Srpska ćirilica i u Srbiji trpi nasilje
Želimo da jasno vidimo ko i kako to u Srbiji i danas, osim na lingvističkom, i na državnom nivou ignoriše ćiriličko pismo i kako uspeva toliko dugo (17 poslednjih godina) da opstruiše Ustav Srbije u Članu 10. i da ponižava srpski nacionalni, civilizacijski, kulturni i identitetski prvorazredan simbol i njegov svakovrstan značaj za srpski narod i njegovu prošlost, sadašnjost i, pre svega, za budućnost.
Ovde nećemo posebno i duže govoriti o priličnom broju uzgojenih i dobro podgojenih neskrivenih ili poluskrivenih mrzitelja ćirilice (a to su svi oni koji mrze Srbiju, srpski narod i sve lojalne građane u Srbiji) i koji u svom lukavstvu manipulišu time kako oni vole “bogatstvo dvoazbučja”, a u stvari skrivaju time svoju mržnju prema ćirilici pa njome nikada i ne pišu srpski jezik. Srbija je dokazano jedina zemlja ne samo na Balkanu u kojoj se dopušta gotovo nega mrzitelja svoje države, svog naroda i svojih vrednosti. A vlasti im to ili dopuštaju ili “velikodušno” opraštaju.
Najpre ćemo ukratko podsetiti da gotovo nema nema načina koji nisu upotrebljavani u progonu ćirilice kao srpskog matičnog (opšetnacionalnog) pisma za pisanje jezika Srba na bivšim jugoslovenskim prostorima, pa delimično i izvan njih. To nas nasilje mnogo i ne čudi. Mnogo je teže shvatiti razloge očiglednog dugotrajnog i institucionalizovanog samonasilja od srpskih lingvista i srpske države prema srpskom ćiriličkom pismu.
Đavolja klica antićiriličkog zla
Vrlo brzo posle crkvenog raskola na katolicizam (zapadni) i pravoslavlje (istočno) 1054. već 1060. godine borbeni i isključivi u pismu katolicizam ušao je u stalni sukob s ćiriličkim pismom. Ono je već te godine nazvano „đavoljim izumom“, čime je svima dato do znanja da se ćirilica mora progoniti, zabranjivati i konačno iskoreniti, a na njeno mesto mora da dođe, kao njena zamena, latiničko pismo. Dakle, katolicizam uopšte nije krio već od rečene 1064. godine da će ćirilica biti redovno progonjeno i zatrto pismo.
Nasilje, progon i zabrana ćiriličkog pisma bili su državni planovi i praksa u svim katoličkih velikim i snažnim državama i(li) na granici s ćiriličkim narodima. Posebno srpski pravoslavni ćirilički narod u Austrijskoj monarhiji, pa Austrougarskoj carevini bio je pod stalnim pritiscima da svoje ćiriličko pismo zamene latiničkim. (Istina je da su i Hrvati bili pod pritiscima ranije da svoje glagoljičko pismo koje su Hrvati u svojim crkvama naročito koristili čak do 20. veka, ali su ipak, po verskoj liniji, morali u građanskoj javnosti rano da zamene latiničkim pismom. Hrvati su, kada im je dozvoljeno da svoj jezik, posebno otkada su prihvatili standardnu vukovsku varijantu srpskog jezika prešli na latiničko pismo gajicu kao svoje narodno pismo koriste u administraciji ipak morali preći na latiničko pismo[1] zvanično posebno od 1861. godine, kada je Hrvatski sabor ozvaničio svoj jezik (najpre pod imenom „jugoslovenski jezik“, a kasnije su više puta menjali ime jeziku da bi ga jedno duže vreme u Jugoslaviji zvali „hrvatskosrpski jezik“ i zvanično su ga imenovali pod nazivom „hrvatski jezik“, iako je to ostala u čistom lingvističkom smislu jedna od osamostaljenih varijanata srpskog jezika iz Vukove reforme. S obzirom na to da je srpski narod sa svojim slovenskim jezikom i pravoslavnim ćiriličkim pismom živeo s katoličkim narodima u jednoj administraciji u AU ili kasnije u AUG monarhiji, kasnije carevini do njenog rasturanja posle pokretanja, vođenja i poraza u Prvom svetskom ratu ili neposredno pored katoličkih naroda, Srbi katolici su, posle svog ćiriličkog pisma, pod pritiscima katoličkih država prešli na latiničko pismo. Taj deo Srba je pod politilčkim pritiscima jednostavno ispisan iz Srpstva konačno u jugoslovenskoj državi i postao je asimilovan u hrvatski korpus i oni su ubrzo bili često najljući protivnici Srba jer su morali da se dokazuju kao novi deo hrvatskog naroda.
Austrijska Monarhija, a onda Austrougarska bila je prvi i najžešći neprijatelj Srba i srpskog ćiriličkog pisma. Posebno je ćirilica bila pod povremenim nasilnim udarima i zabranama u 17. 18. i 19. veku, a to je zavisilo od političkih prilika. Onda kada su im Srbi bili potrebni u odbrani svojih granica u vreme moćne Turske carevine, udari na Srbe i njihovo ćiriličko pismo bi kod katolika slabili i Srpska crkva i njen pravoslavni narod ipak su uspevali da se izbore za ukidanje zabrana ćirilice više puta i sve do 1954. godine ćirilica je bila srpsko (pravoslavno) pismo suvereno i zvanično kao jedino u jeziku Srba sve do pojave komunista u drugoj Jugoslaviji i do Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku i „ravnopravnosti latinice i ćirilice“, ozvaničenom pod budnim okom komunista formalno u Matici srpskoj u decembru rečene 1954. godine.
Najžešće zabrane ćirilice naredbama uredbama i(li) zakonima bile su u okupaciji Srba na jugoslovenskim prostorima (1914-1918) i, još žešće, u vreme NDH u toku Drugog svetskog rata (1941-1945). Zastoj u zabrani i progonu ćirilice dogodio se u komunističkoj Jugoslaviji samo do 1954. godine, dok se Brozova vlast nije oslobodila pretnji od njihovog najpre dobrog saradnika a onda protivnika – Staljina koji je u SSSR-u spasao ćirilicu jer je i tamo bilo predloga da se ćirilica zameni latinicom.
Istina, odmah je kod komunista već od 1943. bilo naznaka da srpska ćirilica neće biti ravnopravna s hrvatskom latinicom, ali je trajao među Srbima ipak gotovo puni život ćirilice sve do rečene 1954. godine. Od tada se pokazalo jasno i sve jasnije da je „ravnopravnost pisama“ prazna proklamacija koja je (is)korišćena za vidnu favorizaciju latinice (hrvatske verzije, naravno) i njeno širenje na Srbe u javnosti umesto srpskog pisma.
Prostački prevarantska, pa čak, na neki način, i politički „mudra“ politika komunista, svođena, ipak, na nasilje, uspe(va)la je da nekako „hohštaplerski“ (prevarantski) natera srpski narod da prihvata latinicu i da njom zamenjuje ćirilicu i prima komunistička objašnjavanja da je ćirilica „zastarelo pismo“, da je „ravnopravna“, da je „nacionalističko“ pismo i da je ćirilica kada se zameni latinicom – ravnopravna, jer je to „svejedno“, „to su oba naša pisma“, „to je naše bogatstvo“ i „Srbi su jedini narod koji ima dvoazbučje kao bogatstvo“. Srpski političari i državnici – da bi se dodvorili Brozu – posta(ja)li su veliki propagatori favorizacije latinice, poneki od njih su „opanjkavali“ druge Srbe da „oni još pišu ćirilicom“ i tako je srpsko pismo, vrlo brzo posle Novosadskogd ogovora (1954), od gotovo jedinog pisma Srba pravoslavaca, postalo manjinsko pismo i njegov procenat u pisanju srpskog jezika postajao je ubrzano sve manji.
Pred razbijanje Jugoslavije krajem 20. veka ćirilica ponovo postaje prva srpska meta mržnje
Nasilan i zabranjivački odnos prema srpskom pismu ćirilici naglo se pogoršao u političkim, a posebno u oružanim sukobima u Jugoslaviji (od 1991) i nije se suštinski (u praksi) menjao u pogubnosti prema srpskom pismu sve do danas čak i u Srbiji.
Da skratimo predugu priču o paljevinama i bacanju srpskih knjiga, posebno onih na ćirilici, u Hrvatskoj (videti o blizu tri miliona spaljenih i u kontejnere bačenih srpskih ćiriličkih knjiga u Hrvatskoj, što je detaljno obrađeno i dokumentovano u knjizi Ante Lešaje „Knjigocid“, Zagreb, 2012) jer je ovde, u ovom našem tekstu, prvenstveno reč o nasilju i progonu ćirilice u Srbiji.
Srpska lingvistika i vlasti teško su se obrukali na sudbini srpske ćirilice
Posle početka razbijanja Jugoslavije uz obilatu i ključnu pomoć tzv. zapadnih sila koje su imale velikog iskustva u čestim bombardovanjima Srbije u svim prethodnim svetskim ratovima i planiranim i izvedenim nemirima, a posebno u vremenu njihovog planiranog razbijanja i Srbije i otimanja njene pokrajine na jugu, što je izvedeno bombardovanjem 17 najjačih zapadnih svetskih sila udruženih u NATO, pa je ta odmazda po srpskim gradovima i selima bombama iz aviona, i pored snažnog i herojskog otpora vojske SRJ i njenog nedozvoljavanja da NATO-vska čizma stupi na tlo Srbije i njenog Kosmeta, uticala da se sačini dogovor o dolasku snaga Ujedinjenih nacija na Kosmet da uspostave mir, a što jee, onda, Zapad iskoristio da jednostrano s albanskom manjinom na na srpskom Kosmetu jednostrano proglase „nezavisnost Kosova“ – mora se reći da su se „glede srpske ćirilice“ srpski lingvisti i državne institucije bukvalno i teško su se (o)brukali. Jedino je nešto za ćirilicu ozbiljnije učinila Miloševićeva vlast koja je vratila ćiriličko pismo u sve državne institucije i posle komunističke Jugoslavije prvim davanjem prednosti srpskom pismu, kao i vidnim vraćanjem ćirilice i u opštu javnu upotrebu. I Koštuničina vladavina donela je Ustav Srbije 2010. godine, u kome je u stavu prvom Člana 10. izglasana na referendumu puna (stopostotna) suverenost ćirilice u jeziku Srba, ali je ta vlast ubrzo smenjena pa nije imala vremena da sprovede ustavnu suverenost srpske ćirilice svuda u javnosti, u svim oblastima upotrebe srpskog jezika u Srbiji.
Pre toga mi smo mnogi bili gotovo sasvim ubeđeni da su srpski lingvisti i srpski političari i državnici u srpskim ustanovama, posebno u SANU-ovom Institutu za srpski jezik i drugde na fakultetima, posebno na odsecima za srpski jezik i književnost, znali šta se i kako dogodilo sa srpskim jezikom u jugoslovenskom komunizmu, šta se i kako dogodilo posebno sa srpskom ćirilicom u srpskom jeziku i srpskom narodu i da su oni znali šta i kako treba učiniti i s jezikom i s njegovim vekovima progonjenim pismom.
Pred znakovit neizbežan čin uvoda u razbijanje Jugoslavije i tokom samog trajanja ubijanja Jugoslavije i velikog progona Srba s većine jugoslovenskih područja i s Kosmeta decenijamaa pre toga, u početku smo mislili da srpski lingvisti u odnosu prema svom jeziku i pismu moraju biti predostrožni i pažljivi, jer su se nadali uspostavljanju mira i očuvanju Jugoslavije, pa zbog toga i u pristajanje na očuvanje „srpskohrvatskog jezika“ i „bratskog pristanka“ na favorizovanje hrvatskog latiničkog pisma (gajice), jer je „latinica svetsko pismo“ (Bugarski, Klajn) i postepeno zamenjivanje ćirilice, samo da ne bude rata. U tom smislu tada smo razumeli srpske lingviste koji su odbijali sve do 1991. godine da jezik Srba ponovo imenuju kao srpski jezik i da ćirilicu ponovo normiraju kao viševekovno opštesrpsko pravoslavno pismo.
Tako se, nažalost, dogodilo da je praktično „hrvatskim“ i „bosanskim jezikom“ s mnogih područja Hrvatske i nekih područja u BiH proteran „srpski jezik“ i ćiriličko pismo već 1990. godine, a „srpski jezik“ od srpskih lingvista u jezičkim institucijama u Srbiji najpre odbijen, tako što je u Društvu za srpski jezik i književnost i 1990. predloženo da ostane naziv „srpskohrvatski jezik“ u Ustavu Srbije iz 1990. godine i da ostane „ravnopravnost pisama“.
Suštinski antićirilički pogodak „Pokreta za obnovu srbistike“
Istina, grupa lingvista i filologa (posebno R. Marojević, R. Simić, M. Kovačević, P. Milosavljević, koji je začeo „Pokret za obnovu srbistike“ formalno u Prištini 1987. godine, i još neki manje poznati lingvisti) počeli su novu stručnu borbu za „srpski jezik“, a za srpsko ćiriličko pismo i dalje u dvoazbučju. R. Marojević i P. Milosavljević su čak preimenovali hrvatsku gajicu u „srpsku latinicu“, da bi ovaj drugi – P. Milosavljević u „borbi za ćirilicu u dvoazbučju“ prešao u „borbu za srpsku Vukovu latinicu“, tvrdeći da gajica nije hrvatsko pismo jer je nju, tvrdio je čak suprotno Vuku, da je poznatu hrvatsku gajicu sastavio Vuk Karadžić, sa čim se nije saglasio ni Vuk dok je bio živ, nego je predlagao Gaju da tu svoju hrvatsku verziju latinice poboljša u čak 13 znakova, što su Gaj i Hrvati odbili, gotovo i ne razmatrajući ozbiljno taj Vukov predlog. Tako je taj, sasvim glup i nepotreban, čak i mnogo štetan za srpsku ćirilicu, falsifikat kod P. M. prešao u veliku propagandu u korist hrvatskog pisma za pisanje srpskog jezika u Milosavljevićevoj rečenici objavljenoj u jednom tekstu u časopisu „Nova Zora“ u ovoj formulaciji (citiramo po dobrom sećanju): „Pa šta ako Srbi zamene ćirilicu latinicom. I Turci i Rumuni su zamenili svoja pisma latiničkim u 19. i 20. veku, pa su Rumuni ostali Rumuni, a Turci su ostali Turci.“ Time se obrukao i taj Pokret za obnovu srbistike“, jer je suštinski zamro kao „pokret za nastavak dvoazbučja u srpskom jeziku i za nesmetan, pa i poželjan nastavak zamene srpske ćirilice tobožnjom Vukovom srpskom latinicom“ u vidu, naravno, gajice. Taj Milosavljevićev falsifikat poslužio je zlosrećno naivnim Srbima da kažu: „Ako i izgubimo ćirilicu, ostaće nama naša Vukova srpska latinica.“ To je posebno propagirao jedan od Milosavljevićevih studenata u RS (neki Pevulja) koji i danas, kažu nam poznanici, „peva u TV-emisijama o srpskom bogatstvu dvoazbvučja“.
Rusista R. Marojević je predlagao reformu te „srpske latinice“, ali su, srećom, to odbili drugi srpski lingvisti, uz objašnjenje da je civilizacijski previše kasno da se za stare Srbe u kulturi izvodi reforma pisma u osvit 21. veka.
Mi smo i tada mislili da su srpski lingvisti u svojim institucijama znali šta treba učiniti sa srpskim jezikom i pismom (a to je: dovršetak normiranja srpskog jezika ili popravke u normiranju zarad objedinjavanja i Srba u standardnom jeziku u jednoizgovornosti i jednoazbučnosti, što su odavno učinili čak i oni koji su normirali svoje „jezike“ iz lingvističke „majke jezika“ – bez ikakve naučne sumnje – srpskog jezika.
Međutim, srpski lingvisti u institucijama za srpski jezik i dalje su pokazivali da je „srpskohrvatski jezik njihovo naučno vjeruju“ (pomenuta izjava kao odluka Društva za srpski jezik i književnost, 1990) i da je „bogatstvo dvoazbučja“, kao njihovo „nasleđe iz serbokroatistike“ ostalo stameno i u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske iz 1993. godine i u svim njegovim obnovljenim izdanjima do usvajanja novog Ustava Srbije na referendumu 2006. godine. A njihovo „nasleđe iz srpskohrvatskog jezika“, osim u rešenju pitanja pisma u Pravopisu, ostalo je i u najvažnijem kapitalnom delu srpske lingvistike – u Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU-ovog Instituta za srpski jezik.
Kada je na vlast 2000 stigao DOS, videli smo da je vrag nastavio veliku igru i sa srpskim jezikom i sa srpskom ćirilicom u Srbiji. Srpski lingvisti su već bili srušili objedinjujući postupak u jeziku i pismu u Republici Srpskoj gde je vlast sprovela mudro srpsko približavanje u jeziku na taj način što je u službenoj upotrebi dovršila Vukovu reformu na sasvim dobar način tako što su ozvaničili standardni jezik ekavskog izgovora, a pismo ćiriličko, s jasnim, korisnim i plemenitim nacionalnim ciljem – da se, konačno, i Srbi približe i objedine u jednom izgovoru i jednom pismu, kao što su se i svi korisnici varijanata srpskog jezika (hrvatski i bosanski – bošnjački, ubrzo i „crnogorski“) objedinili na ijekavici i latinici.
Srpski lingvisti su predvodili s pesnicima u ukidanju te srpske jezičke nacionalne objedinjenosti, pa su i danas samo Srbi u jeziku i pismu bliži ne međusobno, nego je deo Srba jezički bliži Hrvatima, Bošnjacima i Crnogorcima, a ne svom većinskom narodu u Srbiji. Tako su Srbi, umnogome zahvaljujući svojim lingvistima, ostali i jezički, i politički, i bukvalno u mnogim pojavama izdajnički i(li) nepromišljeno najrazbijeniji narod ne samo na Balkanu.
U takvoj nacionalno-političkoj razbijenosti nije trebalo previše da nas iznenadi (ali nas je većinom ipak mnogo iznenadilo) što smo konačno 3. maja 2023. „uvezli“ iz Amerike i još nekih zemalja i u Srbiju „streljanje đaka u školi i na ulici. A mnogi kod nas kažu da za to „niko nije kriv“ jer je reč o dobro izvežbanom pucaču sa dva pištolja koji nema još 14 godina, pa je, kažu naši „stručnjaci“, nedužan i neodgovoran. A „mudri“ zakonodavci kod nas i pravnici odlučili su da se ne ne sudi krivično zločinu, tj. da se maloletnom uopšte ne sudi i ne sprovodi nikakva pravda samo zato što pucač nema 14 godina. Naši „stručnjaci“ ozakonili su smrt devetoro ljudi, prevashodno dece, bez ikakve krivice. Znači, da bi žrtva, tj. njeno ubistvo, dobila makar nekakvo zadovoljenje pravde, treba da se dogodi „srećna okolnost“ da ih ubije neko stariji od 14 godina, pa i stariji od 21 godine!
Pravnički sistem u kome se u Srbiji često sudi parcijalno: kako kome, kako kada i kako koliko
Tako smo mi u Srbiji formirali, ustanovili i zasnovali sistem u kome se pravda i ustavne obaveze često sprovode parcijalno: kako kome, kako kada i kako koliko. Tako se dogodilo da se nekome, zbog nepropisnog držanja oružja i(li) nasilničkog ponašanja, oduzima više puta oružje i da mu se isto toliko puta vraća dok se iz tog oružja, kao nedavno, poseju masovna ubistva. Kod nas se često događa da neko nekoga i fizički i psihičku maltretira satima, danima, godinama i da to niko ne primeti i da niko iz državnih organa ne zaustavi, ili da se dogodi da neko tada u samoodbrani učini nešto odbijajuće od sebe, pa prođe na sudu, kako kaže narod, kao bos po trnju, iako se samo branio. U nas je, ne samo u sudstvu, svašta moguće.
Kako u sudu neretko sprovodimo zakon i Ustav, slično ga sprovodimo i u drugim oblastima, pa i u oblasti ustavnih i zakonskih obaveza kad je reč i o srpskom jeziku i pismu ćirilici.
Posle skidanja s vlasti S. Miloševića, koji je vratio ćirilicu makar u sve državne organe, mi smo, spomenusmo napred, 2000. godine videli da je DOS počeo da biva vidno antićiriličan, slično kao i komunizam, pa smo 15. februara 2001. osnovali Udruženje „Ćirilica“ s dva osnovna cilja: a) da ukazujemo tada novim DOS-ovim vlastima i da ih molimo da se vrati život srpskoj ćirilici kao matičnom i nacionalnom pismu Srba u srpskom jeziku i b) da podsećamo srpske lingviste da urade sa srpskim jezikom i pismom ono što oni znaju, za šta su plaćeni i obavezni, a to je da se najpre srpskom pismu vrati puna suverenost u jeziku Srba. Dakle, ništa posebno novo, nepoznato i nemoguće. Da urade samo ono što su uradili odavno svi drugi lingvisti za svoje jezike i svoja pisma.
Nekoliko poznatih srpskih lingvista pomoglo nam je u osnivanju „Ćirilice“. Prvi D. Petrović i M. Pižurica, pa ubrzo se, na naš poziv, učlanio u Udruženje M. Kovačević, pa još neki manje poznati lingvisti, a jedini se samoinicijativno učlanio u „Ćirilicu“ poznati lingvista D. Ćupić. Mi ga opisno zovemo „gospodin srpske lingvistike“. Nažalost, Drago Ćupić je već desetak godina počivši, ali je nezaboravan zbog njegovih doprinosa srpskoj lingvistici i njegove nezaboravne kulture i finoće u ponašanju i saradnji s ljudima.
Kada je Udruženje „Ćirilica“, radi spasa ćirilice, počelo neizbežno da ukazuju da se bez normiranja jednoazbučja u srpskom jeziku ne može zaustaviti ovo sve vidnije zatiranje ćirilice u jeziku Srba i srpskog neustavnog rešenja pitanja pisma u srpskom pravopisu, poznatiji lingvisti kao članovi „Ćirilice“ sve su se ređe javljali „Ćirilici“ za bilo kakvu saradnju. Izgovori su bili različiti, ali je svakako glavni razlog bio taj što se lingvisti nisu hteli smatrati ni zaduženim ni odgovornim za propast srpskog pisma i nisu prihvatali da se uvede jednoazbučje, pa ni kada ih je na to obavezivao Ustav Srbije iz 2006. u čijem stavu prvom vukovski jasno piše: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“ Oni su su, uz pomoć i podršku antićiriličara svih fela i oblika u Srbiji, a u srpskoj lingvistici zadržavanjem rešenja pitanja pisma srpskog jezika u neustavnom i šizofrenom dvoazbučja“, tj. dozvolom lingvista da se zamenjuje ćiriličko pismo kao u vreme srpskohrvatskog jezika i lažne srpskohrvatske „ravnopravnosti latinice i ćirilice“ suštinski je dozvoljen nastavak neustavnog zamenjivanja ćirilice kao u komunističkoj Jugoslaviji. Anglista R. Bugarski je priznao da je u Ustavu Srbije srpski jezik samo sa srpskim pismom ćirilicom, ali je izmislio da osim „službene upotrebe jezika i pisma“ postoji „javna upotreba jezika i pisma“ u kojoj se ćirilica može zameniti latinicom, što je, u stvari, neslužbena upotreba tuđeg pisma u jeziku Srba. Iako se nigde izvan Srbije u svetu upotreba jezika i pisma ne deli na „službenu“ i „javnu upotrebu“ da bi se u „javnoj upotrebi srpskog jezika zadržala neustavna upotreba tuđeg pisma u srpskom jeziku.
Srpski lingvisti 17 godina zadržavaju protivustavno dvoazbučje u srpskom jeziku
Srpski lingvisti u institucijama su sličnog većinskog mišljenja kao R. Bugarski, pa su i u novom izmenjenom i dopunjenom izadnju Pravopisa srpskoga jezika (redigovanjem u organizaciji Odbora za standardizaciju srpskog jezika u komisiji od četvorice članova – sve muškarci, ali i da su bile sve lingvistkinje, ne bi se ništa promenilo u neustavnom pravopisnom rešenju pitanja pisma u dvoazbučju 2010. godine. U tom izdanju Pravopisa (2010) lingvisti su se podsmehnuli Udruženjima „Ćirilica“ i „Srpska azbuka“, ali i srpskom Ustavu, srpskom narodu i svim građanima Srbije na taj način što su prenebregli (tačnije podsmehnuli se) svim ukazivanjima, molbama i ispravnim zahtevima da se Pravopis u rešenju pitanja i srpskog pisma u srpskom jeziku uskladi s ustavnom obavezom i sa opštom svetskom praksom. Lingvisti su cinično i potcenjivački i prema „Ćirilici“ i prema Ustavu Srbije, te i prema celom nacionu u Srbiji zapisali u rečenom izdanju Pravopisa (2010) da „ćirilica nije egzistencijalno ugrožena“ (str. 15) i da nema smetnje da ostane dvoazbučje u srpskom jeziku: i srpska ćirilica i latiničko pismo kao „nasleđe iz srpskohrvatskog jezika“.
Kada su „Ćirilica“ i njeni članovi koji su u isto vreme članovi i Matice srpske predložili da se Skupština Matice na sednici izjasni o (ne)ustavnosti takvog rešenja pitanja pisma u Pravopisu, predsednik Matice srpske Dragan Stanić (Ivan Negrišorac) zabranio je glasanje, zapretivši predlagačima glasanja da će pozvati „obezbeđenje“, a kasnije je u razgovoru s nama tvrdio: „Zbiljiću, nama je istorija dala dva pisma i tako mora da ostane.“ Kada smo mu odgovorili da je „nama istorija davala i česte okupacije, pa nije moralo tako da ostane“, umesto odgovora, dosetio se u svojoj mudrosti da kaže: „Nemam više vremena za razgovor s vama.“
Posle toga predsednik Matice Stanić zabranio je Udruženju „Ćirilica“ da za svoja okupljanja koristi salu Matice srpske, iako su to dozvoljavali svi prethodni predsednici Matice.
Kako predsednik Matice srpske, tako i svi čelnici i članstvo u institucijama za srpski jezik (pre svega u Odboru za standardizaciju srpskog jezika) „nemaju vremena“ ne samo da, konačno, normalno, u skladu sa svetom, reše pitanje srpskog pisma u srpskom jeziku nego već godinama „nemaju vremena“ ni da, makar kurtoazno, odgovore na naš mnogo puta ponavljan predlog za normalno rešenje pitanja ćirilice (jednoazbučje) odgovorom makar u jednoj prostoj rečenici, na primer: „Rešićemo normalno u pravopisu i struci pitanje srpskog pisma u srpskom jeziku“ ili: „Nećemo rešiti normalno u pravopisu i struci pitanje srpskog pisma u srpskom jeziku.“ Nisu hteli da odgovore, kao što nisu hteli ni da primene ustavnu obavezu i svetsku praksu u rešenju pitanja pisma u srpskom jeziku.
Da srpski lingvisti još ne razmišljaju, makar ne u javnosti, da normalno reše pitanje ćirilice u srpskom jeziku, dokaz je i ova rečenica koju su oni sastavili povodom osnivačke sednice Saveta za srpski jezik i ćirilicu. U tom izveštaju stoji ova rečenica: „Zadatak Saveta jeste da prati i analizira stanje u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu i sprovođenja mera zaštite i očuvanja ćirilice kao matičnog pisma.“
Tu rečenicu teško je realnije komentarisati drukčije od ovoga. Zašto samo u Srbiji ima problem s jednim pismom – samo sa srpskom ćirilicom u srpskom jeziku?
U ovom izveštaju se navodi: „Zadatak Saveta jeste da prati i analizira stanje u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu i sprovođenja mera zaštite i očuvanja ćirilice kao matičnog pisma.“
Kada će makar i srpski lingvisti, ako ne i neko ko nije lingvista, da shvate kako je nastao problem samo sa srpskim pismom u srpskom jeziku, ko je izazvao taj problem i kako ga je jedino moguće rešiti?
Dvadeset godina smo ubeđivali srpske lingviste da treba da napuste rešenje pitanja pisma u Pravopisu srpskoga jezika kao u srpskohrvatskom jeziku iz Novosadskog dogovora, da, u skladu s celokupnom praksom u svim drugim jezicima, kao i u skladu sa zapisanom ustavnom obavezom u stavu prvom Člana 10. Ustava Srbije, i da, jednom konačno, postupe, kao svi drugi lingvisti u drugim jezicima, u davanju srpskoj ćirilici značaja i uloge kakve svako drugo pismo ima u svakom drugom jeziku. Uvedite, poštovani lingvisti, jednom, normalno ćiriličko jednoazbučje i u srpski jezik i onda neće imati šta da se sprovode, posle toga, nikakve druge „mere za zaštitu i očuvanje ćirilice“. A ako ih u pravopisu i struci budete i dalje, kao do sada, sprovodili te mere, nikada neće Srbi više biti objedinjeni, kao svaki drugi narod, makar u svom pismu, a male su šanse da će preteći i ovih desetak jedva živih još procenata srpskog pisma u srpskom jeziku.
Lingvisti, pročitajte stav prvi Člana 10. Ustava Srbije, pročitajte makar kako su Hrvati rešili pitanje svoga pisma u svom hrvatskom jeziku, kao lingvističkoj varijanti srpskog jezika, pa ne morati onda nikakve druge mere da „sprovodite za očuvanje ćirilice“, baš kao što, na primer, Hrvati nikakve mere ne donose da (sa)čuvaju svoje pismo. Jer, Hrvati su, kao svi drugi narodi u Evropi i svetu, primenili svoj Ustav o pismu i jeziku, primenili su opštu praksu i svaki Hrvat nikad ne menja svoje pismo u svom jeziku. Jedino srpski lingvisti i srpske vlasti evo decenijama donose „mere za očuvanje ćirilice“, a nje je sve manje, nema je danas ni punih desetak procenata ostatka u pisanju jezika Srba srpskim pismom. Ako vama ne znači ništa upućivanje saveta i 20-godišnjih molbe iz Udruženja „Ćirilica“ da normalno, kao svi lingvisti drugih naroda, rešite pitanje srpskog pisma, ugledajte se, onda, na primer, na Hrvate kako su to oni stopostotno uspešno rešili trajnost svoga pisma i nećete ni vi, onda, kao Hrvati i drugi narodi, donositi nikakve „mere za očuvanje svoga pisma u svom jeziku“.
Višedecenijsko nasilje i srpskih državnih organa protiv ćirilice
Nije samo srpska lingvistika (pravopisci, institucije za srpski jezik i slične asocijacije plaćene za normiranje i bogaćenje srpskog jezika i o/čuvanje u punom životu srpske ćirilice kao važnog nacionalnog i identitetskog simbola i vrednosti srpskog naroda) promašila u proklamovanom spasavanju srpske ćirilice. Ne zna se tačno ko je više i teže u tome promašio: srpski plaćeni lingvisti u jezičkim institucijama ili srpski plaćeni državnici i državni službenici koji već 17 godina sprovode bukvalno nasilje nad srpskim Ustavom u kome je narod (svi građani) većinski izglasao ispravnu ustavnu obavezu, citiranu malo ranije ovde, u spomenutom stavu prvom Člana 10. Ustava Srbije u kome su izričito eksplicitno i vukovski jasno nerazdvojno povezali “srpski jezik i ćiriličko pismo”, bez ikakve druge mogućnosti, kao što su i svaki drugi jezik i njegovo pismo povezani na isti način u svojim ustavima. Razlika je samo jedna između svih drugih naroda i njihovih država i njihovih ustava u odnosu na Srbe i njihov Ustav i državu u tome što što svi drugi narodi, njihova vođstva (vlasti njihove) i njihovi ustavu u tome što oni ne drže samo formalno ispravnu ustavnu odredbu o jeziku i pismu, nego se kod njih sto posto primenjuje uvek i svuda upotreba njihovih matičnih jezika i pisama tačno po onome kako u njihovim ustavima piše. Jedino se u Srbiji u vezi s matičnim jezikom i pismom (srpskim jezikom i ćiriličkim pismom) radi suprotno ustanovljenoj ustavnoj obavezi.
Samo u Srbiji srpske državne institucije (sudska, zakonodavna i izvršna vlast) parcijalno sprovode ustavnu obavezu u vezi s pismom po Članu 10. Ustava Srbije. Sve vlasti u Srbiji – počev od Miloševićeve koja je vratila pre njega izbačenu ćirilicu u državne institucije i organe Srbije – sprovode stav prvi Člana 10 Ustava Srbije o ćirilici samo u čisto državnim organima i institucijama. I izvan tih organa i institucija u srpskom jeziku, po ustavu, ćirilica treba da bude u upotrebi stopostotno, li to se ne sprovodi pa se ćirilica sreće u javnosti jedva desetak odsto prosečno, a sve ostalo zauzela je, okupirala je hrvatska latinica (gajica) i to stanje u vezi s ćirilicom u srpskom jeziku izvan državnih institucija u Srbiji gotovo da je izjednačeno s položajem i korišćenjem ćirilice u Hrvatskoj.
Kako je to moguće? I ko u Srbiji već 17 godina dozvoljava takvo neustavno nedopsutivo nasilje nad srpskim nacionalnim matičnim pismom i takvo ponižavanje Srba i tog njihovog mnogo važnog nacionalnog simbola kao njihovog ključnog identitetskog uporišta, izraza njihove hiljadugodišnje civilizacije u pismenosti i kulturi?
Da jasno vidimo ko to u Srbiji, osim na lingvističkom, i na državnom nivou ignoriše i kako uspeva toliko dugo (17 poslednjih godina) da opstruiše Ustav Srbije u Članu 10. zatim srpski nacionalni i civilizacijski i identitetski prvorazredan simbol i njegov svakovrstan značaj za srpski narod i njegovu prošlost, sadašnjost i, pre svega, za budućnost.
Autor: Dragoljub Zbiljić
[1] U Zagrebu je, iz pijeteta prema glagoljici koju su Hrvati duže od drugih slovenskih naroda koristili, donedavno je postojalo Udruženje za negovanje glagoljice, a nismo tačno upućeni da li i danas postoji.
