Србски добровољци на Кајмакчалану
Сајтови „Ин4с“ (https://www.in4s.net/strah-i-trepet-za-neprijatelje-srpskog-naroda-kajmakcalanski-jun/) и „Срби на окуп“ (http://srbinaokup.info/?p=127645) објавили су 29. септембра 2022. године непотписан и прилично „сиромашан“ текст „Страх и трепет за непријатеље српског народа : Кајмакчалански јунак – Војвода Вук“, из кога би се могло разабрати да није Вука било, не би било ни победе на Кајмакчалану.
Уза све то, ваљало би знати да су војне операције у раној фази Солунског фронта биле праћене великим људским жртвама; од краја августа до половине децембра 1916. године, укупан број мртвих, рањених и несталих износио је 1.068 официра и 32.381 војник, а само у борбама за Кајмакчалан избачено је из строја 4.643 српска војника, од чега 3.320 из Дринске дивизије. Све то узроковало је реорганизацију целе србске војске: на самом почетку 1917. године расформирани су сви четврти дивизијски пукови, а број чета у батаљонима сведен је на три. Крајем марта расформирана је и Трећа армија, а њено људство употребљено је за попуну Прве и Друге армије.
Тада је расформиран и Добровољачки одред којим је командовао Војвода Вук, али не баш тако што су његови „преживели војници… пребачени у друге пукове“, како пише у поменутом тексту. Учињено је то са нешто необичнијим циљем – да се размештањем његових припадника уклони још један траг о србским добровољцима -, у складу са наредбом Министарства војног, издатом на самом почeтку Великог рата да се добровољци не формирају у посебне јединице и добровољачке команде, нити да се „на започетој основи скупљају сами у веће гомиле“. У тој се наредби и налази основни разлог што се никада није сазнало колико се добровољаца нашло у србској војсци 1914-1918. године. (Многогодишња истраживања овог потписника показују да их је било бар 198.900, с тим што их је у пробоју Солунског фронта учествовало најмање 82.600, од укупно 140.000 ратника – или око 150.000, колико тврди један војни извор).
Но, иако је на Солунском фронту административно избрисан Добровољачки одред, остала је наредба пуковника Крсте Смиљанића, команданта Дринске дивизије, написана 18/31. марта 1917. године, а посвећена Добровољачком одреду. Из ње се може сазнати да су добровољци ушли у састав Дринске дивизије 15/28. септембра 1916. године, да су одмах стали у први борбени ред и да су узимањем Кајмакчалана закорачили на Србску Земљу, чиме су целој србској војсци дали изузетну моралну снагу.
Ево те наредбе:
„У последњем ломљењу и побеђивању непријатељских снага и моћи на Кајмакчалану, Добровољачки одред имао је једну од најзначајнијих и најтежих улога. Припремивши се у току 16. септембра 1916. године за велико дело добровољци излећу 17. септембра из својих ровова а затим у једном јуришу који изазива поштовање и признање, и налету једноставном и простом, а под јаком непријатељском ватром, избијају и дефинитивно овлађују највишим врхом Кајмакчалана, котом 2525. Ту су добровољци на нож узели једну немачку пољску батерију, неколико митраљеза, доста муниције и много другог ратног материјала. Неуморни добровољци продужавају, затим, у току 18. и 19. септембра своје велике напоре и нападају… са нечувеном жестином и беспримерним полетом. Нарочито истичем необично огорчене и крваве јурише извршене на јако утврђени положај »Сиви брег«… кога је непријатељ, ограђен препреком од жице, очајнич-ки бранио. У највећој мери поколебан непријатељ, овим нечувеним налетом, напушта свој положај у току ноћи 19/20. септембра, после чега пада у наше руке цела греда Старковог гроба, као и остали положаји западно од овога… У нападу на Грунишки вис од 4. до 20. новембра 1916. године Добровољачки одред учинио је понова велики напор, напор који је премашио његову снагу. Одред је тада мучним и крвавим нападима противу непријатеља знатно надмоћнијег, успео да отме све бугарске предње положаје… и сатера непријатеља позади његових жичаних препрека. Од жилавог и упорног непријатеља овде је отимао камен по камен, стену по стену. У овим борбама ослобођено је и село Груниште… Крваво рвање које је потом настало… и силни напади и контранапади на овом малом парчету земље, а извршавани са очајничком храброшћу, прославили су име и јунаштво наших добровољаца. У најкрвавијем и најљућем од тих окршаја, 16. новембра 1916. године пао је и никад незаборављени јунак и командант добровољаца потпуковник Војин Поповић…
Славни добровољци! Вас храбре и јуначке синове Тужне Босне, Кршне Херцеговине, Крваве Лике и Удбине, Дивне Далмације постојбине легендарних јунака Јанковића и Смиљанића… Равне Славоније, Плодног Срема, Баната и Бачке… Кршевите Црне Горе, Горде Ческе и Моравске …Велике и Племените Русије, Вас непобедиме јунаке, повукла је у борбу жарка љубав за слободом и ватрена жеља да се раскину ропски ланци вековних непријатеља. Похитасте као орлови крсташи у гњездо мајке Србије да са њеним синовима, потомцима Обилића и Краљевића Марка, лучу слободе високо уздигнете и да без суза и страха, сунце слободе пренесете широм наших крајева. Ви полетесте на крилима свести као анђели мира да донесете дан тамо, где је руља Хуна и Варвара обавила све у мрклу ноћ. Ваша врела срца, пуна частољубља и осветничке крви без мрље и срама принесте на олтар Велике Србије и створисте легенде.
Непобедими јунаци! Ваше бојно дружељубље са Дринском дивизијом посведочено је на историјским јуначким мегданима: Кајмакчалана, Сивог брега, Црног камена, Грунишког виса. Ваше бојно дружељубље освештено је на гомилама костура ваших другова и храбрих Дринаца. Нека се ваше бојно дружељубље причести из једног путира ратног свршетка… Скинимо капе и поклонимо се сенима палих јунака, ваших бесмртних другова, који натопише и залише својом крвљу праг Отаџбине и узвикнимо: Нека им је част и слава! Вама, јунаци, као знак дубоког признања и искрене захвалности, кличем: Живели добровољци“!
Аутор: Илија Петровић, историчар
