Српска држава треба да се одреди према ћирилици
Овим писањем сугерише се руководству Републике Српске следеће:
1 Да укине Закон о заштити, очувању и употреби језика српског народа, те да донесе нови закон којим ће недвосмислено бити одређено да је у Републици Српској уз језик српског народа у службеној употреби ћириличко писмо.
2 Да се новим законом пропише обавезност коришћења ћирилице уз српски језик у читавом домену службене употребе, а по тумачењу легендарног и генијалног професора права и социологије академика Радомира Лукића она подразумева коришћење ћирилице у раду свих државних установа, органа и институција, као и свих јавних оглашавања од стране правних субјеката. Укратко речено, службена употреба подразумева сву комуникацију осим оне приватне између два физичка лица.
Опредељење за једно или друго писмо најбоље се мери по јавном исписивању имена предузећа, деоничарских и акционарских друштава и приватних радњи, па у том домену употребе писма треба показати еластичност у том смислу да је обавезна ћирилица на првом месту, а дозвољава се и латиница мањим словима десно или испод ћирилице, ако се то некоме исплати.
Дозволити само име стране фирме на енглеској латиници, а сав пропратни текст треба да буде на српском језику и ћирилици.
Прописати санкције за непримењивање ћирилице у службеној употреби,а такође и стимулативне мере за њено коришћење.
3 Држава Република Српска да буџетом планира средства за примену новог закона о језику и писму, како би народ био обавештен да је она од суштинског значаја за српски национални идентитет, и да је држава недвосмислено, бескомпромисно и неодустајно на страни ћирилице као јединог српског националног писма. Ово стога што се држава и њен народ не могу чувати вредностима које су заједничке са онима који заговарају унитарну БиХ, него само својом посебношћу, која се огледа у православној вери , језику и хиљадугодишњем српском писму ћирилици. Чак иако би Српска имала своју војску, она се не може одбранити од непријатеља без неговања српске националне културе.
4 Да се искључи из употребе у просвети Републике Српске уџбеник „Настава граматике и правописа“ аутора др Љубомира И.Милутиновића и мр
Желимира .Ж.Драгића, као и други слични уџбеници ако и у њима неистинито и противно Уставу Републике Српске пише да су оба писма равноправна. Ставити тако нешто у уџбеник је велика глупост и срамота, јер је немогуће спровести равноправност писама чак и онда када за то постоји добра воља. А ње никада није ни било, него је равноправност писама служила само за превођење наивних Срба жедних преко воде, како би поверовали да су два писма велико српско богатство какво нема нико други у свету.
5 Да у српској просвети српска младост научи да је српско писмо само ћирилица, уместо да она учи из српског правописа да је и латиница српско писмо. Прописати да се хрватска латиница учи само под тим именом, а не као друго српско писмо, и то у мери да се само овлада његовим коришћењем, а никако да оно угрози ћирилицу. У том смислу треба прописати да сви
наставници морају користити у настави само ћирилицу, а не само они који предају предмет српски језик, како је било од Тита па до данашњих дана Ако Република Српска не може да учини ни толико у неговању српске националне самосвести да се не сме рећи шта је српско, онда она и није српска.
О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е
- Достављамо Вам текст „Државни опроштај од ћирилице у Републици Српској“, којим је детаљно показано да је Закон о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма неуставан и штетан по српски национални интерес. Овом приликом износимо само следеће главно из тог текста.
Закон је неуставан зато што је њиме укинута било каква обавезност коришћења ћирилице кад се пише српски језик, иако она произилази из њене службености прописане чланом 7. Устава Републике Српске на следећи начин:
„Службени језици Републике Српске су језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница.“
Тај члан Устава наметнуо је страни управник БиХ, и дугорочно је усмерен против српског народа, јер језик није назван српским именом. Тиме је створена могућност да се језик касније назове босанским именом после дужег „кувања српске жабе“, па Србима постане свеједно српски или босански језик, као што су данас научени српским правописом и државном политиком да је свеједно ћирилица или латиница.
Уставна одредба о писму није штетна, јер се она треба и може овако тумачити: ћирилица уз српски језик, а латиница уз друга два језика.
2 Законом је из незнања учињена издаја српског националног интереса и српске државе, каква није виђена никад пре у српској историји.
Српско руководство може то најбоље разумети из разговора са владиком Јефремом.Наиме, 2001. одржан је скуп на Филолошком факултету у Београду, којом приликом је академик Матија Бећковић пренео његово сведочење како га је важан човек из колонијалне управе БиХ уверавао да се Срби не требају плашити сарајевске унитаризације, јер имају свој кинески зид-ћирилицу.Српски лингвисти су двоазбучјем срушили тај национални идентитетски зид до темелја, а саучесници су били и сви остали високошколовани Срби, јер су ћутали. док се ћирилица батргала у српским земљама. Највећа одговорност је на данашњем водећем српском интелектуалцу проф.др Милу Ломпару, који је у својој култној књизи „Дух сампорицања“, масе од чак 1,4 кг, а у тако великој књизи писму у великој невољи је посветио укупно две реченице. У њих је уденуо став да Срби имају и своју латиницу. Или, на пример, проф.др Слободан Антонић, који износи у јавност велику неистину да Срби и иначе воле да се деле, па су се поделили и на два писма. Истина је да је њих поделио друг маршал Тито преко својих Срба комуниста, па је ћирилица под његовом палицом била комунистичко писмо. Данас је она српско писмо у оној мери у којој су се Срби ослободили хрватско-комунистичког надзора- 1,5%, колико је ћириличких натписа избројао у некој улици у Новом Саду проф. др Драган Станић.То је онај који је рекао ово Драгољубу Збиљићу, првом човеку удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад: „Историја је нама дала два писма, и има тако да остане“ Што ће рећи: историја је Србима дала вољеног друга Тита, па има он да остане, макар и преко владавине хрватске латинице.
Напред речени Антонић је још додао да је, по њему, свеједно „само ћирилица“, што, засад, јавно заступају само удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд, или „ћирилица као примарно писмо“, што заступају сви други.
И врапци на гранама знају да примарност ђирилице значи у реалном животу апсолутну владавину окупационе хрватске латинице, што је ћирилицу и довело до ишчезнућа, али зашто да се они јавним оглашавањем томе противе, кад о примарности ћирилице као о нечем спасоносном по ћирилицу већ три деценије трубе најумнији Срби. Овенчали су они ћирилицу и овим атрибутима: прво,основно, изворно, матично,темељно, главно, доминантно ( Ломпар) и какво све не друго писмо, али не и српско.Зато је ћирилица толико ослабила да ју је Република Српска искључила из службене употребе.
Ових дана против оног Немца Шмита у Сарајеву нарочито се бори предедник Српске Милорад Додик. После овог срамног закона не може да брани ћирилицу и кад би хтео, јер је она добровољно отпуштена из Републике Српске и од њеног српског народа.Борба са Шмитом се води за шуме и ливаде, , а закон је дошао Шмиту као дар пао са неба, јер се њиме показало да Српска нема унутрашњу кохезиону силу којом би се супротставила непријатељу. Неки други Шмит из времена кад је БиХ била под окупацијом Аустругарске ( Бењамин Калај ) био се охрабрио па је забранио ћирилицу.Тада није било српских филолошких и филозофских факултета и универзитета, нити професора лингвиста, али се дигло оно мало школованих Срба, али правих, и Калај је морао устукнути. Па и кад је почела са радом данашња колонијална управа у БиХ, она би радо оставила Србима све њихове шуме и ливаде, само да .одустану од ћирилице. А овим Законом ћирилица им паде у руке као зрела крушка. Тј.паде српски симбол-ћирилица. Поређења ради, да ли ће Хрвати икад прихватити грб БиХ без њихове шаховнице? Неће, јер је за њих шаховница увек симбол хрватства и светиња, а они симболима политички не тргују. Срби одбацише ћирилицу чак и без трговине, односно да су тиме нешто добили заузврат од непријатеља својих, , а ћирилица је то била Србима само док после Радована Каараџића и Момчила Крајишника нису дошли на власт неки Срби који латинизирају народ, а што је само први корак на дугом путу његовог покатоличавања и похрваћивања.
3 Дана 25.12.2023 председник Републике Српске Милорад Додик је гостујући на ТВ ХЕПИ у Београду поносно рекао да Срби у Српској имају право да пишу ћирилицом. Као да је то неки велики добитак за Србе, а реално се тиме маскира готово потпуна латинизација те српске државе, односно огромни српски губитак. Нису тамњошњи Срби нека национална мањина, него су државотворни, православни и ћирилички народ, као и Руси у Русији, па у њиховој држави ћирилица треба да влада ( академик Радомир Лукић) као један од три ослонца националног идентитета ( вера , језик и писмо).Ћирилица је кроз историју увек била препознатљиви носилац српске националне самосвести, а данас она „влада“ само на српским гробљима. „Друг“ Тито наставља да влада мозговима Срба преко његове хрватске латинице.
Јадно је и тужно кад председник државе, која носи српско име, не примећује да нема ћирилице у јавним животу да би сведочила о српском суверенитету на српској земљи, него треба ићи на гробља која њоме сведоче да је овде некад живео ћирилички српски народ. Зато није довољно само то да Србин има право да српски језик пише ћирилицом,онако „за по кући“, него је много важније право да и чита оно што је у јавном животу написано српским језиком и српском ћирилицом.Само тако он ће се осећати сигурним и окупљеним својом ћирилицом, а не хрватском латиницом.Ако је држава српска у њој нико не може да намеће Србину хрватску латиницу уместо његове ћирилице, јер је Република Српска рођена у ћирилици. Наметање окупационе хрватске латинице од стране државе,интелектуалне елите и трговаца није било могуће у време Караџића и Крајишника, него је то учињено у време дводеценијске владавине СНСД.Како може бити српска држава ако се у њој већ 20 година може добити ћириличка судска пресусда само ако се таква изричито захтева? Не може се звати српском држава у чијој просвети млади Срби не науче које је српско писмо, и у којој се из универитетског уџбеника учи да су оба писма равноправна. Тако је било, и то лажно, у српскохрватском језику у време друга маршала Тита у несрпској држави. Последица оваквог председниковог става је да су на ћирилици и латиници поштанске ознаке кућа у српским селима у којима нема ниједног Бошњака или Хрвата.
Српска држава треба да се одреди према ћирилици тако да се зна да није Србин онај који српски језик пише хрватском латиницом.
Уместо наведеног српска држава је радила супротно, па је још и “научно“ подржала двоазбучје преко Кустуричиног Института Иво Андрић. Тамо је објављена књига историчара Синише Стефановића „Успон и пад Вукове ћирилице“, која је штетна по српско писмо, јер имплицитно оправдава останак хрватске латинице у српском правопису, односно оправдава двоазбучје иако се показало да је оно смртоносно по ћирилицу. Наиме, аутор је написао да се двоазбуче не може рационално разматрати ако му се одузме главно- његова историчност. То много личи на ове речи предесдника Матице српске проф. др Драгана Станића, које је упутио Драгољубу Збиљићу,првом човеку у удружењу ЋИРИЛИЦА Нови Сад: „Историја је нама дала два писма и има тако да остане.“
4. Саветујемо Вам да не консултујете професоре лингвисте осим Мирјане Стојисављевић и Срете Танасића, јер су остали стручни и искрени у бризи за ћирилицу тачно у оној мери у којој су је и сачували- 1,5 % ћириличких јавних натписа у некој улици у Новом Саду ( „стручно“ бројао и објавио „велики брижник“ за ћирилицу председник Матице Српске проф. др Драган Станић).
Такође сугеришемо да консултујете професпра српског језика Драгољуба Збиљића који је председник удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад ,а написао је 17 књига о проблему српског писма.
Нарочито се држите јавно изношеног Танасићевог става пре доношења овог срамотног закона да латиница није српско писмо, иако он то више не говори, јер није добио подршку струке. А нарочито немојте консултовати проф. др Милоша Ковачевича, који предаје и на Филозофском факултету у Српском Сарајеву. Прво зато што је двоазбучњак и што никад није јавно рекао да латиница није српско писмо. Затим, није му сметало што се тај факултет представља на интернету и српском ћирилицом и хрватском латиницом, па се та два писма појаве кад се на рачунару кликне на ознаку језик. А откад је декан постао професор историје, представљање на интернету је само ћирилицом. Овде треба приметити да и Федерација БиХ поштује српско уставно једноазбучје, па кад се кликне на појам српски језик појави се само ћирилица.
Професори лингвисти никад нису јавно приметили како су српски политичари на речима против сарајевског унитаризма, а на делу су се определили за унитарну латиницу Нису то ни могли, јер су у спрези са политичарима по питању латинизтације српског народа.
И коначно, професори лингвисти који печате судбину ћирилице нису јавно приметили државни отпис ћирилице у Српској, чиме су показали своју лажну бригу за српскоо национално писмо.
По питању овог нашег обраћања Ви се данас можете осећати сасвим комотно, јер њега вероватно неће објавити нико други осим портала БОРБА ЗА ИСТИНУ. Међутим, много је дубље ћирилица укорењена у народу као нешто српско него што Ви мислите, па ће њена издаја изаћи на видело када на власт дођу неки бољи Срби.
5 Ако је руководству Српске стало до ћирилице, она ће законом и уџбеницима њу именовати јединим српским писмом. Све остало је лажна брига за ћирилицу.
===============================================================
Сматрамо да нема смисла да руководство Републике Српске убеђујемо у значај ћирилице за Србе, ако оно то није хтело или могло схватити до сада. Ипак, указујемо да неке чињенице и мисли, које би му могле помоћи у разумевању огромне штете коју су нанели српском националном интересу наведеним Законом:
„Да смо били јаки у ћирилици, не би нас смели бомбардовати.“ Медицински техничар у пензији
„Народ који се одрекне свог писма и својих обичаја непрестано умире, будући да губи спсобност да опази своју потчињеност туђем писму и туђим обичајима.“ Филип Грбић
„Срби у Хрватској увек су бранили свој субјективитет чувањем православне вере и ћирилице.“ Академик Василије Крестић
“Доведени смо у ситуацију да се непрестано правдамо, извињавамо, кајемо, признајемо све што нам се припише.Прихватили смо улогу пасивног губитника који своје „неке окупаторе“ непрестано уверава да није толико лош и дивљачан као што се прича,и да је зарад бољег гласа о себи спреман да се одрекне дела своје државе, језика, писма, историје, јунака, светиња.“ Непознати аутор
-Синод Римокатолике цркве је 1059. у Салони (данашњи Сплит) ћирилицу прогласио ђаволовим изумом и њу забранио.
-Марија Терезија је забрањивала ћирилицу како би се „ујединиле“ културе њених поданика. Увек су уједињења била на штету Срба, као и у маршаловој Југославији кад су политички постале сестрице латиница и ћирилица ( баш тим редоследом), с циљем да се тако одузме ћирилици карактер националног симбола, и да она временом ишчезне из јавног живота уз обилно државно фаворозовање латинице. То фаворизовање иде чак до грубог кршења устава, што је данас на делу у обе српске државе. Док председник Српске макар ћути, председник Србије говори противно Уставу да је „наша и латиница“, иако је баш то смртоносно по ћирилицу.
-У време Великог рата Земаљски поглавар БиХ , генерал Стјепан Саркотић, Хрват од Вареша, био је забранио ћирилицу јер је она „средство истока у борбеној зони запада“.
-Хрватска латиница је унета у Србију на бајонетима аусроугарске војске, којима је прво пробадана српска нејач у Мачви, Подрињу и Тамнави, а онда скидани ћирилички натписи на улицама српских насеља.
У српским земљама је 1916. забрањена ћирилица била замењена овом истом хрватском латиницом која је у данашњем продуженом титовсом српском правопису означена као друго српско писмо.
-Хрватски поглавник Анте Павелић је већ својом првом уредбом забранио Србима ћирилицу, а ускоро је због ње убијен и честити старина митрополит Петар Зимоњић. И иначе, кад год су убијани Срби убијана је и ћирилица.
-У време друга маршала Тита ћирилица је убијана на толико фин начин да су Срби чак заволели његову окупаторску латиницу, и нису ни приметили да је негде отишла ђирилица, која је донедаво била њихова
-Кад су западни непријатељи Срба после распада Југославије бацали летке из авиона, обавезно су били ћирилички.
Аутор: Немања Видић
