Србија у Европу не може и не сме
Европа у Србију може да стане, имамо ми још увек довољно људске ширине а и наивности да би тако било, док Србија у Европу, и ако бисмо ми хтели, не може и не сме, бар не оваква каква је. Да је то тако, потврђује следећи догађај из наше недавне прошлости. Претходник садашњег надбискупа београдског, Станислав Хочевар, на свом устоличењу у својству папиног изасланика за нашу земљу, изјављује:,,Срби, са Светим Савом не можете у Европу”. Све је речено у само неколико речи, то им је трн у оку, и сав њихов подли труд, и паре, и све остало што нуде, условљавају, дају, већ вековима заснива се на томе да се одрекнемо своје вере, свог бића, свог идентитета, својих предака, да пљунемо на све жртве Јасеноваца, да заборавимо наше ближње бачене у јаме, да опростимо све силоване, и обешене мајке, сестре из Мачве, да занемаримо векове опстојавања на Косовској духовној вертикали, Албанску голготу, Плаву гробницу, Солунски фронт…, да бацимо под ноге сјај и славу наших предака. И када бисмо све то учинили, што не дао Бог, остао би онај задњи трзај, онај српски или србски, да се не хватамо за слово као ситничари, познати инат овог народа – заправо не инат у приземном значењу, већ израз српског непоклека.
Али, имамо ми још увек много тога што нас одваја од европског човека, ако би се уопште могао назвати тим именом неко ко је бомбардовао немилосрдно ову нашу земљу више пута, под различитим изговорима. Има разлике, недодирљиве, управо тамо где је темељ ове земље, у достојанству обичног човека из народа. Ово је прича, из свагдашњег живота, из нашег времена, са нашег простора. У околини Рашке, 2007. године свештеник је завршавао сахрану једног, рекло би се обичног српског домаћина. Све је текло по устаљеном реду и, таман када се народ вратио са гробља да ближњи покојника послуже присутне, догадјај је добио ток који заслужује да се опише и памти, препричава и учи као лекција. ,,Оче, опростите”, уставши казао је постарији човек, иначе комшија покојника, ,,морам вам испричати нешто битно, везано за овог необичног и великог човека кога данас сахранисмо”.
Тада као да му нека кнедла застаде у грлу, груди почеше да му се надимају од плиме осећања, рука нервозно поче да гужва капу у руци, а друга крену ка очима да заклони ону тешку, старачки, мушку сузу. Не чују се више ножеви и кашике, застадоше жене са послужењем које носе, мук неки, чак и птице се више не чују. ,,41. ја и мој комшија, сада покојни, Бог да му душу прости”, прекрсти се старина (,,Бог да му душу прости”,, прошапуташе сви), ,,кренули смо у Краљево, као младићи, да продајемо сир, млеко и још по нешто што нам мајке спремише. Ситуација, ратна, тешка, треба да се преживи. У Краљеву, на пијаци, ухвате нас Немци, и спроводе на стрељање, одмазда за неке њихове погинуле. Одмах одвојише нас који смо за стрељање, а оне прекобројне на другу страну.Ја падох у групу која гледа овај свет још који тренутак, а мој комшија бива пуштен. Али он не одлази, тражи разговор са главнокомандујућим. Шта тражи та балканска свиња, да моли за живот, сав уважен што му је дато да влада над животом и смрти мисли у себи официр. Тада мој комшија изговара речи, које ће, сигуран сам,остати свим присутним дубоко урезане у памћење до краја живота, а посебно главнокомандујућем официру. Молим вас, изговара мој покојни комшија, ја сам човек ожењен али немам деце, мој комшија – и прстом указује на мене – он је ожењен, има и двоје деце, њега сте одредили за стрељање, можете ли мене заменити са њим. Сви су били згранути неочекиваним речима, нико од Немаца није могао да поверује да неко тражи да буде стрељан, да неко нуди свој живот за живот другог. То у европској култури није познато, тога нема у њиховим библиотекама, нема у њиховим манирима и бонтону. Било како било, нас двојица смо ускоро трчали ка својим кућама, далеко иза нас чули су се рафали, збуњени командант немачких трупа одлучио је да нас пусти обојицу. Тада, пред саму кућу, мој комшија још једном показује сву ширину своје православне душе и духовну дубину србског човека: тражи од мене да обећам да о овом догадјају нико не сме сазнати док је он жив.”
Завршивши своје излагање, преживели говорник баци капу коју је до мало пре гужвао, седе за сто и рукама покри лице, само су дубоки покрети рамена и тихо оглашавање из дубине душе откривали са колико бола је све ово изговорено. Свештеник устаде крстећи се више пута, супруга покојника паде око врата своме сину, он је прихвати на своје груди, суза крену низ лице, а из синовљевих очију је севао понос на свога оца.
Живеће овај народ, живеће ова Србија. Живела!
Аутор: Горан Јосијевић
