Србско јединство само за неке

Још пре скоро два века, Сава Поповић Текелија (1761-1842), Србин из данас румунског дела Баната, од 1838. године до смрти председник Матице србске, непогрешиво је уочио каквим се све странпутицама креће србски народ и узалуд подсећао „да се манемо тих назива Босанац, Далматинац, Србијанац, Црногорац… јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива направи посебне народе“, а Теодор Павловић (1804-1854), Србин из србске Бачке, петнаестак последњих година свога живота секретар Матице србске, поручивао је својим србским савременицима да су им „језик, вера и народност, то свето троје, извор чести, славе и среће“.

Фото: Тањуг

У нашем времену, Држава Србија не само да за све то не хаје, она се упорно труди да против Србства учини што више може.

Држава Србија је, тако, препустила извесној женској особици са поодавно успостављеном демокр(е)атурном дијагнозом да Србима, народу-мајци, огади њихов језик, србски, коме је извесни зналац са стране, пре скоро подруг века, дао назив језик-мајка. И, сад, томе злочину геноцидне природе, Држава Србија „даровала“ је законску форму – ваљда као опредмећење антисрбске уставне одредбе о „службености“, односно потапању србског језика и ћириличкога писма -, чиме се србскоме народу забрањује право на националну духовност.

Што се тиче оних покрајинских назива и од њих „посебних народа“, Држава Србија решила је проблем на једноставн начин: нема Срба изван постојећих њених граница!

То злосрећно решење најпрепознатљивије је по још злосрећнијем сазнању да су пре годину и нешто – „Дан сећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској оружаној акцији олуја„, на мосту на Сремској Рачи, „обележили“ званичници Државе Србије и Србске, све то у одсуству челних личности Скупштине и Владе Републике Србске Крајине у прогонству (до даљег настањених у Земљи Србији).

У одсуству, наравно, јер шта Србска Крајина има ту да тражи, њен пад, или њену пропаст славе и обележавају они који су успели да преживе њене пропасти и падове: на једној страни Хрватска и сви домољубни Хрвати, на другој – Држава Србија (Република Српска „нек је више војске“) с органима задуженим за одлучивање. При томе, на одлучивачима је да се надају хоће ли „Србија моћи од сада слободно да каже да је то био злочин… да се злочин мора опростити, али никако не сме и не може заборавити“, али и жеља „да речи мржње, сукоба и освете не ремете односе са Хрватском“. То, ваљда, зарад „најбољих односа у будућности“ и пријатељства у фашикратској „заједничкој кући Европској унији’, уз поуку да се „браћи“ Хрватима „злочин мора опростити“ јер им се то „случајно“ омакло – трећи пут у 20. веку.

Недуго по већ поменутој „години и нешто“, могло се прочитати да су се „руководства Србије и Републике Српске договорила на састанку крајем августа у Београду о обележавању заједничког празника – 15. септембра, дана када је пробијен Солунски фронт“, празника названог Дан србског јединства, слободе и националне заставе.

Уистину, за најављену свечаност није се могао наћи величанственији повод, будући да је у пробоју Солунског фронта и у завршним операцијама за ослобођење двеју србских краљевина и прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева, од око 140.000 војника у саставу србске војске, учествовало најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.500 изван Краљевине Србије.

Наведене добровољачке цифре „непристојно“ противрече једној изјави Александра Вучића да су се 15. септембра 1918. године „војницима Србије, који су прошли кроз пакао Албаније… прикључили добровољци из других српских крајева“ и којих је, по његовом сазнању, било „десет одсто из Херцеговине, Босне, Лике, Крајине, Баније, Кордуна, свих делова где су Срби живели“; узме ли се да је и њему прихватљива цифра од око 140.000 припадника србске војске на Солунском фронту, значи да је међу њима било око 14.000 добровољаца.

Било је то изречено са јединим циљем да се засени простота јер је повелик број србских добровољца који су учествовали у пробоју Солунског фронта, такође прошао „кроз пакао Албаније“, а прича о „десет одсто… из других српских крајева“ представља не само непревазилазну увреду за србске добровољце у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године, те Свете Србске Ратнике и Вернике Отаџбине, већ је и толико потцењивачка да потпуно обезвређујуће и саму идеју свесрбског јединства.

Према истраживањима овог потписника, из исељеништва, највише из Америке, дошло је у Велики рат, на србска ратишта (делом и на Солунски фронт, али не 15. септембра 1918), најмање 42.300 србских добровољаца (не рачунајући ту најмање 3.124 по имену позната члана страних медицинских мисија), од којих је, именом и презименом, препознато више од 10.600, међу њима око 1.960 из Херцеговине и Босне и око 3.380 из Србске Крајине и Хрватске.

(Рачунајући и оне „остале“, пребеге и из заробљеништва, само „из Кореничког и Удбинског среза нашло се у Великом рату око 3.000 солунских добровољаца“ – наведене три цифре, уз најмање 8.000 Срба из Војводине Србске, који су се непосредно пред пробој Солунског фронта нашли у саставу Југословенске добровољачке дивизије, „покривају“ више од оних Вучићевих „десет одсто“).

Не зна се да ли је државнички обезвређујући податак о броју србских добровољаца у Великом рату (ваља назначити да их је у балканским ратовима било најмање 106.000) осмишљен са циљем да се оправда брозовско решење којим су србски добровољци из србских добровољачких ратова 1912-1918. године „произведени“ у профашисте или се, можда, то „профашистичко“ решење из брозовског времена упорно негује и чува не би ли Држава Србија своју жељу да ускочи у чељусти фашикратске Европске уније подупрла мало наводним србским профашизмом насталим у време кад фашизма није било, а много више жељом да се Држава Србија извини Хрватима што се нашла у неприлици да, пред наивном јавношћу, опрашта хрватске геноцидне поступке над Србима.

Неки од оних који су се разумевали у међудржавне односе, поодавно су „признали“ да Држава Србија није чула да је постојала Република Србска Крајина, да је стицајем неких чудних околности тамо „нешто пало“, да се њених (и из хрватске брозовије) осамсто хиљада (800.000) житеља на разне начине обрело у Земљи Србији или прошло кроз њу, те да су и садашње и некадашње челне личности Скупштине и Владе Републике Србске Крајине у прогонству (до даљег настањених у Држави Србији, неки и под земљом), безброј пута узалудно покушавале да Држави Србији ставе до знања да у њој (или под њом) постоје и они, какви-такви представници, и оне стотине хиљада избеглих и прогнаних Крајишких (и „урбаних“) Срба.

Показује се да те чињенице не пасују Држави Србији, тако да се она протеклих четврт века врло трудила да се не меша у сопствене послове, те да се, стога, понаша као да је Република Србска Крајина била и остала страно тело на србском националном бићу.

Све то наводи многе србске прогнанике и избеглице настањене у Држави Србији и расејане по беломе свету да тврде како је Книн „пао и Београду“ (јер то је и наслов једне генералске књиге), да су „олују“ заједнички организовале Србија и Хрватска, да Београду као симболу Државе Србије приписују неоусташка обележја, те да, због тога што исти тај Београд намеће србској јавности злослутну тезу „да се злочин мора опростити“, они који су нашли прибежиште у Србији – тамо се уопште не осећају добродошлима.

Нарочито због тога што се они, прогнаници и избеглице, прибојавају да би поруку Александра Вучића са прошлогодишњег августовског скупа на мосту преко кога су, у Сремској Рачи, ушли у Србију да „само уједињени можемо све, разједињени не можемо ништа“, требало схватити као препоруку да се, уз стално подсећање на „речи мржње, сукоба и освете“ не би смели реметити односи са Хрватском, „уједине“ с онима који на злочин над Србима из Србске Крајине и усташкоброзовске Хрватске гледају као на нешто што се није ни десило.

Како је све то тако, разумљивом треба прихватити истину да многе друштвене невоље у Држави Србији нагоне не само избеглице и прогнанике из Србске Крајине и преостале хрватске брозовије, већ и бројне њихове рођаке одраније настањене у Држави Србији, али и њихове пријатеље, да на многе одлуке државних органа, уставне, законодавне или извршне, реагују са резервом, одбојно, чак и непријатељски.

Томе не треба замерити јер биће тако све док Држава Србија не признаје да је Република Србска Крајина уопште постојала, те да, у складу са тим, не жели да чује иједну реч о постојању србских крајишких органа: Скупштине и Владе у прогонству, још мање да на њих троши речи.

Да ли је Држави Србији заиста потребно да уз ововремени отворено антисрбски фашикратски Запад, баштиник безмало једанаестовековног труда да Србе и србско православље сатре (по дефиницији Карла Маркса да „ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија“), има и врло незадовољне крајишке Србе остављене без завичаја, у прогонству препуштене себи самима, без крајишких органа који би им могли помоћи у остваривању било каквих права (многима, на пример, да остваре права из „ратног“ односа, да ли у једноструком, да ли у двоструком трајању), без икакве могућности да се сами, појединачно, нађу у кругу „србског јединства, слободе и националне заставе“.

Или се, можда, чека на остварење једне замисли коју је потписник ових редака начуо у пролазу поред једне учесничке групице незадовољне „резултатом“ управо окончаног збрдаздолног „округлог стола“ о тридесетој годишњици Републике Србске Крајине у Новом Саду, а чији је смисао врло речит:

У садашњим условима, Крајишким Србима само преостаје да се самопрогласе националном мањином у Србији, да Владу Републике Србске Крајине преименују у мањински национални савет, те да под том „фирмом“ крену у остваривање својих елементарних политичких и људских права.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!