Србство се само овако може вратити себи

Ко ли Србе духовно предводи

Пре два три-дана могло се у једном телевизијском новом добром јутру чути како неке особе из опозиционог политичког круга, особе које користе србска имена и презимена, замишљају промене у Земљи Србији.

Најпре Наташа Кандић која рече да „само Курти лепим језиком, образовањем и конструктивном тврдоглавошћу може на изборима у Србији“ победити постојећу власт.

Потом Драган Ђилас који преко „Гласа Америке“ поручује Србији да јој је у врху државне власти потребан „уравнотежен, образован и културан човек као што је Курти“.

Да би Вук Јеремић, такође за „Глас Америке“ хвалећи већ помињаног Аљбина Куртија, целу причу засолио изјавом да је то „интелектуалац и стабилан човек“.

Тако казују истакнуте јавне личности (било шта да се под јавношћу и истакнутошћу подразумева), али је несрећа што стварни допринос тако замишљеним променама нуде не само историчари од каријере смештени у некој тамо „научној“ академији и на неким „резервним“ положајима по наставничким факултетима, већ и Србска православна црква, тај некад непоткупљив чувар србске духовности – сви они као понајбољи ђаци покојнога ЈахачаСаЧелаКолоне који је средином јесени 1944. године, по уласку у ослобођени Београд, изјавио да „Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости“.

Па се, тако, дешава и понешто од овога:

Брозовској творевини познатој као „Македонска православна црква“ широкогрудо се признаје аутокефалност, чиме се поставља „теоријска“ основа за даље разбијање не само Србске Земље, већ и србскога националног бића. Ако се Србска црква може тако лако одрећи повећег дела Старе Србије и србског народа у њој, што се „исто то, само мало друкчије“ не би десило с још неким деловима Србске Земље, успостављеним на ономе јајчаном заседању организованом у шумским условима, у комунистичкој илегали, без стварних србских представника. Јер, како нам је то у једној својој књизи мемоарског карактера објаснио Милован Ђи­лас, један од најзна­чај­нијих кому­ни­стичких идеолога југословенског ратног времена, хрватске ус­та­ше су пристале на сарадњу са „српским“ комунистима, и признавале их, само због тога што су сматрали да су они „поста­јући кому­ни­сти пре­стали бити Срби“.

У исту врсту ваља ставити и сазнање да је на вест о упокојењу пензионисанога римског папе БенедиктаXVI, Патријарх Србски препоручио Исусу Христу „да његову душу упокоји са светима“ рачунајући, ваљда, да му је, док се звао Јозеф Рацингер, чланство у Хитлеровој „омладинској организацији“ засновало и осигурало право на светачку ауру; момку који је, пре десетак година, благоглагољиво поручио екукуменском ску­пу у Сарајеву, сазваном зарад подсећања на 1700. годишњицу Миланског едикта, да треба створити „алијансу вера“ и да у потрагу за истином треба укљу­чи­ти и неверујуће, можда због тога што се данас „религија инструментализује као мотив за насиље“ – не рече чије. А да би тај скуп добио „историјске“ димензије, он га је прогласио правим местом за мировно окупљање. „Ту је“, каже он, „на неки начин отпочео Први светски рат“, а почетком деведесетих година прошлога века, „за време балканског ратовања водиле су се за њега крваве борбе“. Рече тако, али прећута да су његови претходници на папској столици здушно потпиривали оба помињана ратна сукоба. Овај други, назван „балкански“, на простору управо разбијене брозовске Југославије, по замисли Бенедиктовог претходника Јована Павла II (1920-2005), Пољака Војтиле, требало је да буде крсташки, а да га против Срба воде војне снаге Европске заједнице и Северноатлантског пакта (НАТО).

Та два „потпиривања“, али и још нека, свежија, нису сметала групи православних епископа Србске цркве да јануара 1992. године, у Сент Галену, са групом римокатоличких прелата потпишу изјаву да рат који се водио на просторима бивше Југославије – није верски рат. Баш тако, иако су потписи црквених великодостојника из Србије били римокатолицизму потребни са јединим циљем да са себе скине одговорност не само за рат тада вођен против против србских Крајишника, него и за све своје злочине које су у прошлости извели над србским народом. То, с једне стране, а са друге, тим су потписом србски првосвештеници неовлашћено, на своју руку, дали опроштај не само за римокатоличке грехе (и злочине) у прошлости, већ су унапред опростили сва непочинства која ће се дешавати током наредних и ратних и наводно мирнодопских година укључујући разне масовне и појединачне олује и бљеске свих злочиначки расположених Хрвата.

У исти тај оквир ваља уметнути и питање да ли су великодостојници Србске православне цркве икада стали у заштиту ћириличког писма; барем у времену које маленкост овог потписника памти. Или, можда, они на своје немешање у расправе о (не)употреби ћириличког писма гледају не само као на невидљиву и нечујну, али зато стварну подршку масовном одрицању од ћирилице, већ то виде и као широку подршку сопственом екукуменизму. Или, латинизацијом србскога народа они исти тај народ гурају у римокатоличку јерес. Или, у свему томе они виде сигуран корак ка „унапређењу“ римокатоличких Срба у Хрвате.

И поред свега тога, баш као да о свему довде написаноме појма немају (а можда тога дана нису ни били на часу), јерарси Србске православне цркве хрле к екукумени. Понашају се баш као да Жива Црква не постоји, као да само они знају шта је истој тој Живој Цркви потребно, као да бивствују у времену док су у србском народу били неписмени сви осим шачице свештеника, као да у истој тој Живој Цркви нема људи упућених у духовност (православну или неку другу) скоро колико и посвећени духовници, а можда и мало више, пошто су нешто приземнији…

Духовници окупљени у Србској цркви и данас се понашају као да Црква постоји само у манастирским келијама и владичанским дворовима и као да још нису чули шта се изван тих дворова, манастирских зидова и келија, у простору по коме се креће Жива Црква, претходних деценија и година дешавало. Ајде што они за такво „унапређење“ препоручују себе саме, али се сви они који србски мисле, морају запитати, озбиљно и у страху, са којим то правом православни епископи покушавају да своје епархиоте, или паству, уведу у ред оних који су је у већ поменутим претходним временима задуживали само злочинима.

У нераскидивој вези са питањем из наслова, несрећа је што и огромна већина назовиучених људи потеклих из србског народа, а удомљених по којекаквим академијама, институтима, универзитетима и разним другим „научно-стручним“ унезверитетима, своје знање, противно интересима истог тог народа, мистификује и подређује дневним политичким потребама и коруптивном напредовању у наводно научној хијерархији.

Само ако хоћемо, сви ми можемо сведочити о трагичним последицама читавог низа мистификација током последњих седамдесетак година, а „научно“ дело наших савремених историчара несумњиво потврђује да је мистификована и цела историја србског народа – на његову штету, наравно. Обичан свет ограничен сопственим незнањем о свему што се заиста збивало и за његовог живота и раније, из кљуса таквих мистификација није у стању да се сам извуче. Што се историчара тиче, они и да хоће, неспособни су за један такав искорак из сопственог „научног“ дела. Они су своје титуле и своја знања стицали пишући књиге, расправе, дисертације, „говоре и чланке“ са коначним судовима и нису спремни, или нису вољни, да се свога ранијег дела одричу. Заправо, они због тога нису у могућности ни да било који догађај из прошлости преиспитају и поново вреднују, нарочито не онај о коме су већ изрицали свој коначни „научни“ суд.

И баш због тих мистификација, мора се као сасвим разумљива прихватити тврдња да и данашњи Срби, као и многе њихове претходне генерације, трпе бројне заблуде о сопственом националном и историјском бићу.

Нажалост, једна од кључних заблуда јесте поставка да су Срби нација, а да је Србство, само по себи, национализам. Због свог односа и према ближњим и према државној организацији, по правилу да „сада нећу ни оно што ја хоћу“, Срби су данас, по несрећи, свега једна антинација, а Србство једна безлична маса која је многим генерацијама „просветљених“ Срба послужила као одскочна даска за скок у неку од нација са свешћу о себи. Многи су Срби током своје историје послужили као народносно ткиво за стварање или бројно јачање мање или више географски удаљених европских нација.

Без јасне свести о припадању одређеном национу, Срби су често напуштали своју веру и свој народ и прелазили у народе којима су вера и народносно биће представљали светињу. Срби без таквих светиња били су само „садни материјал“, односно проста светина која је своју будућност налазила у некој народносној групи с идентитетом; није битно са каквим, али идентитетом.

Да не помињемо некакве западне, источне, северне, јужне и разне друге периферне, централне, централистичке, центрифугалне и центрипеталне „Словене“, оне који се под тим именом први пут помињу тек после 491. године, а који су, као бивши Срби, према свом племенском или покрајинском размештају и називу, постајали „нов“ народ.

С разлогом је Сава Поповић Текелија (1761-1842), последњих својих пет-шест година председник Матице србске, непогрешиво уочавао каквим се све странпутицама креће србски народ и узалуд нас упозоравао „да се манемо тих назива Босанац, Далматинац, Србијанац, Црногорац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива направи посебне народе“; баш онако како се вековима уназад чинило, али се то, нажалост, чини и сада, пред нашим очима.

Овоме последњем су, током претходних скоро подруг века, највише допринели „наши“ историчари од каријере, или званични историчари, дебело урасли у оно што се у обичном свету препознаје као кварљивост, корупционизам. По правилу, њихово напредовање у струци (од избора за асистента, до „унапређења“ у звање редовног професора и, потом, уписа у академију – по мерилима и избору сопствених истомишљеника већ исписаних из Србства), зависи највише од тога колико се један кандидат за „историчара“ може прилагодити „знању“ или утицају менторовом, учитељевом. Ако је већ тако, а јесте, онда то значи, најблаже речено, да будући „историчар“ нити уме да мисли својом главом, нити ће то икада успети.

А кад је већ тако, онда као разложно треба прихватити невољно признање слависте Драгана Недељковића (1925-2015), редовног члана Европске академије наука, књижевности и уметности, да „наши главни непријатељи нису негде у свету, него у нашој земљи, и често у највишем руководству наше земље“, због чега би било некорисно противречити његовом суду да су Срби „непаметан народ“ који, за разлику од мудријих, стално истиче међусобне разлике.

Исто то, али у много блажој форми, 1895. године изрекао је књижевник Јован Ђорђевић (1826-1900): „Ми, Срби, заиста смо чудновати људи. Ми смо пријатељи мира, слоге и братства са целим светом. Наша је девиза: ‘Сваком своје’. Ми се ове хришћанске врлине придржавамо у толикој мери, да она већ прелази у грех према нама самима… Последица те наше грешне индоленције та је, да нас грабљиви суседи пљачкају и черупају са свих страна, а ми спокојно и са резигнацијом чекамо да нам они кажу шта је наше“.

Да су званични историчари у Србији далеко од србске националне идеје и да се њихово научно деловање креће у кругу из кога се нити види, нити наслућује србски национални интерес, као несрећна потврда свега тога могли би бити случајно испрегледани зборници за историју Матице србске, годишта 2005-2011, бројеви 67-83, у једанаест књига:

– Од четрдесет девет (49) чланака и расправа, само седам однос се на „новије време“ (прве две или три деценије 20. века), од тога по један на Ирску, Египат и Француску. Свега је један са средине прошлог века, а он се бави „врло важном темом“, скидањем фереџе у Босни.

– Од сто осам (108) прилога и грађе, дванаест би се могло сместити у новије време, али и то само условно. Један од прилога тиче се Леонида Брежњева (1906-1982), петнаестак година генералног секретара Комунистичке партије Совјетског Савеза, а један – о хрватским уџбеницима историје (аутор Горан Латиновић, на 26 страна), као да је с изузетно злом намером стрпан у ову категорију текстова, иако би му припадало изузетно високо место међу чланцима и расправама, ако ни због чега другог, а оно као подстицај да се о србској националној историји почне размишљати трезвено;

– Од седамдесет три (73) приказа или белешке, свега петнаестак њих тичу се књига са новијом тематиком, што ни за поменуте зборнике, ни за приказане књиге, али ни за њихове ауторе и није нека особита препорука.

Оно што такође може бити забавно, то је чињеница да историчари „од каријере“ и не помишљају да се оглашавају на такозваним веб-порталима који се баве националном проблематиком. Ваљда рачунају: ако се том и таквом проблематиком не баве ни у школи, ни на факултетским студијама (као „зналички“ учитељи „од једне вијуге“), ни у историјским часописима (еда би заштитили своје „право“ на борбу против истине) зашто би се појављивали међу обичним светом спремним да чује и сазна неку истину о крупним националним темама.

Па се не треба чудити ономе што смо 16. фебруара 2011. године, у емисији из бијељинске Телевизије БН, од професора др Србољуба Живановића (1933), антрополога из Лондона, могли чути да је „још осамдесетих година немачка академија наука одустала од такозване германско-нордијске школе“, да је објавила „једну огромну књижурину“ у којој је речено да је дотадашње „учење“ те школе погрешно, да су „изнели какво је стање данас и дали су чињенице“. И још смо од професора Живановића чули да је његова жена Софија, археолог, један примерак оне немачке „огромне књижурине“ дала Библиотеци Народног музеја у Београду, али, како он доврши своју причу, „шта то вреди, научници у Србији не воле да читају“.

Биће да су се некадашњи „учитељи“ из те школе вратили на оно о чему је, у својој књизи о Словенима из Турске, односно Србима, писао француски славист Сипријан Робер (1807-1857) који је србскоме народу дао је назив почетни народ мајка, а његовом језику, србском, назив језик-мајка:

„Немачка наука се узалуд сили, да нам представи Словене као уљезе у Европи, међутим… они су били у Европи пре Гота, тих немачких отаца. Може чак да се каже, да је Немачка постала само распарчавањем словенских краљевстава, (да се) данашња Аустрија састојала само од Словена, а у Пруској, све до 16. века – уљез је био Германин, који је ту живео само као пољски вазал… Требало би се више бавити Србима, или Илирима. Навикли смо да видимо седиште словенске моћи само у Русији… Али, далеко од тога, да може да буде искључено из оквира словенских области Подунавље – њихова осовина и средиште… Прве словенске масе заблистале су на великој реци… Те џиновске расе најживотворнија артерија словенског тела, Дунав само је, дакле, словенска река“, једна од четири рајске реке.

Роберовој логици не уступа ни Џорџ Тревељан (1876-1962), један од понајзначајнијих енглеских историчара, тврдњом како су Келти, „вал за валом“, упадали на енглеско острво, али и да се јужно крило келтских племена „која су првотно живјела у сјеверозападној Њемачкој и Холандији… настанило у Падској долини (у северној Италији – ИП), докрајчило хегемонију Етрушчана у Италији, и око 387. прије нове ере опљачкало Рим. Друга су келтска племена продрла у Шпањолску, а опет друга на Балкан. Током истих стољећа преплавило је једно сјеверно крило тога великога свјетског покрета енглески оток, те је наметнуло његовим становницима келтску власт и келтски језик“. А Келти нису народ, они су били војнички ред у србском народу.

Пишући о Гетима, грчки историчар Тео­фи­ла­кт Симокат (око­ 570-640) истиче да су то „Сло­ве­ни који су насељени у Тракији“, те да је „казивати оно што се тиче Гета исто као казивати и о Словенима“. За Жехожа Данковског, „Ге­ти су били Словени и припа­дали су ро­ду Трачана, говорећи с њи­ма исти језик“. Јован И. Деретић пише да је „сербиско друштво врло рано било уре­ђено као сталешко друштво… Владар­ско ратнички сталеж сачи­ња­вали су, по­ред владара и ратника, и сви вршиоци власти и чи­новници, сав уп­равни сплет. Припадници овога сталежа називали су се Ге­тима и са тим или мало преличеним (измење­ним – ИП) име­ном на­зива­ју Сербе у многим земљама света. Сербиски Гети по­стају вр­ло по­знати широм Ев­ро­пе, предње Азије и северне Аф­рике. Ово ста­ле­шко име се врло често употребљавало као народ­но име… У Ин­дији и Ирану називају се Аријевцима, на Блиском Истоку Хе­ти­ма, а у западној Европи Келтима. Хети и Келти су им­ена за Гете“, а од њих су изведена и имена Галата, или Гала.

Бавећи се и извесним етнолошким категоријама, француски историчар Фистел де Куланж (1830-1889) у својој студији о праву у државама старога века (1864) највећи део својих закљу­ча­ка извео је из неких појава карак­теристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етру­ра­ца с Апе­ни­на и Аријаца с Истока, у овом по­след­ње­м слу­чају позивајући се на Мануове законе и химне из Ве­да и истичући да „књига Закона Ма­нуових говори о богопо­што­ва­њу умрлих као најстаријем, које су љу­ди икад имали“. Не упу­штајући се у расправу о ставо­ви­ма да су „Ср­би на­род који је ство­рио Веде“, те да „по своме фило­зоф­ском систему, мито­ло­шком, као и другим мотиви­ма, на­ша (србска) народна песма силази у нај­дуб­љу вед­ску прошлост“, овде ће се ипак конста­то­ва­ти да Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и индијски Ари­јевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зв­а­не данас Грч­ка и Италија, поро­б­љавањем много­број­нијих срб­ских стари­на­ца посте­пено су преузи­ма­ли највећи број њи­хових култова, пре свих култ породице, култ ог­њи­шта, култ брака, култ својине, култ умр­лих; на њи­ма су те­ме­љили своје будуће цивилизације и своје навод­но пр­вен­ство на освојеним територијама. И не само то, Римљани су, исто као и Грци, своју друштвену организацију прилагодили стању у затече­ном становништву подразумевајући при томе да су и једни и други преузимали језичко благо затечених Срба.

Завири ли се у све то, или у понешто од тога, испливаће на видело истина да су на србском ткиву израли бројни народи: Шкоти, Велшани, Ирци… по енглеском острвљу; Шпанци; Французи – не само у Вандеји, већ и они који су свету познати као Гали; северњаци код којих се, бар у шведском имену, крију Свеви, Свеби, Серби, Срби; Немци, на чијем је простору, само између Одре и Лабе, пре седамдесетак година пописано преко два­наест хиљада лако препознатљивих србских топо­нима, а појам „Швабе“ истоветан је оном шведском примеру; Маџари којих је после битке код Аугзбурга 955. године преостала тек нека хиљада или стотина, али су се агресивном маџаризацијом углавном словенског – највише словачког, па србског живља по Панонији оформили као „нова“ нација маџарског говорног језика; Турци међу којима данас има, тако се рачуна, бар девет милиона Срба, без оних чији су давни јаничарски преци већ заборављени; Арбанаси који су се по Епиру и Старој Србији, из масе од пет до петнаест хиљада, током безмало педесет женских генерација, најпре отимањем младих Србкиња, а доцније агресивним арбанизовањем тамошњег србскога живља, оформили као нов „народ“ арбанашког говорног језика; Румуни највећим делом романизовани потомци дачких Срба; Хрвати – нарочито штокавски…

Поруке наведене у претходних неколико пасуса, као и оно што је Павле Јосиф Шафарик (1795-1861) знао и писао о србској старини, и наша савремена искуства са разбијањем Југославије, земље замишљене да и свим Србима послужи као заједничка кућа, мада кућа без крова, могло би данашњим „званичним“ историчарима у Србији (макар колико им била сумњива национална оријентација), послужити као сигуран и недвосмислен основ за писање праве и истините србске историје.

Песимисти би могли рећи да је касно за то, али: боље икад него никад.

Браћо Срби, а богме и сестре Србкињице, ако вам се само и на трен учини да поменута огромна већина назовиучених људи потеклих из србског народа и, по несрећи, удомљених по којекаквим академијама, институтима, универзитетима и разним другим „научно-стручним“ унезверитетима, делује зарад личне „промоције“, а на штету сопственог народа, као и да су се ваши (и моји) првосвештеници нашли на путу заблуде – ако нисте спремни да прихватите њихове екукуменске поступке усмерене на одрицање од праве вере, оне за коју су гинуле бројне ваше предачке генерације (да не помињемо бројне истакнуте јавне личности, било шта да се под јавношћу и истакнутошћу подразумева), увек имајте на уму ону стару, увек свежу поруку светог апостола Павла:

Будите једне мисли међу собом!

Србство се само тако може вратити себи.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!