Псеудоисторичари

Србске патње и званично „знање“

Пре неколико дана, 24. септембра, на блогу „Живе речи“, свештеник Иван Цветковић угостио је Димитрија Марковића, аутора књиге „Сербонини сведоци“ – https://www.youtube.com/watch?v=IUtGNCKuSpY&t=1616s .

У разговору под насловом „Неопаганизам и псеудоисторија“, који је трајао три сата, шест минута и четрдесет шест секунди (3:06:46), Цветковић је Марковићеву књигу представио као „заиста невероватну публикацију… на преко 450 страна“. Да ли је то била водитељева грешка или не, тек – књигописац га је исправио податком да књига има 680 страна, али је штампана ситнијим фонтом, не би ли читаоцима била пријемчивија. Додао је томе да ће његов наступ имати „неку форму предавања“, а да ће најпре причати о „самозваним историчарима“, „псеудоисторичарима“ и „лажним историчарима такозване аутохтонистичке школе“, чије писање „посвећено постављеном циљу, а не истини – угрожава опстанак нашег друштва“.

Ни мање, ни више!

Марковић је у своју причу „сместио“ скоро тридесет имена. Овај потписник „заслужио“ је високо место у том „именику“, можда пето или шесто („предавач“ је на почетку фрфљао, тако да се имена нису добро ни разазнавала), да би се тек при крају „сетио“ да у ту врсту спадају Јован Деретић, Радивоје Пешић, Ђорђе Јанковић, Слободан Јарчевић, Светислав Билбија, Реља Новаковић, Пантелија Срећковић, Милош Милојевић, Симо Лукин Лазић, Анђелија Станчић, Олга Луковић Пјановић…

На другу страну набацао је свега двојицу: Илариона Руварца и Радивоја Радића.

Марковић је на Цветковићева питања одговарао најбоље што је знао, све изокола, без иједне речи којом би збрисао самолажиопсеудоисторичаре, тако да су и питач и одговарач, уз јединице, заслужили следећи коментар директно послат блоговласнику:

„Иване, Друже Својих Другова,

Од једне своје пријатељице добих линк за самохвалу извесног Димитрија Марковића о пседудоисторичарима и неопаганизму.

Успео сам да, на прескок, изгубим петнаестак минута времена слушајући једнога момка који је у стању да утроши и свих 187 (сто осамдесет седам) и да ништа смислено не каже, ниједну реч коју би ваљало упамтити – пиљарице су према њему безначајни аматери у ћаскању.

Биће да су Римљани због њега (и тебе) смислили изреку „речитости море, мудрости (ни) кап“.

А ти, Иване, Роде, који се представљаш као надбожански хришћанин, ако ти није тешко, објасни ми чему ти служи онај месечић у самом врху твога сајта, десно.

Још видим да у своме броју телефонском чуваш три шестице – одвојене двема наивним цифрама – тек толико да се власи не досете“.

Не знам да ли свештеник Иван Цветковић на поменутом блогу (или сајту, не знам како се именују његове интернатске „умотворине“) наступа као „портпарол“ Србске православне цркве или, можда, жели да своје (не)знање подметне, као кукавичје јаје, обично добро необавештеним читаоцима.

У оно прво тешко је поверовати јер Црква има паметнијега посла и препознатљивије гласноговорнике, а ово друго изузетно је штетно, нарочито због тога што се јавности подмећу којекакве будалаштине заштићене наводним правом једнога свештенослужитеља да непосвећенима објашњава шта је Истина у области која му није „основна делатност“, а којом, хтели ми то признати или не, непосвећене угони у заблуду да је то званично мишљење Србске цркве.

Нaредни редови биће посвећени Илариону Руварцу (1832-1905), што не значи да се у понечему и Радивоје Радић (1954) не може препознати.

Под непосредним утицајем нордијске школе у историјској науци (или германске, или бечко-берлинске, ако ће то некоме бити разумљивије) која није одударала од германских интереса западне социјалне демократије, по свему супротних србским националним интересима, био је и Јован Руварац, у монаштву наречени Иларион.

За Илариона ће књижевник Стеван Сремац (1855-1906) рећи да, кад би од некога чуо, у пролазу, да је цар Душан био Циганин, објавио би то као „историјску истину“, што историчару Ђорђу Сп. Радојичићу (1905-1970) није сметало да у хрватској Енциклопедији Југославије напише и следеће:

„Необично обдарен, с урођеном особином критичности, он се сопственим радом изграђује у историчара који има изванредног смисла за тачност појединости. Нарочито је био жесток у нападима на Пантелију Срећковића (Крчмари, 1834 – Београд, 1903), професора српске историје на Великој школи и једног од првих наименованих чланова Српске краљевске академије (наука). Кроз своје ‘пантелијаде’ Руварац је са ослонцем на историјске изворе и жарком истрајношћу истинољупца рушио митове традиције, а целим својим делом дао маха потискивању псеудоисториографског приказивања догађаја и појава… Иако је у цркви био конзервативних схватања, Руварац је својим научним радом допринео веома много да се руше укорењена гледишта на српску прошлост, напусте романтични погледи из доба Омладинског покрета и да се живот почне посматрати реално. Тим је и нехотице помогао настојањима Светозара Марковића и његових истомишљеника“.

Пре ће бити да то није било нехотице, пошто је Руварац већину својих најважнијих радова, скоро све, написао после смрти Светозара Марковића (1846-1875), а ако су им се ставови подударали, онда је то само знак да су се знањем напајали из истог извора. Осмотре ли се пажљивије ове две Радојичићеве тврдње, прва: да је Руварац био зачетник критичког погледа у србској националној историји, односно противник романтичарских погледа и присталица „реалног“ погледа на живот, и друга да је био конзервативан у црквеним пословима, не може се избећи закључак да се у Руварчевом случају радило о располућеној личности или макар о личности двојнога морала.

Најпре, тешко је веровати да иста личност у двама својим основним јавним пословима може бити тако супротстављена у суштинским питањима; не може се бити крајње критичан у једној делатности, а конзервативан у другој. Ако прихватимо да је његово стварно (истинско) духовно биће било критично према такозваном романтизму у србској националној историји, онда се његов конзервативизам у цркви може објаснити само страхом од изопштења из цркве због „антиромантичарских“ схватања. Он се, заправо, прибојавао да би га црква, тај некад непоткупљиви чувар србске духовности, могла отписати као духовника, јер противречи свим напорима Србске цркве да ту духовност очува.

Али, ако он у цркви исказује своју „правоверност“, односно ако је у црквеним пословима конзервативан, онда се нешто припростијим и онда недовољно школованим србским јерарсима могло учинити да је он једнако „објективан“ у свим својим пословима: конзервативан у цркви односно заштитник свих црквених норми, и објективан у историји, јер, ето, он о њој зна више од других и то своје знање исказује у једнако строгом облику као што то чини у црквеним пословима.

Јерарси Србске цркве прихватили су тако сва правила понашања у нордијском (германском) тумачењу србске историје, тако да се током неколико наредних генерација „историјско“ схватање обичног србског света није могло разликовати од оног које су Светозар Марковић и његови следбеници научили на европском Западу, углавном у Бечу, Пешти и Берлину, што ће рећи и у њиховим филијалама у Грацу, Печују, Клужу, Прагу и разним другим Јенама. Уједначавању таквих схватања доприносили су многи најзначајнији епигони „левичарског реализма“, те и у нашем времену нећемо бити поштеђени „пантелијада“ Руварчевих следбеника. Тако ће, на пример, у оној већ помињаној хрватској Енциклопедији Југославије, исторички академик Сима Ћирковић (1929-2009) написати да Пантелија Срећковић, професор опште историје на београдском Лицеју и националне историје на Великој школи, „није имао методског образовања ни потребног знања, а рад на историји мешао је са националном пропагандом“. Па још кад дода да Срећковићеви радови „одају некритичност и непознавање основних начела историјског метода, због чега је постао мета жестоких напада историчара критичког правца Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића и других“, онда нам постаје сасвим јасно због чега „критичка историјска наука“ заступа гледишта сасвим супротна националним. И јасно нам је како се могло десити да крајем Првог светског рата исти тај Љубомир Ковачевић (1848-1918), једно време и главни секретар Србске краљевске академије, саветује војводи Живојину Мишићу (1855-1921), своме земљаку, да србску границу према Хрватима повуче читавих сто педесет километара према истоку, железничком пругом Осек-Чепин-Ђаково-Шамац, на србску штету. И после нових седамдесет година могло се десити да исторички академик Василије Крестић (1932) саветује својим политичким вођама даље повлачење према истоку, опет на штету србског народа и да, некако истовремено, исторички академик Чедомир Попов (1936-2012) образложи „теорију“ по којој је нормално да поједини народи, у одређеним условима, морају „напустити неке своје амбиције“ и повући се. „Због очувања оног што се некад звало национална супстанца, или сада – национално биће, неопходно је учинити корак уназад и напустити неке територије“. А ти одређени услови, напуштање „неких својих амбиција“ и „неких територија“, увек су садржавали и још увек у себи садрже основни смисао германске идеје о потискивању србског националног бића са његових историјских простора.

Насупрот томе, међу обичним светом, али и међу ретким припадницима историјске науке, рађало се и постепено сазревало схватање да се у Руварчевом „критичком“ тумачењу србске историје налази и понешто фелерично и, стога, штетно. Ако је већ тако, онда се мора признати да септембра 1996. године, у Сремској Митровици, није случајно организован један велики научни скуп посвећен браћи Руварцима, Илариону, Димитрију и Кости, нарочито ономе првом. А тамо, могли су се о Илариону чути и неки врло критички тонови.

Могло се неком учинити да би то био и почетак неког општег покрета против Илариона Руварца и његових наводно критичких, а стварно штетних и антисрбских ставова. Један од тих „неких“ био је председник Матице србске Бошко Петровић (1915-2001), али не отвореном одбраном Иларионових ставова, већ белетристичком виђењем Иларионове критичке историје. Он, наиме, сугерише да „архимандрит Руварац ради своје минуциозно (а шта код њега није минуциозно, из прекопавања, проверавања сачињено, из ноћи, шетњи, ћутања?) и, упркос неодгонетљивим временским хијатусима (празнинама – ИП) компактно и оштро историјско саопштење… И богзна по који пут опет, не одолева да, критички разматрајући и заједљиво комбинујући, у оно што се казује, помиње или тврди, а што је стварно било ко зна како и кад, не уплете и себе сама… Сваки час разрачунава се са глупанима који се баве историјом, исписују и издају преписе старих споменика а, важни и као учени, не умеју ни да их прочитају, и који ће, читајући и ово што пише, завидети му завишћу бледом и зеленом. Жвалави, бангави, шугави, јогунасто ће, помрачена ума, бранити своје квазипатриотске којештарије, а њега проглашавати отпадником и издајицом српства… Расправља се са маџарским и немачким ауторима, латинским и папским булама, Србима преписивачима (по правилу нехатним и нетачним) старих записа…

А резултат шта је? Најчешће, само какав ситан, го, сумњив, пушљив податак из далеког времена. Само један каменчић који ваља додати другом, а друкчијем и незгодном. Каменчићи, шљунчићи, пиљци у празнинама између векова – а колико ли их је!“

Пишући тако, Бошко Петровић одриче било какву стварну потребу да се расправља са маџарским и немачким ауторима, списима на латинском језику и папским булама јер је све то, ваљда, тачно и неспорно. Вреди само расправљати са „нехатним и нетачним“ Србима, али чему и то ако ће се ишчепркати само некакав „пушљив“ (а можда: пишљив) податак. Бошко Петровић сматра Иларионов рад „минуциозним“, што ће рећи: подробним, исцрпним, тачним, савесним, брижљивим, иако ће његов академијски и матички садруг Чедо Попов, уз местимичне похвале за „велике и већ одавно неоспорне и неоспораване заслуге“ Руварчеве, све то назвати „неуредношћу брзописца и аљкавог радника“. Попов ће дописати да је Иларион, „у композицији дела несређен, пишући текст небрижљиво, оптерећујући га безбројним цитатима и дигресијама, грубим, чак неуљудним полемичким насртајима и на личност и на дело противника, некоректан у навођењу, остављао утисак несређене особе и немарног писца и кад је саопштавао најзначајнија открића и нове истине“.

Истога дана кад и Попов, говориће о Илариону и Сима Ћирковић, али сасвим уздржано. Не знајући „шта се иза брда ваља“, Ћирковић ће са своје академијске висине саопштити да „посматрајући Руварца… и (његове) вршњаке из веће даљине, можемо њихове заслуге објективно оценити и видети у њима вредне претходнике којима и данас много дугујемо“. Тешко је разабрати шта се под тим „вреднилом“ подразумевало, али се из Ћирковићевих медитација о стварном доприносу тих претходника србској историографији једино запажа велика недоумица да ли се ту ради о дилетантима као љубитељима (историје) или о дилетантима као извору „нестручног, слабог и неуспешног рада“. Према тој подели, Руварац би могао бити дилетант-љубитељ јер није био „припремљен за позив историчара на начин уобичајен тада у европским земљама“. Такође, њему се, Руварцу, као олакшавајућа околност може приписати и чињеница да је друга половина 19. века „дилетантски период у развоју српске историографије“, будући да тада „српску историографију не унапређују личности које су студирале историју“. Наслањајући се на своје уверење да је било услова „да се у другој половини XIX века у историјској дисциплини разликују стручњаци и нестручњаци, али није било у Србији центра или високошколске институције у којој би се формирали стручњаци за српску историју“, Ћирковић ће констатовати да су ови дилетанти, међу њима и Руварац, „померали границе познатог“, тако што су, „као нека врста самоука, накалемљивали оно што су усвојили од европске историографије“.

Кад Симо Ћирковић свему томе допише „да су ови људи без специфичне спреме историчара усвајали начела, методе, поступке, облике излагања, који су сматрани за уобичајене и нормалне у њима савременој историјској науци“, нама само преостаје да закључимо како су дилетанти-љубитељи одједном прерасли у дилетанте-штеточине, оне који су својим „нестручним, слабим и неуспешним радом“ прихватили „достигнућа“ германске школе, на србску националну духовност накалемили такозвани критички приступ историографији и тако сасвим потисли не само врло живу србску народну традицију и достигнућа изворне србске школе, већ и све оно што се о дубокој србској прошлости могло прочитати у старим списима многих обавештених странаца.

Сам Ћирковић као да још увек није сигуран у коју групу дилетаната треба сврстати Руварца, али уздржаност којом је наступио на скупу о Руварцима у Сремској Митровици указује на страх од скорог а неумитног открића да су бројни „велики“ историчари XX века у Србији школовани на достигнућима оне друге групе „дилетаната“; и они које ми познајемо, и који су нас уверавали у оно што данас покушавају да „открију“, кривицу за сопствене заблуде пребацујући „на неке друге“.

Требало је, дакле, сваког ко о Руварцу не мисли као што је Руварац мислио о себи самом, а он је „изричито саопштавао да се од њега објективнији не може бити“, онемогућити да ишта каже против Руварца и његове „објективности и критичности“ у историографији. Чувањем тих двеју Руварчевих „особина“ брањени су и нордијски извори социјалистичке мисли увезене у Србију.

И, сад, Илариона Руварца бране Димитрије Марковић и Иван Цветковић – први испред полице испуњене књигама и са Газиместана, а други – не зна се откуд, а ниједном од њих није се дало да чују оно што је Србољуб Живановић (1933), антрополог и палеопатолог, професор лондонског универзитета, члан Краљевског антрополошког института и Краљевског медицинског института у Лондону, директор Европског института за изучавање историје древних Словена и председник Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, на самој средини фебруара 2011. године, изговорио у емисији „Случајни партнери“ Телевизије Бијељина:

Немачка академија наука још на самом почетку осамдесетих година 20. века, одустала је од такозване германско-нордијске школе објављујући „једну огромну књижурину“ у којој је речено да је учење поменуте школе погрешно и у којој је предочено стварно стање. Србољубова жена Софија (1939), археолог, својевремено је један примерак те књиге поклонила библиотеци Народног музеја у Београду, али је тај њен чин остао без одјека:

„Научници у Србији не воле да читају“.

Односи се то највише на историчаре, оне који припадају такозваној критичкој србској историографији, познатијој као нордијска. Они више воле заверу ћутања.

Свештеник Иван Цветковић и Димитрије Марковић непознатог занимања, обојица брижници за лик и дело Илариона Руварца (и Радивоја Радића, наравно) – јатаци су поменутих завереника.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!