Српска породична задруга
Право је чудо Божије како је српски народ опстао до данас упркос турском ропству, геноциду, масовним покољима, првим концентрационим логорима, покатоличавању и исламизирању. Како то да православни Срби на Балкану и Подунављу нису прошли као друга грана нашег народа Лужички Срби у Полабљу којих данас има свега пар десетина хиљада? Одговор је прост. Православна вера са нашом Пећком патријаршијом и мисија распете Српске православне цркве у ропству, као и народна епска традиција која се преносила уз гусле са генерације на генерацију, чували су српство и помен на Светосавље и Косовски завет. Али уз ова два елемента (манастири и криво гудало то је наше српство очувало) постоји још један кључни елемент о ком се не гвори много – то је српска породична задруга.
Шта је српска породична задруга?
То је шира породична заједница неколико генерација једне велике или више сродних породица, са најстаријим чланом на челу (ђед или старац) који је управљао том заједницом.
Породична задруга са ђедом или старцем на њеном челу, функционисала је на строго патријархалном принципу, заснованом на хришћанском моралном коду. Она је подразумевала снажну кохезију унутар рода (задруге), оданост и осећај за целину и припадност.
Поред ђедова на челу задруга, сва најважнија питања су се решавала на заједничким окупљањима, а нека су подразумевала и окупљања представника (ђедова) више задруга (родова, братстава) која су се називала сабор, збор, савет или веће.
Сви чланови задруге, најчешће не мање од тридесет особа, су живели заједно и обрађивали заједничку земљу, гајили заједничку стоку или се бавили заједничким бизнисом, које нико није могао самостално да наследи. Сви чланови задруге су своје личне приходе доносили у заједничку касу, а од тих прихода су се издржавали сви чланови задруге подједнако, под надзором и управом ђеда.
Задруга се обично састојала од неколико кућа, једне централне и неколико околних у којима су живели млађи брачни парови, најчешће синови од ђеда са својим породицама.
Пошто је задруга била засновна на патрилинеарном систему, девојка која би се удала, напуштала је очеву задругу и прелазила у задругу свога мужа. Нова задруга би се формирала, када би се један од синова уз благослов оца тј. ђеда одвојио од задруге и започео своју.
Породичне задруге су живеле и опстајале што даље од утврђења и важнијих комуникација у којима су доминирали Турци и потурчењаци у време турске окупације. Било их је на свим подручјима на којима живе Срби од Беле Крајине до Темишвара и од Сентандреје до егејске Македоније.
Српски верски и народни обичаји су нарочито погодовали развоју породичних задруга, а нарочито обичај српске породичне Славе. У породичним задругама се строго водило рачуна о верском животу, постили су се сви велики постови (васкршњи, петровски, госпојински и божићни) и средом и петком, а сама задруга је функционисала као мала, породична Црква.
Чланови задруге су међу собом били блиски, деца су се заједнички гајила, хранила, школовала, послови се заједнички обављали, знала се хијерахија, поштовали су се родитељи, родбина као и старији чланови.
Захваљујући породичним задругама, српски народ има можда и најбогатији речник када су у питању родбински односи.
Неки родбински термини који постоје само за српске породичне односе се не могу наћи и превести у једној речи на било које друге стране језике, укључујући и друге словенске језике.
То су најчешће: нећак, нећака, братанац или братић или синовац, братаница или братичина или синовица, сестрић, сестричина, стричевић или братић, братучед, стричевна, теткић, рођаковић, рођаковићка, свекар, свекрва, таст или пунац, ташта или пуница, зет, снаха или снаја, девер, јетрва, заова, својак или свак, шурак или шурјак или шура, шурњаја или шурнаја или шурјакиња, свастика, пашеног или пашанац или свак или баџа/o или шогор, свастић или свастичина, пријатељ или прика, прија, кумче или кумић, кумашин и кумашинка, кумењак и кумењакиња, посмрче, посвојче или нахранче, нахранко или нахранка или усвојеник или усвојеница, познанче или пожњак, нахоче или наход или находник или нахоткиња, удовац, удовица итд.
Овај родбински језик постоји само код Срба и све то постоји искључиво захваљујући једној од најтрајнијих и најиздржљивијих институција српског народа – српској породичној задрузи.
Живот у градовима и нарочито Титов комунизам са политиком изградње малих станова у бетонским солитерима, законима о породчним односима и наслеђивању, допринели су практчном нестанку породичних задруга.
Након ослобађања српског народа од Турака, у Кнежевини Србији се израз задруга користио и за удружене пословне подухвате и подршке занатлија, трговаца и осталих бизниса. Касније су настале и земљорадничке задруге које су на здруженим принципима помагале земљорадницима и сточарима.
Међутим, данас је тај свети израз „задруга“ испроституисан најодватнијим телевизијским садржајем – саблазним ријалити програмима!
Убеђени смо да се то намерно ради како би се уништавањем и понижавањем института српске породичне задруге, наставило и уништавање српског народа.
Извор: Српска историја
