СРЕДЊОВЕКОВНА СРПСКА ШТАМПАРИЈА У ТАМНАВИ: Трагачи за изгубљеним заветним словом решили загонетку стару 150 година, у селу Памбуковица
ПОТРАГА за „презаслужном Мркшином задужбином“, чувеном српском средњовековном штампаријом, успешно се завршила, после 150 година лутања, у тамнавском селу Памбуковица. Археолози су прошле недеље откопали темеље манастирског конака где су се у 16. веку налазиле штампарска преса, редакција и књижевна школа. Ту је учени јеромонах Мардарије штампао књиге и припремао наследнике, борце у дугом рату за српски језик и идентитет.
Налик филмском археологу Индијани Џонсу који је трагао за изгубљеним Заветним ковчегом, стручњаци Историјског института у Београду, историчар др Срђан Катић и др Дејан Булић, годинама су трагали за изгубљеним српским „заветним словом“, Мркшином црквом, средњовековним манастиром и културним центром.
Паралелним истраживањем у документима османске империје и на терену, одгонетнули су где се налазила задужбина племића Мркше. О важности манастира-штампарије из кога су излазиле књиге необичне лепоте сведочи да су за њим трагали научници још од Феликса Каница и Милана Ђ. Милићевића.
Зашто је тако важна та средњовековна радионица, у којој се са муком резало и ручно у редове слагало слово по слово, упитаће се деца информатичког доба? Зашто су тадашњи српски племићи и монаси ризиковали главе да би преко сињег мора „из Млетака“ набављали алат и драгоцени папир? Научници одговарају да су књиге штампане на простору средњовековне Србије, популарно зване „србуље“, биле прва победа од времена када су мачеви и копља српских витезова поломљени.
Књиге изашле испод штампарске пресе, биле су бројније, јефтиније и лакше доступне од рукописних. Србуље су тако постале не само чувари језика и идентитета, већ су из окупиране Србије почеле да шире српски језик у целу православну васељену. То су биле прве ћириличке књиге штампане у словенским православним земљама и користиле су се као узор Русији, Бугарској, Румунији. „Србуље“ су биле и одбрана и од ћириличких књига које је дистрибуирао Ватикан, ради ширења утицаја и увлачења у унију.
– Српске средњовековне штампане књиге светски музеји данас чувају као највеће драгоцености, а наша јавност, нажалост, веома мало познаје њихов значај – каже др Срђан Катић. – Рад на проналаску Мркшине Цркве открива нам свет изузетних људи који су се у граничној области ратних сукоба Османског царства и Угарске борили за опстанак српске културе.
Потрага за манастиром Мркшина Црква траје од 1858. године, а о њему се знало само да се налазио у „покриљу“ Црне горе и да је био посвећен Вазнесењу Господњем. Др Катић је ишчитавајући хиљаде страна османских пописа утврдио да је у Ваљевској нахији постојало село Мркшина Црква са истоименим манастиром. Спајањем тог села, Доње, Горње и Паунове Буковице настала је данашња Памбуковица. Питање је било где се налазила „Черна гора“?
– Због Ужичке Црне горе, велика већина истраживача тражила је остатке манастира у Косјерићу и околини, где су 1903. и 2013. обављена безуспешна археолошка истраживања – наводи др Катић. – Истражујући османске документе утврдио сам да је у прошлости у Србији било још планина називаних Црном гором, а међу њима је био и Влашић, у чијем се „поткриљу“ налазио део Памбуковице са некадашњим селом и манастиром Мркшина Црква.
После овог открића истраживачи су били сигурни да се Мардаријева штампарија налазила у области „тамног“ имена – Тамнави, под обронцима Влашића, средњовековне Црне Горе. Археолог др Булић је после неколико узалудних покушаја, на високом платоу засеченог брда, у ждрелу тамне шумовите клисуре потока Мршинца, ископао темеље зграде димензија 18 са 10 метара, која је имала и спрат. Данас се овај простор налази иза памбуковачке цркве, која је 2014. после неколико векова, изнова постала манастир.
– Начин зидања и налази керамике, потврђују да је ово био конак у коме је Мардарије са ученицима одштампао четворојевђеље 1562. и Цветни триод 1566. пошто се вратио из Београда где је 1552. одштампао чувено Београдско четворојеванђеље – каже археолог др Дејан Булић. – Претпостављамо да су у приземљу конака били преса, штампарски алат и боје, складиште хартије, књиговезница, али и редакција, јер је Мардарије био и уредник, дизајнер, лектор.
Др Катић истиче да је овај јеромонах био образованији и вештији од других српских штампара свог доба, који су правили слова од дрвета, а он је умео да „реже“ слова и клишее за илустрације „из олова и бакра“.
– Кнез Радиша Дмитровић и Тројан Гундулић доводе Мардарија у своју штампарију у Београду, као већ познатог штампара из Мркшине Цркве – каже др Катић. – То отвара питање, где је он научио занат? Да ли је у Мркшиној Цркви раније постојала нека штампарија или преписивачка школа? У једној старијој књизи одштампаној у чувеној штампарији у Милешеви, монаси-штампари наводе да потичу из овог краја, „Черној гори“ близу велике реке Саве.
Ова питања су подстрек научницима да наставе истраживања древног манастира, средњовековне штампарије и издавачке куће, скривене под врхом брега обраслог високим стаблима цера.
БЛАГОСЛОВ ПА КЛЕТВЕ
ДАНАШЊА памбуковачка црква сазидана је 1871. на рушевинама средњовековног храма.
– Блаженопочивши ваљевски владика Милутин дао нам је прошле године благослов да ископавамо на црквеном, односно манастирском имању чим је чуо да се ту можда налази средњовековна штампарија. Захвални смо садашњем владици Лаврентију који такође разуме о каквом споменику српске баштине је реч и који нам је такође дао благослов. Мање разумевања смо нашли код овдашњег монаха који је почео да нас проклиње и прети када смо почели ископавања – каже др Дејан Булић.
Аутор: Борис Субашић