Србијо, ко те је више задужио, добровoљац Алберт или Шабан и Џеј?
У каквом је стању данас друштво у Србији најбоље се може сагледати кроз призму његовог односа према људима који нису жалили своје животе да би ова земља била слободна и независна.
На Централном гробљу у Београду, 22. 3. 2021. године, сахрањен је руски добровољац Алберт Ахсарбекович Андијев, који је умро од болести 14. марта, у Ковид болници у Батајници. Сахрањен је уз војне почасти, уз присуство чланова породице, његових ратних сабораца, старешина и великог броја људи.
Велики Рус и још већи Србин, Алберт је прешао хиљаде километара 1999. године да би са својм браћом Србима бранио Косово и Метохију. Као храбар и способан војник учествовао је у најтежим борбама и успешно извршавао све борбене задатке. Иако тешко рањен, остао је без ока, наставио је да се бори. Побегао је из болнице у коју је смештен због рањавања и вратио се на фронт. Толико је заволео овај народ и земљу да је и остао у њој, оженио се Српкињом, добио сина и, наравно, дао му име Лазар. До последњег тренутка свог живота величаo je љубав према Косову и Метохији и позиваo да никада не дамо Косово и Метохију, да будемо онакви какви су нам преци били. Увек je говорио: “Нисам ја изгубио око, ја сам га оставио тамо и када сви разлози нестану имам макар тај један разлог да се вратим на свето Косово и Метохију и потражим своје око“.
Шта је више могао легендарни Алберт да уради за нашу земљу и наш народ од онога што је урадио?
Урадио је све, осим да се врати у ослобођено Косово и Метохију, што му је била велика жеља! С друге стране, држава Србија није учинила за њега ништа. Ни после 21 године и апела многих истакнутих појединаца, чак и петиције, Алберт није добио држављанство Републике Србије. На крају, када је изгубио битку са болешћу, за њега није било места у алеји заслужних грађана, у којој своје место нађоше Шабан и Џеј. Ваљда зато што је био родољуб који је волео и крварио за ову земљу, а не забављач и циркусант подобан за употребу од стране власти. Просто је непристојно поредити заслуге оних који се својим мишицама и светлим оружјем, не жалећи да положе своје животе, боре за Србију, и оних који из материјалне користи забављају народ. Без Шабана и Џеја земља може да постоји, али без оних који ће је бранити не може!
Ово ме подсети на догађај сличном овом са краја 19. века (1888.г.) који је описао Бранислав Нушић у својој песми “Два раба“, и због које је завршио у затвору. Занимљиво, и тада је на власти била Напредне странка, а која је и узор данашим напредњацима. Сетимо се, тада је сахрањена једна баба, ташта једног министра, са највећим почастима и у присуству краља и владе, а један заслужни војни генерал сахрањен је без краља и владе, у присуство само великог броја захвалних грађана.
Немир и бол узрокује наметање непримереног, погрешног вредновања заслуга. Упорно се и смишљено у први план ставља оно што је тренутно и пролазно, а оно што је вечно и непролазно гура у дубоку позадину. Са највећим почастима, уз присуство великог броја људи испраћају се на последњи починак људи који немају никакве заслуге за ову земљу и народ, а они који су се борили и крварили за земљу и народ препустају се забораву и скромном испраћају.
Ветерани, учесници ратова деведесетих година, као што је био Алберт, који су се храбро и часно борили, данас представљају сметњу евроунијатској колонијалној управи. Они су сведоци једног времена када се Србија, једина у постхладноратовском свету отворено супроставила силама Новог светског поретка, у виду САД, ЕУ, НАТО-а и Ватикана, и као такви су непожељна категорија. То што је Србија својим отпором пореметила планове стратега планетарног поретка у настајању, пре свега тиме што је омогућила да незападне геополитичке силе (првенствено Русија), прогледају, наведене силе зла никад неће опростити, и зато смо и сада, у привидном миру, објекат њихових осветничких подухвата.
Да је ово нормална самостална држава, а не западна колонија, она би се с дужним поштовањем односила према онима који су бранили њену слободу и независност. Њихов позитиван пример би стално био истицан кроз образовање и медије, као подстицај младима како треба волети и борити се за своју отаџбину. Пожртвовање и истрајности у одбрани своје отаџбине, како у рату тако и данас, Алберта и осталих часних бораца треба да буде свима мерило искреног родољубља.
На крају ћу завршити речима великог србског витеза Алберта, које је упутио својој браћи Србима: “Увек су вас мрзели и има да вас мрзе док год постојите. Не због тога што сте лоши или добри, већ због тога што сте пркосни. Ако једног дана у очима бар једног Србина од хиљаду вас ја не видим тај пркос, ја ћу знати да вас више нема: постали сте робови, оно што су желели од вас да направе. Нисам се ја борио за робове, нисам се борио уз робове, и нисте ви овде мали Руси на Балкану, како неки воле да кажу, већ сте велики Срби код себе кући. И то треба да запамтите!“
Учинимо што до нас стоји, остало ће дати Господ!
Раб Божији Горан Живковић
