Србија и србске земље

Српска ћирилица и у Србији трпи насиље

 

Желимо да јасно видимо ко и како то у Србији и данас, осим на лингвистичком, и на државном нивоу игнорише ћириличко писмо и како успева толико дуго (17 последњих година) да опструише Устав Србије у Члану 10. и да понижава српски национални, цивилизацијски, културни и идентитетски прворазредан симбол и његов сваковрстан значај за српски народ и његову прошлост, садашњост и, пре свега, за будућност.

Овде нећемо посебно и дуже говорити о приличном броју узгојених и добро подгојених нескривених или полускривених мрзитеља ћирилице (а то су сви они који мрзе Србију, српски народ и све лојалне грађане у Србији) и који у свом лукавству манипулишу тиме како они воле “богатство двоазбучја”, а у ствари скривају тиме своју мржњу према ћирилици па њоме никада и не пишу српски језик. Србија је доказано једина земља не само на Балкану у којој се допушта готово нега мрзитеља своје државе, свог народа и својих вредности. А власти им то или допуштају или “великодушно” опраштају.

Најпре ћемо укратко подсетити да готово нема нема начина који нису употребљавани у прогону ћирилице као српског матичног (опшетнационалног) писма за писање језика Срба на бившим југословенским просторима, па делимично и изван њих. То нас насиље много и не чуди. Много је теже схватити разлоге очигледног дуготрајног и институционализованог самонасиља од српских лингвиста и српске државе према српском ћириличком писму.

Ђавоља клица антићириличког зла

Врло брзо после црквеног раскола на католицизам (западни)  и православље (источно) 1054. већ 1060. године борбени и искључиви у писму католицизам ушао је у стални сукоб с ћириличким писмом. Оно је већ те године названо „ђавољим изумом“, чиме је свима дато до знања да се ћирилица мора прогонити, забрањивати и коначно искоренити, а на њено место мора да дође, као њена замена, латиничко писмо. Дакле, католицизам уопште није крио већ од речене 1064. године да ће ћирилица бити редовно прогоњено и затрто писмо.

Насиље, прогон и забрана ћириличког писма били су државни планови и пракса  у свим католичких великим и снажним државама и(ли) на граници с ћириличким народима. Посебно српски православни ћирилички народ у Аустријској монархији, па Аустроугарској царевини  био је под сталним притисцима да своје ћириличко писмо замене латиничким. (Истина је да су и Хрвати били под притисцима раније да своје глагољичко писмо које су Хрвати у својим црквама нарочито користили чак до 20. века, али су ипак, по верској линији, морали у грађанској јавности  рано да замене латиничким писмом. Хрвати су, када им је дозвољено да свој језик, посебно откада су прихватили стандардну вуковску варијанту српског језика прешли на латиничко писмо гајицу  као своје народно писмо користе у администрацији ипак морали прећи на латиничко писмо[1] званично посебно од 1861. године, када је Хрватски сабор озваничио свој језик (најпре под именом „југословенски језик“, а касније су више пута мењали име језику да би га  једно дуже време у Југославији звали „хрватскосрпски језик“ и званично су га именовали под називом „хрватски језик“, иако је то остала у чистом лингвистичком смислу једна од осамостаљених варијаната српског језика из Вукове реформе.  С обзиром на то да је српски народ са својим словенским језиком и православним ћириличким писмом живео с католичким народима у једној администрацији у АУ или касније у АУГ монархији, касније царевини до њеног растурања после покретања, вођења и пораза у Првом  светском рату или непосредно поред католичких народа, Срби католици су, после свог ћириличког писма, под притисцима католичких држава прешли на латиничко  писмо. Тај део Срба је под политилчким притисцима једноставно исписан из Српства коначно у југословенској држави и постао је асимилован у хрватски корпус и они су убрзо били често најљући противници Срба јер су морали да се доказују као нови део хрватског народа.

Аустријска Монархија, а онда Аустроугарска била је први и најжешћи непријатељ Срба и српског ћириличког писма. Посебно је ћирилица била под повременим насилним ударима и забранама у 17. 18. и 19. веку, а то је зависило од политичких прилика. Онда када су им Срби били потребни у одбрани својих граница у време моћне Турске царевине, удари на Србе и њихово ћириличко писмо би код католика слабили и Српска црква и њен православни народ ипак су успевали да се изборе за укидање забрана ћирилице више пута и све до 1954. године ћирилица је била српско (православно) писмо суверено и званично као једино у језику Срба све до појаве комуниста у другој Југославији и до Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и „равноправности латинице и ћирилице“, озваниченом под будним оком комуниста формално у Матици српској у децембру речене 1954. године.

Најжешће забране ћирилице наредбама уредбама и(ли) законима биле су у окупацији Срба на југословенским просторима (1914-1918) и, још жешће, у време НДХ у току Другог  светског рата (1941-1945). Застој у забрани и прогону ћирилице догодио се у комунистичкој Југославији само до 1954. године, док се Брозова власт није ослободила претњи од њиховог најпре доброг сарадника а онда противника – Стаљина који је у СССР-у спасао ћирилицу јер је и тамо било предлога да се ћирилица замени латиницом.

Истина, одмах је код комуниста већ од 1943. било назнака да српска ћирилица неће бити равноправна с хрватском латиницом, али је трајао међу Србима ипак готово пуни живот ћирилице све до речене 1954. године. Од тада се показало јасно и све јасније да је „равноправност писама“ празна прокламација која је (ис)коришћена за видну фаворизацију латинице (хрватске верзије, наравно) и њено ширење на Србе у јавности уместо српског писма.

Простачки преварантска, па чак, на неки начин, и политички „мудра“ политика комуниста, свођена, ипак, на насиље, успе(ва)ла је да некако „хохштаплерски“ (преварантски) натера српски народ да прихвата латиницу и да њом замењује ћирилицу и прима комунистичка објашњавања да је ћирилица „застарело писмо“, да је „равноправна“, да је „националистичко“ писмо и да је ћирилица када се замени латиницом – равноправна, јер је то „свеједно“, „то су оба наша писма“, „то је наше богатство“ и „Срби су једини народ који има двоазбучје као богатство“. Српски политичари и државници – да би се додворили Брозу – поста(ја)ли су велики пропагатори фаворизације латинице, понеки од њих су „опањкавали“ друге Србе да „они још пишу ћирилицом“ и тако је српско писмо, врло брзо после Новосадскогд оговора (1954), од готово јединог писма Срба православаца, постало мањинско писмо и његов проценат у писању српског језика постајао је убрзано све мањи.

Пред разбијање Југославије крајем 20. века  ћирилица поново постаје прва српска мета мржње

Насилан и забрањивачки однос према српском писму ћирилици нагло се погоршао у политичким, а посебно у оружаним  сукобима у Југославији (од 1991) и није се суштински (у пракси) мењао у погубности према српском писму све до данас чак и у Србији.

Да скратимо предугу причу о паљевинама и бацању српских књига, посебно оних на ћирилици, у Хрватској (видети о близу три милиона спаљених и у контејнере бачених српских ћириличких књига у Хрватској, што је детаљно обрађено и документовано у књизи Анте Лешаје „Knjigocid“, Загреб, 2012) јер је овде, у овом нашем тексту, првенствено реч о насиљу и прогону ћирилице у Србији.

Српска лингвистика и власти тешко су се обрукали на судбини српске  ћирилице

 

После почетка разбијања Југославије уз обилату и кључну помоћ тзв. западних сила које су имале великог искуства у честим бомбардовањима Србије у свим претходним светским ратовима и планираним и изведеним немирима, а посебно у времену њиховог планираног разбијања и Србије и отимања њене покрајине на југу, што је изведено бомбардовањем 17 најјачих западних светских сила удружених у НАТО, па је та одмазда по српским градовима и селима бомбама из авиона, и поред снажног и херојског отпора војске СРЈ и њеног недозвољавања да НАТО-вска чизма ступи на тло Србије и њеног Космета, утицала да се сачини договор о доласку снага Уједињених нација на Космет да успоставе мир, а што јее, онда, Запад искористио да једнострано с албанском мањином на на српском Космету једнострано прогласе „независност Косова“ – мора се рећи да су се „гледе српске ћирилице“ српски лингвисти и државне институције буквално и тешко су се (о)брукали. Једино је нешто за ћирилицу озбиљније учинила Милошевићева власт која је вратила ћириличко писмо у све државне институције и после комунистичке Југославије првим давањем предности српском писму, као и видним враћањем ћирилице и у општу јавну употребу. И Коштуничина владавина донела је Устав Србије 2010. године, у коме је у ставу првом Члана 10. изгласана на референдуму пуна (стопостотна) сувереност ћирилице у језику Срба, али је та власт убрзо смењена па није имала времена да спроведе уставну сувереност српске ћирилице свуда у јавности, у свим областима употребе српског језика у Србији.

Пре тога ми смо многи били готово сасвим убеђени да су српски лингвисти и српски политичари и државници у српским установама, посебно у САНУ-овом Институту за српски језик и другде на факултетима, посебно на одсецима за српски језик и књижевност, знали шта се и како догодило са српским језиком у југословенском комунизму, шта се и како догодило посебно са српском ћирилицом у српском језику и српском народу и да су они знали шта и како треба учинити и с језиком и с његовим вековима прогоњеним писмом.

Пред знаковит неизбежан чин увода у разбијање Југославије и током самог трајања убијања Југославије и великог прогона Срба с већине југословенских подручја и с Космета деценијамаа пре тога, у почетку смо мислили да српски лингвисти у односу према свом језику и писму морају бити предострожни и пажљиви,  јер су се надали успостављању мира и очувању Југославије, па због тога и у пристајање на очување „српскохрватског језика“ и „братског пристанка“ на фаворизовање хрватског латиничког писма (гајице), јер је „латиница светско писмо“ (Бугарски, Клајн) и постепено замењивање ћирилице, само да не буде рата. У том смислу тада смо разумели српске лингвисте који су одбијали све до 1991. године да језик Срба поново именују као српски језик и да ћирилицу поново нормирају као вишевековно општесрпско православно писмо.

Тако се, нажалост, догодило да је практично „хрватским“ и „босанским језиком“ с многих подручја Хрватске и неких подручја у БиХ протеран „српски језик“ и ћириличко писмо већ 1990. године, а „српски језик“ од српских лингвиста у језичким институцијама у Србији најпре одбијен, тако што је у Друштву за српски језик и књижевност и 1990. предложено да остане назив „српскохрватски језик“ у Уставу Србије из 1990. године и да остане „равноправност писама“.

Суштински антићирилички погодак „Покрета за обнову србистике“

Истина, група лингвиста и филолога (посебно Р. Маројевић, Р. Симић, М. Ковачевић, П. Милосављевић, који је зачео „Покрет за обнову србистике“ формално у Приштини 1987. године, и још неки мање познати лингвисти) почели су нову стручну борбу за „српски језик“, а за српско ћириличко писмо и даље у двоазбучју. Р. Маројевић и П. Милосављевић су чак преименовали хрватску гајицу у „српску латиницу“, да би овај други – П. Милосављевић у „борби за ћирилицу у двоазбучју“ прешао у „борбу за српску Вукову латиницу“, тврдећи да гајица није хрватско писмо јер је њу, тврдио је чак супротно Вуку, да је  познату хрватску гајицу саставио Вук Караџић, са чим се није сагласио ни Вук док је био жив, него је предлагао Гају да ту своју хрватску верзију латинице побољша у чак 13 знакова, што су Гај и Хрвати одбили, готово и не разматрајући озбиљно тај Вуков предлог. Тако је тај, сасвим глуп и непотребан, чак и много штетан за српску ћирилицу, фалсификат код П. М. прешао у велику пропаганду у корист хрватског писма за писање српског језика у Милосављевићевој реченици објављеној у једном тексту у часопису „Нова Зора“ у овој формулацији (цитирамо по добром сећању): „Па шта ако Срби замене ћирилицу латиницом. И Турци и Румуни су заменили своја писма латиничким у 19. и 20. веку, па су Румуни остали Румуни, а Турци су  остали Турци.“ Тиме се обрукао и тај Покрет за обнову србистике“, јер је суштински замро као „покрет за наставак двоазбучја у српском језику и за несметан, па и пожељан наставак замене српске ћирилице тобожњом Вуковом српском латиницом“ у виду, наравно, гајице. Тај Милосављевићев фалсификат послужио је злосрећно наивним Србима да кажу: „Ако и изгубимо ћирилицу, остаће нама наша Вукова српска латиница.“ То је посебно пропагирао један од Милосављевићевих студената у РС (неки Певуља) који и данас, кажу нам познаници, „пева у ТВ-емисијама о српском богатству  двоазбвучја“.

Русиста Р. Маројевић је предлагао реформу те „српске латинице“, али су, срећом, то одбили други српски лингвисти, уз објашњење да је цивилизацијски превише касно да се за старе Србе у култури  изводи реформа писма у освит 21. века.

Ми смо и тада мислили да су српски лингвисти у својим институцијама знали шта треба учинити са српским језиком и писмом (а то је: довршетак нормирања српског језика или поправке у нормирању зарад обједињавања и Срба у стандардном језику у једноизговорности и једноазбучности, што су одавно учинили чак и они који су нормирали своје „језике“ из лингвистичке „мајке језика“ – без икакве научне сумње – српског језика.

Међутим, српски лингвисти у институцијама за српски језик и даље су показивали да је „српскохрватски језик њихово научно вјерују“ (поменута изјава као одлука Друштва за српски језик и књижевност, 1990) и да је „богатство двоазбучја“, као њихово „наслеђе из сербокроатистике“ остало стамено и у Правопису српскога језика Матице српске из 1993. године и у свим његовим обновљеним издањима до усвајања новог Устава Србије на референдуму 2006. године. А њихово „наслеђе из српскохрватског језика“, осим у решењу питања писма у Правопису, остало је и у најважнијем капиталном делу српске лингвистике – у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика САНУ-овог Института за српски језик.

Када је на власт 2000 стигао ДОС,  видели смо да је враг наставио велику игру и са српским језиком и са српском ћирилицом у Србији. Српски лингвисти су већ били срушили обједињујући поступак у језику и писму у Републици Српској где је власт спровела мудро српско приближавање у језику на тај начин што је у службеној употреби довршила Вукову реформу на сасвим добар начин тако што су озваничили стандардни језик екавског изговора, а писмо ћириличко, с јасним, корисним и племенитим националним циљем – да се, коначно, и Срби приближе и обједине у једном изговору и једном писму, као што су се и сви корисници варијаната српског језика (хрватски и босански – бошњачки, убрзо и „црногорски“) објединили на ијекавици и латиници.

Српски лингвисти су предводили с песницима у укидању те српске језичке националне обједињености, па су и данас само Срби у језику и писму ближи не међусобно, него је део Срба језички ближи Хрватима, Бошњацима и Црногорцима, а не свом већинском народу у Србији. Тако су Срби, умногоме захваљујући својим лингвистима, остали и језички, и политички, и буквално у многим појавама издајнички и(ли) непромишљено најразбијенији народ не само на Балкану.

У таквој национално-политичкој разбијености није требало превише да нас изненади (али нас је већином ипак много изненадило) што смо коначно 3. маја 2023. „увезли“ из Америке и још неких земаља и у Србију „стрељање ђака у школи и на улици. А многи код нас кажу да за то „нико није крив“ јер је реч о добро извежбаном пуцачу са два пиштоља који нема још 14 година, па је, кажу наши „стручњаци“, недужан и неодговоран. А „мудри“ законодавци код нас и правници одлучили су да се не не суди кривично злочину, тј. да се малолетном уопште не суди и не спроводи никаква правда само зато што пуцач нема 14 година. Наши „стручњаци“ озаконили су смрт деветоро људи, превасходно деце, без икакве кривице. Значи, да би жртва, тј. њено убиство, добила макар некакво задовољење правде, треба да се догоди „срећна околност“ да их убије неко старији од 14 година, па и старији од 21 године!

Правнички систем у коме се у Србији често суди парцијално: како коме, како када и како колико

Тако смо ми у Србији формирали, установили и засновали систем у коме се правда и уставне обавезе често спроводе парцијално: како коме, како када и како колико. Тако се догодило да се некоме, због непрописног држања оружја и(ли) насилничког понашања, одузима више пута оружје и да му се исто толико пута враћа док се из тог оружја, као недавно, посеју масовна убиства. Код нас се често догађа да неко некога и физички и психичку малтретира сатима, данима, годинама и да то нико не примети и да нико из државних органа не заустави, или да се догоди да неко тада у самоодбрани учини нешто одбијајуће од себе, па  прође на суду, како каже народ, као бос по трњу, иако се само бранио. У нас је, не само у судству, свашта могуће.

Како у суду неретко спроводимо закон и Устав, слично га спроводимо и у другим областима, па и у области уставних и законских обавеза кад је реч и о српском језику и писму ћирилици.

После скидања с власти С. Милошевића, који је вратио ћирилицу макар у све државне органе, ми смо, споменусмо напред, 2000. године видели да је ДОС почео да бива видно антићириличан, слично као и комунизам, па смо 15. фебруара 2001. основали Удружење „Ћирилица“ с два основна циља: а) да указујемо тада новим ДОС-овим властима и да их молимо да се врати живот српској ћирилици као матичном и националном писму Срба у српском језику и б) да подсећамо српске лингвисте да ураде са српским језиком и писмом оно што они знају, за шта су плаћени и обавезни, а то је да се најпре  српском писму врати пуна сувереност у језику Срба. Дакле, ништа посебно ново, непознато и немогуће. Да ураде само оно што су урадили одавно сви други лингвисти за своје језике и своја писма.

Неколико познатих српских лингвиста помогло  нам је у оснивању „Ћирилице“. Први Д. Петровић и М. Пижурица, па убрзо се, на наш позив, учланио у Удружење М. Ковачевић, па још неки мање познати лингвисти, а једини се самоиницијативно учланио у „Ћирилицу“ познати лингвиста Д. Ћупић.  Ми га описно зовемо „господин српске лингвистике“. Нажалост, Драго Ћупић је већ десетак година почивши,  али је незабораван због његових доприноса српској лингвистици и његове незаборавне културе и финоће у понашању и сарадњи с људима.

Када је Удружење „Ћирилица“, ради спаса ћирилице, почело неизбежно да указују да се без нормирања једноазбучја у српском језику не може зауставити ово све видније затирање ћирилице у језику Срба и српског неуставног решења питања писма у српском правопису, познатији лингвисти као чланови „Ћирилице“ све су се ређе јављали „Ћирилици“ за било какву сарадњу. Изговори су били различити, али је свакако главни разлог био тај што се лингвисти нису хтели сматрати ни задуженим ни одговорним за пропаст српског писма и нису прихватали да се уведе једноазбучје, па ни када их је на то обавезивао Устав Србије из 2006. у чијем ставу првом вуковски јасно пише: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Они су су, уз помоћ и подршку антићириличара свих фела и облика у Србији, а у српској лингвистици  задржавањем решења питања писма српског језика у неуставном и шизофреном двоазбучја“, тј. дозволом лингвиста да се замењује ћириличко писмо као у време српскохрватског језика и лажне српскохрватске „равноправности латинице и ћирилице“ суштински је дозвољен наставак неуставног замењивања ћирилице као у комунистичкој Југославији. Англиста Р. Бугарски је признао да је у Уставу Србије српски језик само са српским писмом ћирилицом, али је измислио да осим „службене употребе језика и писма“  постоји „јавна употреба језика и писма“ у којој се ћирилица може заменити латиницом, што је, у ствари, неслужбена употреба туђег писма у језику Срба.  Иако се нигде изван Србије у свету употреба језика и писма не дели на „службену“ и „јавну употребу“ да би се у „јавној употреби српског језика задржала неуставна употреба туђег писма у српском језику.

Српски лингвисти 17 година задржавају противуставно двоазбучје у српском језику

Српски лингвисти у институцијама су сличног већинског мишљења као Р. Бугарски, па су и у новом измењеном и допуњеном изадњу Правописа српскога језика (редиговањем у организацији Одбора за стандардизацију српског језика у комисији од четворице чланова – све мушкарци,  али и да су биле све лингвисткиње, не би се ништа променило у неуставном правописном решењу питања писма у двоазбучју 2010. године. У том издању Правописа (2010) лингвисти су се подсмехнули Удружењима „Ћирилица“ и „Српска азбука“, али и српском Уставу, српском народу и свим грађанима Србије на тај начин што су пренебрегли (тачније подсмехнули се) свим указивањима, молбама и исправним захтевима да се Правопис у решењу питања и српског писма у српском језику усклади с уставном обавезом и са општом светском праксом. Лингвисти су цинично и потцењивачки и према „Ћирилици“ и према Уставу Србије, те и према целом национу у Србији записали у реченом издању Правописа (2010) да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“ (стр. 15) и да нема сметње да остане двоазбучје у српском језику: и српска ћирилица и латиничко писмо као „наслеђе из српскохрватског језика“.

Када су „Ћирилица“ и њени чланови који су у исто време чланови и Матице српске предложили да се Скупштина Матице на седници изјасни о (не)уставности таквог решења питања писма у Правопису, председник Матице српске Драган Станић (Иван Негришорац) забранио је гласање, запретивши предлагачима гласања да ће позвати „обезбеђење“, а касније је у разговору с нама тврдио: „Збиљићу, нама је историја дала два писма и тако мора да остане.“ Када смо му одговорили да је „нама историја давала и честе окупације, па није морало тако да остане“, уместо одговора, досетио се у својој мудрости да каже: „Немам више времена за разговор с вама.“

После тога председник Матице Станић забранио је Удружењу „Ћирилица“ да за своја окупљања користи салу Матице српске, иако су то дозвољавали сви претходни председници Матице.

Како председник Матице српске, тако и сви челници и чланство у институцијама за српски језик (пре свега у Одбору за стандардизацију српског језика) „немају времена“ не само да, коначно, нормално, у складу са светом, реше питање српског писма у српском језику него већ годинама „немају времена“ ни да, макар куртоазно, одговоре на наш много пута понављан предлог за нормално решење питања ћирилице (једноазбучје) одговором макар у једној простој реченици, на пример: „Решићемо нормално у правопису и струци питање српског писма у српском језику“ или: „Нећемо решити нормално у правопису и струци питање српског писма у српском језику.“ Нису хтели да одговоре, као што нису хтели ни да примене уставну обавезу и светску праксу у решењу питања писма у српском језику.

Да српски лингвисти још не размишљају, макар не у јавности, да нормално реше питање ћирилице у српском језику, доказ је и ова реченица коју су они саставили поводом оснивачке седнице Савета за српски језик и ћирилицу. У том извештају стоји ова реченица: „Задатак Савета јесте да прати и анализира стање у области употребе српског језика у јавном животу и спровођења мера заштите и очувања ћирилице као матичног писма.“

Ту реченицу тешко је реалније коментарисати друкчије од овога. Зашто само у Србији има проблем с једним писмом – само са српском ћирилицом у српском језику?

У овом извештају се наводи: „Задатак Савета јесте да прати и анализира стање у области употребе српског језика у јавном животу и спровођења мера заштите и очувања ћирилице као матичног писма.“

Када ће макар и српски лингвисти, ако не и неко ко није лингвиста, да схвате како је настао проблем само са српским писмом у српском језику, ко је изазвао тај проблем и како га је једино могуће решити?

Двадесет година смо убеђивали српске лингвисте да треба да напусте решење питања писма у Правопису српскога језика као у српскохрватском језику из Новосадског договора, да, у складу с целокупном праксом у свим другим језицима, као и у складу са записаном уставном обавезом у ставу првом Члана 10.  Устава Србије, и да, једном коначно, поступе, као сви други лингвисти у другим језицима, у давању српској ћирилици значаја и улоге какве свако друго писмо има у сваком другом језику. Уведите, поштовани лингвисти, једном, нормално ћириличко једноазбучје и у српски језик и онда неће имати шта да се спроводе, после тога, никакве друге „мере за заштиту и очување ћирилице“. А ако их у правопису и струци будете и даље, као до сада, спроводили те мере, никада неће Срби више бити обједињени, као сваки други народ, макар у свом писму, а мале су шансе да ће претећи и ових десетак једва живих још процената српског писма у српском језику.

Лингвисти, прочитајте став први Члана 10.  Устава Србије, прочитајте макар како су Хрвати решили питање свога писма у свом хрватском језику, као лингвистичкој варијанти српског језика, па не морати онда никакве друге мере да „спроводите за очување ћирилице“, баш као што, на пример, Хрвати никакве мере не доносе да (са)чувају своје писмо. Јер, Хрвати су, као сви други народи у Европи и свету,  применили свој Устав о писму и језику, применили су општу праксу и сваки Хрват никад не мења своје писмо у свом језику. Једино српски лингвисти и српске власти ево деценијама доносе „мере за очување ћирилице“, а ње је све мање, нема је данас ни пуних десетак процената остатка у писању језика Срба српским писмом. Ако вама не значи ништа упућивање савета и 20-годишњих молбе из Удружења „Ћирилица“ да нормално, као сви лингвисти других народа, решите питање српског писма, угледајте се, онда, на пример, на Хрвате како су то они стопостотно успешно решили трајност свога писма и нећете ни ви, онда, као Хрвати и други народи, доносити никакве „мере за очување свога писма у свом језику“.

Вишедеценијско насиље и српских државних органа против ћирилице

Није само српска лингвистика (правописци, институције за српски језик и сличне асоцијације плаћене за нормирање и богаћење српског језика и о/чување у пуном животу српске ћирилице као важног националног и идентитетског симбола и вредности српског народа) промашила у прокламованом спасавању српске ћирилице. Не зна се тачно ко је више и теже у томе промашио: српски плаћени лингвисти у језичким институцијама или српски плаћени државници и државни службеници који већ 17 година спроводе буквално насиље над српским Уставом у коме је народ (сви грађани) већински изгласао исправну уставну обавезу, цитирану мало раније овде, у споменутом ставу првом Члана 10. Устава Србије у коме су изричито експлицитно и вуковски јасно нераздвојно повезали “српски језик и ћириличко писмо”, без икакве друге могућности, као што су и сваки други језик и његово писмо повезани на исти начин у својим уставима. Разлика је само једна између свих других народа и њихових држава и њихових устава у односу на Србе и њихов Устав и државу у томе што што сви други народи, њихова вођства (власти њихове) и њихови уставу у томе што они не држе само формално исправну уставну одредбу о језику и писму, него се код њих сто посто примењује увек и свуда употреба њихових матичних језика и писама тачно по ономе како у њиховим уставима пише. Једино се у Србији у вези с матичним језиком и писмом (српским језиком и ћириличким писмом) ради супротно установљеној уставној обавези.

Само у Србији српске државне институције (судска, законодавна и извршна власт) парцијално спроводе  уставну обавезу у вези с писмом по Члану 10. Устава Србије. Све власти у Србији – почев од Милошевићеве која је вратила пре њега избачену ћирилицу у државне институције и органе Србије – спроводе став први Члана 10 Устава Србије о ћирилици само у чисто државним органима и институцијама. И изван тих органа и институција у српском језику, по уставу, ћирилица треба да буде у употреби стопостотно, ли то се не спроводи па се ћирилица среће у јавности једва десетак одсто просечно, а све остало заузела је, окупирала је хрватска латиница (гајица) и то стање у вези с ћирилицом у српском језику изван државних институција у Србији готово да је изједначено с положајем и коришћењем ћирилице у Хрватској.

Како је то могуће? И ко у Србији већ 17 година дозвољава такво неуставно недопсутиво насиље над српским националним матичним писмом и такво понижавање Срба и тог њиховог много важног националног симбола као њиховог кључног идентитетског упоришта, израза њихове хиљадугодишње цивилизације у писмености и култури?

Да јасно видимо ко то у Србији, осим на лингвистичком, и на државном нивоу игнорише и како успева толико дуго (17 последњих година) да опструише Устав Србије у Члану 10. затим српски национални и цивилизацијски и идентитетски прворазредан симбол и његов сваковрстан значај за српски народ и његову прошлост, садашњост и, пре свега, за будућност.

Аутор: Драгољуб Збиљић

[1] У Загребу је, из пијетета према глагољици коју су Хрвати дуже од других словенских народа  користили, донедавно је постојало Удружење за неговање глагољице, а нисмо тачно упућени да ли и данас постоји.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!