Срећко Маскимовић: Корона слуђивање

Како одмиче пандемија корона вируса све више падају и стандарди новинарског извјештавања о овом феномену. Модерним рјечником речено – пик новинарских брљотина је досегао свој врхунац и пријети много више од пика корона вируса. Нови талас новинарског дезавуисања нас је запљуснуо као цунами. У поређењу са овим таласом нови корона талас му дође као узбуркани поточић.

Ако свака информативна емисија почиње са бројем новозаражених, умрлих и оних који су у критичном стању и на респираторима а нигде нема вијести о излијеченим како онда да то назовемо информисањем? Прикладније би било да кажемо слуђивање. Потресни кадрови људи на респираторима. Десет љекара који на кревету смирују пацијента са тешким конвулзијама. Вреће са мртвим људима. Препуне болнице. Забринути љекари. Суморна лица. Намргођена чела. Слика једне апокалипсе.

Када сте посљедњи пут чули вијест о броју опорављених људи? Да ли сте икада чули исповијест па макар и кратку изјаву човјека који се излијечио? Ако је циљ оваквог (дез)информисања да све ово озбиљно схватимо и да се понашамо “одговорно” мета је у потпуности промашена.

Прво, слуђивањем човјека нећете добити рационалног и одговорног појединца већ параноика, подозривца и могућег психијатријског случаја.

Друго, носиоци јавних функција би морали да знају да су њихова дјела и ријечи под посебном лупом. Ако они не носе маске или их носе селективно, мијењају исказе и мјере – од шопинга до тоталног закључавања – како онда да им просјечан човјек вјерује? Ако нас “струка” изврти на рингишпилу контрадикторних информација о каквом је онда повјерењу ријеч? Треће и најбитније, свако изљечење се може првенствено базирати на добрим праксама и примјерима а не слуђивачким ударцима чекићем по глави. Добротом, оптимизмом и личним примјером. У Јеванђељу је записано: “Ви сте со земљи; ако со обљутави, чим ће се осолити? Она већ неће бити ни за што, осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свијећа и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући.” (Мат. 5, 13:15) Има ли свјетла у нашој кући? Ко је утулио нашу свјетиљку разума и доброте?Је ли наша свијећа пода судом или на високом свијећњаку да одагна таму и укаже на пут? Ако понеко свјетло још гори и ако се није баш угасила свака свијећа медији као да се труде да начине апсолутни мрак. Ваљда је лакше лијечити се по дану и уз присуство свјетла него ли по ноћи у тмини. Тренутна терапија носи назив – терапија мраком. Ирационална. Мрачна. Инквизиторска.

ПРИМЈЕР КАКО БИ МОГЛО
Да би критика имала основа и посадила сјеме могућности личне и колективне исправке она мора понудити и рјешење. Један примјер како би то могло. Информативна емисија почиње овако: број излијечених од вируса корона је 57 број оних чије се стање нормализује и поправља је 72. Број новозаражених је 238 и нажалост број преминулих је 9. Ове бројке су и даље велико упозорење за све нас, јер се иза сваког овог броја налази конкретан човјек са свим својим ближњима који састрадавају са њим. Стога емитујемо прилог о једном од излијечених људи од корона вируса.

…излијечени човјек укратко изнесе своје искуство, позове на опрез, опише своје оздрављење и улије нову наду осталим да је изљечење могуће и вјероватно. 
…даље љекар у својој изјави преноси добре праксе и примјере како се можемо сачувати и заштитити.
…чланови кризног штаба не буду климоглавци и послушници политичких комесара већ људи од интегритета са јасним ставом и на тај начин врло брзо стичу повјерење избезумљеног и уплашеног народа. На незгодна питања не одговарају мрштењем, негодавањем, неријетко свађом и гњевом већ смирено, сталожено, и најбитније – умију да кажу е то не знам. Једном је доктор Светомир Бојанин рекао да се он не би никада волио лијечити код доктора који све зна већ управо супротно код онога који изражава сумњу и умије да каже те данас кужне и прокажене ријечи – НЕ ЗНАМ.

Рећи ћете да је ово апстракција и машта недораслог Петра Пана. Утопија без јасноће. Гушење од маште. Да. Можда? Али зар свијет и не иде напријед баш од доброте, признања своје несавршености и скоком у (не)могуће? Ево узећемо само један илустративан примјер; Никола Тесла да је одустао од свог сна и своје (и)рационалности какав би наш свијет био? Ово је само један драстичан пример. Читав свијет се и покреће пркосећи “логици” овог свијета. “Јер је премудрост овога свијета лудост пред Богом… Господ зна помисли мудријех да су ништа. (I Кор. 3, 19:20)

Шта онда човјек може да учини? Наше је да упалимо свјетло своје душе и да (п)останемо град који на гори стоји. Неће нам помоћи заштитне маске ако не отворимо срце. Дистанца? Да, али од зла, подметања и лажи. Свјетла имамо довољно само да се осмјелимо да га упалимо. Маске су пале али се и даље носе. Ко ће први притиснути прекидач смисла?
 
Извор: https://www.facebook.com/

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!