Srbija ostala nema na suze časne srbske majke kojoj su oteli troje dece
„Da bi zlo trijumfovalo, dovoljno je da dobri ljudi ne čine ništa!“ [1]
Nadao sam se da će moj narod srbski, koga je obuzela sramna i neviđena ravnodušnost, reagovati kada životi i zdravlje naše deca budu ugroženi. Verovao sam da su deca ta crvena linija posle koje sledi buđenje i opštenarodni otpor, a pokazalo se da sam u velikoj zabludi. Protesti u Novom Sadu ispred Centra za socijalni rad i Višeg suda – Tužilaštva povodom otimanja troje dece samo su potvrdili da smo kao narod postali bezlična i bezosećajna masa. Dok su se naši preci žrtvovali za bližnjeg i opšte dobro, njihovi današnji potomci su ne prepoznaju ili prosto ignorišu probleme drugih kao potencijalno sopstvene, a za opšte dobro i ne haju.
Bio sam na drugom protestu organizovanom istim povodom, otimanjem dece samohranoj majci Ani Mihaljici, i zaista sam bio slomljen posle onog što sam tamo video i doživeo. Mali broj učesnika, tek nekoliko stotina, među njima ni jedno svešteno lice, vrlo mali broj vernika, zaposleni u zgradi Suda i slučajni prolaznici čiji govor tela i mimika nisu odavali zainteresovanost i saosećanje. U stvari, ovi poslednji pokazivali su nezadovoljstvo i čuđenje saznanjem da se neko usudio da im remeti njihovu zombiranu svakodnevnicu. Deo službenika Suda i Tužilaštva gledao nas je sa prozora svojih kancelarija sa prezrenjem, da ne kažem gađenjem, jer – ko smo mi da sumnjamo u ispravnost njihovih odluka.
Tužna je realnost da većina Srba otimanje i prodaju naše dece smatra običnom teorijom zavere. Da pokušam ukratko da objasnim neupućenim i onima koji su obmanuti mejnstrim medijima. Ana Mihaljica je samohrana majka tri dečaka, Mihaila (2013), Gavrila (2017) i Rafaila (2020), razvedena od supruga i oca dece zbog njegovog nasilja prema njoj i deci. Po tom osnovu deca su evidentirana u posebnu kategoriju, a na osnovu uvida u dosadašnju praksu u radu Centara za socijalni rad, zapravo obeležena kao potencijalni predmet za oduzimanje i prodaju. Primer oduzete oko 6.000 dece u proteklih desetak godina to nedvosmisleno potvrđuje (Dokument o prodaji dece). Tako se i dogodilo da, bez ikakve zakonske osnove, deca budu oduzeta, odnosno oteta. U večernjim satima 16. novembra prošle godine ispred zgrade u kojoj stanuje Anin otac izvršen je prepad na Anu i njena tri sina od strane službenice Centra za socijalni rad i policije. Sve je bilo unapred pripremljeno i dobro organizovano, samo se čekao povod koji je došao manjim požarom u stanu Aninog oca koji je brzo lokalizovan. Bez ikakvog rešenja, Vladislava Krsmanović je uz pomoć policije nasilno i grubo odvojila decu, koja su preplašeno vrištali tražeći zaštitu majke, dok su dva policajca vitlajući pendrecima pretili majci da će je uhapsiti. Tom prilikom sama Vladislava Krsmanović je priznala zašto otima decu majci, vičući “Ja sam tako odlučila“. Iako je Sud na osnovu žalbe doneo rešenje da nema osnove za oduzimanje dece, ona ne samo da nisu vraćena majci, nego ih je poslednji put videla 19. decembra. To viđenje joj je omogućila policija, jer Vladislava Krsmanović nije htela da ga dozvoli, već je vređala majku i advokata koji su insistirali na viđenju. Tada je Ana videla decu koja su bila vidno traumatizovana, sa povredama po licu, žalila su se da ih tuku druga deca i vaspitači, da su ostajali bez obroka, da im ne daju da idu noću u WC, da su im pretili da će ih rastaviti i da ne smeju da kažu ništa osim onog što im je rečeno, da se plaše da će ih ove tete odvesti i prodati… Taj dirljivi susret majke sa otetom decom, besno je prekinula Vladislava Krsmanović, uz pretnje Ani da joj više neće dozvoliti viđenje sa decom, da će je lišiti roditeljskog prava i da deca idu u hraniteljsku porodicu. Ulazimo u peti mesec ove drame, a za sve to vreme niko iz nadležnih institucija (CzSR, Sudstvo, Tužilaštvo, policija…) nije omogućio Ani Mihaljici da iznese svoje stavove i argumente koje opovrgavaju sve te lažne i bez ikakve osnove optužbe. Ovde se ne radi ni o kakvom nasilju u porodici ili ugroženosti prava deteta, već je jedini motiv trgovina srbskom decom!
A sada, umesto Vladislave Krsmanović i policije, zamislite Nadu Šakić i ustaše koji otimaju srbsku decu iz naručja majke i dalje ih … Ima li razlike?
Kada sam prvi put čuo za Anu Mihaljicu i njenu decu pre nekih mesec dana (Oteli majci troje dece), preda mnom se stvorila slika simbola stradanja našeg naroda od nacista u Drugom svetskom ratu. Majka Knežopoljka, Milica Tepić, bežala je sa sinom na leđima i ćerkom držeći je za ruku, od nacista (ustaša) koji su hteli da joj ubiju decu kao što su učinili sa desetine hiljade druge srbske dece. Ona je neviđenom žrtvom uspela, ali su je posle nekoliko godina bol i tuga slomili, umrla je ne dočekavši da odgaji svoju decu.
Kao ranije Milica majka Knežopoljka, danas je Ana majka Novosađanka simbol stradanja majki, ali i očeva, i njihove dece koje otimaju novi nacisti i prodaju strancima (Mafijaška država prodaje decu i Prodaja dece strancima). U svrhu sistematskog uništenja porodice, Centri za socijalni rad su postali kao nacistička tajna policija, čiji službenici mogu kad god hoće da nam uđu u kuću, vrše pregled i ispitivanje i na kraju bez ikakve zakonske osnove, samo na osnovnu njihove paušalne ocene o siromaštvu, nasilju ili zanemarivanju mogu da nam oduzmu decu i posle toga da rade sa njima šta god hoće, i to sve uz licemerno objašnjenje kako je to u interesu dece.
Da li je normalno oteti decu iz majčinog naručja, a pri tom ta deca plaču i prosto preklinju da ih vrate njihovoj majci? Da, to je normalno onoliko koliko je bilo normalno ono što su činili srbskoj deci Nada Šakić i ustaše. Možda će neko smatrati ovo poređenje neprimerenim, takvima savetujem da pogledaju sa kakvom hladnokrvnošću iznosi laži i opravdava otimanje naše dece direktorka CzSR u Novom Sadu Jelena Zorić (Naša deca nisu naša). Podsetite se slučaja otete Marije Trkulje i trogodišenjeg mučenja po raznim neadekvatnim ustanovama CzSR (Posle tri godine agonije).
Ovo je slučaj na kojem se potvrđuje da je pre više od deset godina stvoren sistem kojim se uništava zdrava i normalna porodica, koja je temelj jake i stabilna države. Iza svega stoje međunarodne korporacije za trgovinu dece (Prodaja srbske dece), a državni aparat (vlada, Sudstvo, Tužilaštvo, policija, Centri za socijalni rad…) su pod njihovom kontrolom preko Soroševog kadra i nevladinih organizacija. Slučaj Ane i njene dece razotkrio je mrežu za otimanje i prodaju naše dece u koju su umešene sve institucije Zapadne kolonije zvana Srbija. To je više nego jasno potvrdio odnos mejsntrim mediji koji su pod apsolutnom kontrolom. Neki događaj (protest ili slično) koji je usmeren protiv bezakonja vlasti, ako ne utiče posebno na javnost, on se jednostavno ignoriše, niko ga ne pominje. Ovog puta svi ti mediji su krenuli u neviđenu hajku, pri čemu ne birajući reči vređaju i ponižavaju majku Anu, a samo zato što ona želi da joj vrate otetu decu. Dok Anu Mihaljicu razapinju, isti mediji istovremeno reklamiraju i pišu hvalospeve o neprirodnoj homosekualnoj zajednici Ane Brnabić i njene partnerke, koje gaje nečije dete protivno i ljudskih i Božijih zakona. Razumnom i dobronamernom čoveku je ovo dovoljno!
Najstrašnije je od svega što stradanje hrišćanske majke i dece, nemo posmatra SPC, odnosno oni koji njom upravljaju. Ko poznaje situaciju u SPC, nije iznenađen sramnim ćutanjem papoljubca Porfirija i njegovih poslušnika u mantijama. Većinu molbi naroda, poslednja je bila naroda sa KiM, oni prosto ignorišu ili daju saopštenja koja nikom nisu jasna. Jedino su bili prinuđeni da reaguju kada se stvorila kritična masa narodnim litijama pred najavljenu gej paradu 2022. godine. Zbog velike opasnosti za Vučića i vlast, tada je Porfirije reagovao molebanom pred hramom Svetog Save i sve je zadovoljio, narod smirio lažnom nadom, a vlasti dao vreme da ceo otpor razbije i obesmili. Litije su bile opomena za dvojac Vučić – Porfirije, jer se narodu priključio veliki broj sveštenika i monaha. Zato posle litija, u svim dešavanjima koje se tiču naroda, nema podrške sveštenika i monaha, jednostavno im je zabranjeno da u njima na bilo koji način učestvuju. To potvrđuje i više nego sramno ponašanje sveštenika iz hrama u koji je na službe išla Ana sa decom, koja je inače apsolvent Bogoslovskog fakulteta i žena hrišćanka u pravom smislu te reči. Nema glasa sveštenika ili prisustva kao vida podrške svojoj parohijanki. To nisu pastiri Božijeg naroda, već obični najamnici.
“Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana. Ali često kod nas dolazi do onog što nije razlika u mišljenju. Toga se moramo osloboditi. Ako budemo tolerantniji, onda ćemo moći da shvatimo i to gledište drugoga. Ne da ga usvojimo ako nije dobro, ali da ga shvatimo da ne dođe do mržnje i ovog što nas cepa i deli.“ Patrijarh Pavle
Ne sumnjam u one koje su sve vreme uz Anu u njenoj borbi da povrati decu, pre svega advokata Milana Bosiku, Snežanu Terzić i Nadu Gladović, u njihovu nameru da daju sve da pomognu Ani i iskrenom sastradavanju sa njom. Međutim, na osnovu onoga što sam dosada video sumnjam da oni imaju dovoljno snage da se izbore sa sistemom na kojem je sam Vučić, a prećutno (možda i aktivno) mu pomaže Porfirije. Borbu posebno otežava izostanak veće podrške javnosti, a tapšanjima po ramenu, lajkovima i komentarima se ništa ne menja. Pokazalo se da u Srbija za nas obične ljude ne važi zakon, već se sve rešava po volji organizovane kriminalne mreže. Zato se nadam da će advokat Milan i ostali preispitati svoje odluke i prihvatiti pomoć onih koji zaista mogu da pomognu.
Molim vas, prevaziđimo svoju sujetu i međusobne nesuglasnice, za dobro majke Ane i njene dece. Njihova patnja treba sve nas da podstakne da pređemo preko ličnih netrpeljivosti i nesporazuma i saberemo se u nastojanju da oslobodimo decu. Niko od nas nije bez grešaka i propusta u svom ličnom i društvenom životu, zbog čega ne treba i ne sme se ničija pomoć ili ponuda za saradnju odbiti bez nekog opravdanog razloga. Bilo je više istaknutih pojedinaca i organizacija koje su ponudile pomoć, a koje su bez ikakvog validnog opravdanja odbijene i čak javno prozivane. U pitanju su životi troje dece i njihove majke, zato je neophodno sabrati svu moguću snagu ka jednom cilju, oslobađanju dece. Prvo da vratimo decu majci, pa onda da pravimo planove opštenarodnog otpora kojim će se razobličiti i srušiti sistem koji nam uništava porodice i otima decu!
Svi vi koji danas ćutite, ignorišete stradanje srbske majke Ane i njene dece, ili umirujete svoju savest lajkovima i komentarima po društvenim mrežama, upamtite da smo svi mi potencijalna meta kriminalnog sistema. Njima nije potreban razlog, a još manje zakonski osnov, oni imaju cilj (Dešifrovana Agenda 2030) kojim opravdavaju svu surovost koju koriste.
Srbijo, dok se ponašaš kao onaj ko nema ni vere ni hrabrosti, i dalje spavaj smrtnim snom, dok ti decu otimaju, u roblje te pretvaraju i dok nestaješ!
Braćo i sestre Svetosavci, ponašajmo se kao Sveti Nemanjići, molimo se Bogu i nadu polažimo u Njega, ali činimo što stoji do nas. Borimo se kao što su se oni borili za slobodu i pravdu! Iako su Sveti Nemanjići svu nadu polagali u Gospoda i Svetu Srbiju su pre svega gradili svojim svetim življenjem, kada je trebalo potezali su mač u odbrani vere, porodice i zemlje. Za početak pružimo otvorenu podršku i pomoć prema svojim mogućnostima Ani i ljudima koji su uz nju. Sve drugo je licemerstvo i lažno umirivanje savesti!
Možete uplatiti novac za pomoć porodici Mihaljica.
Dinarski žiro račun: 200-134838841-77 Ana Mihaljica, Mije Aleksića 21, Novi Sad.
Devizni žiro račun: 200-134838922-28 , IBAN: RS35200000013483892228 SWIFT CODE: SBPORSBG. Sve je u Poštanskoj štedionici, Ana Mihaljica
Učinimo što do nas stoji, ostalo će Gospod dati!
Rab Božiji Goran Živković, otac petoro dece
[1] Edmund Burke (1729 – 1797)
