Србијо, ко те је више задужио, добровoљац Алберт или Шабан и Џеј?

Велики Рус и још већи Србин Алберт

У каквом је стању данас друштво у Србији најбоље се може сагледати кроз призму његовог односа према људима који нису жалили своје животе да би ова земља била слободна и независна.

На Централном гробљу у Београду, 22. 3. 2021. године, сахрањен је руски добровољац Алберт Ахсарбекович Андијев, који је умро од болести 14. марта, у Ковид болници у Батајници. Сахрањен је уз војне почасти, уз присуство чланова породице, његових ратних сабораца, старешина и великог броја људи.

Велики Рус и још већи Србин, Алберт је прешао хиљаде километара 1999. године да би са својм браћом Србима бранио Косово и Метохију. Као храбар и способан војник учествовао је у најтежим борбама и успешно извршавао све борбене задатке. Иако тешко рањен, остао је без ока, наставио је да се бори. Побегао је из болнице у коју је смештен због рањавања и вратио се на фронт. Толико је заволео овај народ и земљу да је и остао у њој, оженио се Српкињом, добио сина и, наравно, дао му име Лазар. До последњег тренутка свог живота величаo je љубав према Косову и Метохији и позиваo да никада не дамо Косово и Метохију, да будемо онакви какви су нам преци били. Увек je говорио: ”Нисам ја изгубио око, ја сам га оставио тамо и када сви разлози нестану имам макар тај један разлог да се вратим на свето Косово и Метохију и потражим своје око”.

Шта је више могао легендарни Алберт да уради за нашу земљу и наш народ од онога што је урадио?

Урадио је све, осим да се врати у ослобођено Косово и Метохију, што му је била велика жеља! С друге стране, држава Србија није учинила за њега ништа. Ни после 21 године и апела многих истакнутих појединаца, чак и петиције, Алберт није добио држављанство Републике      Србије. На крају, када је изгубио битку са болешћу, за њега није било места у алеји заслужних грађана, у којој своје место нађоше Шабан и Џеј. Ваљда зато што је био родољуб који је волео и крварио за ову земљу, а не забављач и циркусант подобан за употребу од стране власти. Просто је непристојно поредити заслуге оних који се својим мишицама и светлим оружјем, не жалећи да положе своје животе, боре за Србију, и оних који из материјалне користи забављају народ. Без Шабана и Џеја земља може да постоји, али без оних који ће је бранити не може!

Ову гротеску није могао да смисли ни генија какав је био Нушић, да председник Србије и Републике Српске лично изјављују саучешће породици једног певача (Шабана). Србијо, стиди се!

Ово ме подсети на догађај сличном овом са краја 19. века (1888.г.) који је описао Бранислав Нушић у својој песми ”Два раба”, и због које је завршио у затвору. Занимљиво, и тада је на власти била Напредне странка, а која је и узор данашим напредњацима. Сетимо се, тада је сахрањена једна баба, ташта једног министра, са највећим почастима и у присуству краља и владе, а један заслужни војни генерал сахрањен је без краља и владе, у присуство само великог броја захвалних грађана.

Немир и бол узрокује наметање непримереног, погрешног вредновања заслуга. Упорно се и смишљено у први план ставља оно што је тренутно и пролазно, а оно што је вечно и непролазно гура у дубоку позадину. Са највећим почастима, уз присуство великог броја људи испраћају се на последњи починак људи који немају никакве заслуге за ову земљу и народ, а они који су се борили и крварили за земљу и народ препустају се забораву и скромном испраћају.

Саборци испраћају витеза на вечни починак

Ветерани, учесници ратова деведесетих година, као што је био Алберт, који су се храбро и часно борили, данас представљају сметњу евроунијатској колонијалној управи. Они су сведоци једног времена када се Србија, једина у постхладноратовском свету отворено супроставила силама Новог светског поретка, у виду САД, ЕУ, НАТО-а и Ватикана, и као такви су непожељна категорија. То што је Србија својим отпором пореметила планове стратега планетарног поретка у настајању, пре свега тиме што је омогућила да незападне геополитичке силе (првенствено Русија), прогледају, наведене силе зла никад неће опростити, и зато смо и сада, у привидном миру, објекат њихових осветничких подухвата.

Да је ово нормална самостална држава, а не западна колонија, она би се с дужним поштовањем односила према онима који су бранили њену слободу и независност. Њихов позитиван пример би стално био истицан кроз образовање и медије, као подстицај младима како треба волети и борити се за своју отаџбину. Пожртвовање и истрајности у одбрани своје отаџбине, како у рату тако и данас, Алберта и осталих часних бораца треба да буде свима мерило искреног родољубља.

На крају ћу завршити речима великог србског витеза Алберта, које је упутио својој браћи Србима: ”Увек су вас мрзели и има да вас мрзе док год постојите. Не због тога што сте лоши или добри, већ због тога што сте пркосни. Ако једног дана у очима бар једног Србина од хиљаду вас ја не видим тај пркос, ја ћу знати да вас више нема: постали сте робови, оно што су желели од вас да направе. Нисам  се ја борио за робове, нисам се борио уз робове, и нисте ви овде мали Руси на Балкану, како неки воле да кажу, већ сте велики Срби код себе кући. И то треба да запамтите!”

Учинимо што до нас стоји, остало ће дати Господ!

Раб Божији Горан Живковић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!