Srbožderski dvojac Pavelić – Tito
Profesorka Smilja Avramov (1918–2018) je tokom istraživanja za potrebe pisanja knjige o srbocidu u arhivu Vatikana došla do zaprepašćujućeg otkrića i podatka da je najveći krvnik srpskog naroda – Ante Pavelić – bio obaveštajac britanske službe MI6 još od 1926. godine.
U genocidu nad Srbima u zloglasnom Jasenovcu stradalo je jedanaest članova porodice Avramov iz Pakraca – zapadna Slavonija. Kao jedina preživela pretekla je samo dr Smilja Avramov: Bog ju je sačuvao da bi svedočila o Velikom Zločinu (lat. Magnum Crimen) komuno–ustaškog srbožderstva.
Prof. dr Smilja Avramov (Pakrac, 1918 – Beograd, 2018) je kao jedan od vodećih svetskih stručnjaka za međunarodno pravo ceo radni vek predavala na Pravnom fakultetu u Beogradu. Svoja istraživanja SRBOCIDA (genocida nad Srbima) započela je 1947. godine. Tada je bila zaposlena u Javnom tužilaštvu Beograda. Zatražila je od šefa da je pusti tri dana kako bi u Zagrebu rešila pitanje nasledstva kao jedina preživela posle ustaškog pokolja. Šef joj to nije dozvolio, već joj je grubo odbrusio: „Dosta o Jasenovcu! Da tvog oca nisu zaklale ustaše, mi bismo ga ubili, jer je bio buržuj!“ Smilja je ipak otputovala u Zagreb, a kada se vratila u Beograd na posao, dobila je otkaz.
Kroz prikupljanje istorijske građe i naučne literature za veliku studiju o genocidu nad srpskim narodom u NDH u radovima, predavanjima, ali i u javnim obraćanjima, profesorka Avramov je iznosila malo poznate i sasvim nepoznate činjenice vezane za najveće stratište Srba u Drugom svetskom ratu – logor Jasenovac. Tako je profesorka Avramov tokom istraživanja za potrebe pisanja knjige o srbocidu u Rimskom vojnom arhivu došla do zaprepašćujućeg otkrića i podatka da je najveći krvnik srpskog naroda – Ante Pavelić – bio obaveštajac britanske službe MI6 (en. Military Intelligence, Section 6, Vojna obaveštajna služba, odelenje 6), još od 1926. godine. Ova Služba je bila zadužena za špijunske aktivnosti u inostranstvu za razliku od Službe MI5 koja se bavi kontra–obaveštajnim delatnostima na domaćem tlu Ujedinjenog kraljevstva.
U oktobru 1934, u uspešno izvedenom atentatu na jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića (1888–1934) u Marseju – Francuska, jednu od glavnih uloga „izvođača prljavih radova“ u ovoj akciji, služba MI6 je poverila svom agentu Paveliću.
– Ja sam bila zaprepašćena kada sam pisala prvo izdanje knjige o genocidu nad srpskim narodom“, svojevremeno je o tome pričala profesorka Avramov. „Radila sam najpre u rimskom vojnom arhivu, pa posle u britanskom i nemačkom. Najpre sam uzela našu građu i dokumenta koja je naša emigrantska Vlada upućivala britanskoj Vladi, molila, preklinjala, kumila da se bombarduju pruge koje vode u logore Jasenovac, Jadovno u Hercegovini i drugde gde ih je bilo. Ništa nije učinjeno. Apsolutno ništa. Odjedared mi dođe u ruku dokument… zaprepastila sam se! Dokument u kojem stoji da je Ante Pavelić, najveći ratni zločinac na svetu, bio član britanske obaveštajne službe od 1926. Vidite, ja i ovde imam knjigu, posredstvom te knjige sam došla do tog dokumenta. Kada sam je pročitala otišla sam ponovo u London i tražila sam taj dosije i pitala direktora Slovenskog odelenja (en. Slavic Department) da li je to falsifikat? On se nasmejao i odgovorio: `Kako možete pretpostaviti da u britanskom arhivu može biti falsifikata?`“ („ZAPANJUJUĆE OTKRIĆE PROFESORKE SMILJE AVRAMOV: Ante Pavelić je bio britanski špijun“, PRAVDA, 24.02.2021)
Obaveštajci Službe MI6 su u maju 1945. učestvovali u spašavanju svog agenta Pavelića. Visoki britanski diplomata se prvi sreo sa Pavelićem u Frankfurtu. Prerušenog u redovnika Englezi ga zatim prebacuju u Vatikan, a Amerikanci dalje u Latinsku Ameriku. Profesorka Avramov je otkrila i potvrdila da su agenti MI6 još u martu 1941. podmetnuli Srbima onaj zlokobni poklič `Bolje grob nego rob!` i zatim ih gurnuli u Svetski rat da sa ovom krilaticom ginu za interese britanske imperije.
J. B. Tito (1892–1980), doživotni predsednik `druge` (SFR) Jugoslavije i maršal iz Kumrovca, bio je takođe agent MI6. U Službu je uveden 1934. godine, osam godina posle Pavelića. Za razliku od Pavelića, koji svoju neobuzdanu mržnju prema Srbima i Pravoslavlju nije krio, Maršal iz Kumrovca je svoju ništa manju srbomržnju ceo život vešto skrivao. Prilikom jedne posete SAD početkom 60-tih godina prošlog veka Tito se sreo sa Ivanom Meštrovićem (1883–1962), slavnim hrvatskim i jugoslovenskim vajarom. Taj susret zabeležio je Mate Meštrović, sin slavnog vajara: „Zašto se Vi ne vratite u Jugoslaviju?“ pita Tito Ivana Meštrovića. „Bojim se Srba!“ odgovara vajar. „Nemojte se bojati Srba! Ja sam ih uništio tako da za pedeset godina neće znati ko su, a za sto godina neće postojati!, odgovorio je Tito ispijajući ko zna koji viski po redu.“
Najubedljivije svedočanstvo o „braku iz računa“ levih (komunističkih) i desnih (ustaških) ekstremista i zaverenika protiv Srpstva i Pravoslavlja pruža jedan dokument koji je pod naslovom „Sporazum o saradnji hrvatskog ustaškog pokreta i komunističke stranke Jugoslavije“ sastavljen i overen u junu/ lipnju 1935. u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. U nadnaslovu piše: „Svesni teškoće u borbi, bez obzira na podvojenost u pogledu na društveni poredak, vođstvo hrvatskog narodnog ustaškog pokreta i vođstvo jugoslovenske komunističke stranke u Kraljevini Jugoslaviji, ovlašćeno i sporazumno sa svima prvacima legalnih i ilegalnih formacija sklapa sledeći Sporazum…“ Na kraju ovog Sporazuma sažeto je izložen zajednički cilj komunista i ustaša: „Jugoslovenska komunistička stranka kojoj je Zakon o zaštiti države od 1922. god., onemogućena akcija slobodnog kretanja i rada sa jedne, i vođstvo hrvatskog oslobodilačkog pokreta s druge strane, primaju na sebe zajednički i sporazumno DUŽNOST zajedničke borbe i međusobnog pomaganja u svakom slučaju potrebe do postignutog cilja: RASPADANJA JUGOSLOVENSKE DRŽAVE I UNIŠTAVANJE SVEGA ŠTO JE SRPSKO I PRAVOSLAVNO“. Dokument su svojim podpisima overila dvojica tadašnjih mitrovačkih zatvorenika: Moša Pijade, predstavnik Komunističke partije Jugoslavije, i odvjetnik dr Mile Budak u ime Hrvatskog ustaškog pokreta. (Originalni dokument se danas čuva u arhivu neprijateljskih jedinica Vojno–istorijskog instituta JNA, Br. reg. 3/2; Kutija- 116/1638).
I na kraju, postavlja se jedno važno pitanje: šta još treba ružno očekivati kada znamo da srpski đaci o svemu ovde izloženom ne znaju ništa, jer im nastavnici o tome ne smeju ili ne žele da govore, i kakva nam je perspektiva u bližoj i našeg potomstva u daljoj budućnosti kada imamo u vidu da su i u današnjoj Srbiji (istina nešto manje) i u suvremenoj i suverenoj Hrvatskoj (gotovo sasvim) na vlasti (manje–više prikriveni) potomci gorepomenutih zaverenika protiv Srpstva i Srpske Pravoslavne Crkve.
Autor: Dragan R. Mlađenović
