћирилица мора замењиавати хрватском латиницом, али пише да се може замењивати, па српски лингвисти – правописци чак уводе чисту шизофренију и ненаучну глупост с препоруком да српски језик треба писати „прво ћирилицом, па латиниццом“, сасвим супротно ономе што за све нормално описмењене јасно пише у споменутом односећем ставу првом Члана 10. устава Србије, где пише (као у сваком другом, па и у комшијском хрватском Уставу – само с њиховим писмом, разуме се) да су српски језик и ћириличко писмо – нераздвојни („српски језик и ћириличко писмо“) без икаквог и било ког другог туђег писма којим се у Србији може писати језик Срба. Али, то што јасно пише у Уставу Србије шта са српским језиком у вези с његовим писмом не може, у српском Правопису на стр. 15.  и 17. пише да може – може туђе окупационо писмо (гајица). И шта ­бива већ 18. годину може у Србији оно што већина народа у Уставу на референдуму 2006. године не дозвољава.

И да ли је и један једини српски лингвиста морао да поднесе макар оставку у језичким институцијама зато што је дозвољено оно што Уставом и праксом у Европи целој у лингвистици изван Србије није дозвољено (шизофрено двоазбучје).

Истина, Пикси ће, изгледа морати да поднесе оставку што његове фудбалске примадоне нису постигле један једини гол за наставак надметања у фудбалу (споредној, али ипак важној ствари у свету), а лингвисти који су самовољно у лингвистичкој науци примили 90 одсто аутоголова из хрватске националне абецеде на понижење Срба и српске савршене ћирилице коју народ једва успева да чува у ових данашњих бедних 10 одсто ћириличких голова (слова).

У српској лингвистичкој репрезентацији дуже од 50 година нема никога ко ће признати и упозорити српски  народ да су српски лингвисти у пракси далеко неуспешнији чак и од оваквих српских фудбалера и Пиксија који нису дали тај један једини тренутно спасоноссни голчић, за разлику од српских лингвиста који су у  своју и српску националну лингвистичку и правописну мрежу примили свих 90 одсто голова.

Српска брука и срамота коју је народ у Србији принуђен дебело да плаћа јер се Председник Србије сетио да каже да српски недостатак голова у фудбалу народ много скупо плаћа, а, нажалост, Председник се још није сетио да каже да народ у Србији још скупље плаћа националну бруку у колонизацији Србије туђим писмом по правилима српских лингвиста међу којима се крије још национално неуспелији Пикси од фудбалског Пиксија!

Аутор: Драгољуб Збиљић је језикословац који је објавио 17 књига о поломима у српском језику и планском затирању српске ћирилице и оснивач првог народног Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001)

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!