Srpkinja iz Gračanice: Šta sve možemo da izdržimo, samo kada bi naša država bila uz nas
Janja Gaćeša „obična“ smrtnica iz Gračanice :
„Za nas se čuje kada nas pretuku ili upucaju, inače se o našim životima malo zna” – rekla sam to glasno, dok sam čekala u redu ispred banke u Gračanici. Svi koji su me čuli klimnuli su glavom, odobravajući.
Prolazi i treća nedelja od užasa koji se dogodio u Banjskoj. Administartivni prelaz Jarinje još uvek je zatvoren naredbom vlasti iz Prištine. Niko ne zna kada će biti otvoren.
„Ima li para u bankomatu?” – pitam poznanika koji je poranio i zauzeo mesto u redu ispred NLB Komercijalne banke u Gračanici.
„Nema”, kratko odgovara. Ljudi koji stoje bliže drugom bankomatu odmah dobacuju, vidno nervozni, da para nema ni tamo. (Ispred NLB Komercijalne banke u Gračanici postoje dva bankomata, s time da se u jednom, pored dinara, mogu podići i evri).
Svesna da moram da čekam, stajem u red. Ispred mene je više od 20 ljudi i novi pristižu. Svako postavlja isto pitanje: „Ima li para u bankomatu?”
Ispred mene čeka stariji čovek sa suprugom i ima problem da stoji. Ona objašnjava da je pre nekoliko dana izašao iz bolnice i da ima tromb u nozi, zbog čega mu teško pada stajanje. Moraju da završe papirologiju u banci oko novih kartica i moraju oboje da čekaju.
Ako to ne urade, ne mogu doći do novca, a suprugu se već bliži kontrola, zbog čega moraju putovati do centralne Srbije.
Zabrinuti su šta će i kako će kada dođe vreme za put. Da li će srediti sve papire do tada? Svima je rad otežan, jer smo odsečeni od sveta još i više nego obično.
Muke običnih ljudi…
Delim sa njima svoju muku.
Pričam kako mi se pre 10-ak dana brat operisao u Beogradu i da treba da stigne sanitetskim vozilom.
Kažem da brinem da ih ne pretresaju na prelazu. Ne mogu ni da zamislim sliku kako jedva stoji na štakama dok pretres traje.
Ispred nas čovek priča o svojoj bolesnoj majci. Došao je iz Gnjilana, misleći da ovde lakše može doći do novca.
U Šilovu se čeka satima, jer tu je NLB Komercijalna banka za taj kraj. Svako u redu priča svoju muku, kao da se pravdamo jedni drugima što smo, eto, baš danas došli do banke da svoj novac podignemo i svojim prisustvom otežali jedni drugima…
Poznanik Siniša, koga sam na početku pomenula, kaže mi da nije siguran koliko para ima u banci i napominje da može da se desi da u jednom trenutku službenik banke izađe i kaže da novca više nema, odnosno da nam traži da dođemo sutra.
Tako rade poslednjih dana.
„Dinara nemaju, daju samo evro. To što imaš na računu konvertuju i isplate ti u evrima. Nemaju ni tog novca dovoljno, zato su bankomati prazni, a to bi barem malo smanjilo ove redove” – priča Siniša.
Pomenuta banka sa firmom koja prevozi novac ima potpisan ugovor samo za administrativni prelaz Jarinje. Dok se on ne otvori – nama redovi ne ginu. Ovo malo evra što ima verovatno stiže iz prištinske NLB banke, koja takođe funkcioniše na Kosovu i Metohiji.
Dok posmatram svoje sagovornike divim im se kako su snažni i odlučni. Oni znaju ko su, gde pripadaju i za to se bore kako znaju i umeju.
Uvek, ali uvek, pomislim da je šteta što država Srbija ne koristi na pravi način tu snagu – snagu običnih ljudi koji su rađali, podizali, školovali i svadbe pravili svojoj deci baš tu gde su rođeni, na Kosovu i Metohiji. Isto onako kako su radili i njihovi preci.
Kada bi samo hteli u Beogradu da prihvate činjenicu o tome kolika je snaga i moć Srbije baš preko nas ovde…
Šta sve možemo da izdržimo, samo kada bi naša država bila uz nas.
Stojim u redu sa poštenim narodom koji, i uz ta minimalna primanja, obrađujući svoja imanja, brani svoje ognjište.
Niko ne može da me ubedi da to nije prava snaga, jer znam kako smo 1999. godine opstali, nakon što smo ostavljeni od svih. Delili smo zadnji komad hleba. Svi smo bili kao jedan, a snagu koju smo tada imali dao nam je samo Gospod.
To je plašilo sve strane vojnike, radnike različitih misija. Bila sam svedok toga.
Poražavajuća je istina da nam je naša država, na sve to, odgovorila Briselskim sporazumom.“
Niko od ovih ljudi nije za osudu ni po jednom osnovu. Za osudu, kaznu, večnu sramotu i večno prokletstvo smo svi mi, od Horgoša do Jarinja/Merdara/Brnjaka.
Autor: Saška Ljubičić