Србија и србске земље

Србија је у врху сиромаштва у Европи, по свим могућим мерилима

Фото: Мондо.рс

Српска економија прилично добро прегурала 2020. годину са падом БДП-а од свега 0,1 одсто, али се у надолазећој економској кризи (о којој се све гласније говори) сада суочавамо са нашом старом бољком, инфлацијом. Оно што је карактеристично за ову инфлацију јесте да натпросечно поскупљују храна и енергија. То значи да она више него обично сада погађа најсиромашније. Ако ће у оквиру Европе наш регион бити најтеже погођен кризом, као што је био и 2008. године, онда ће у Србији најтеже бити погођени управо најсиромашнији, преноси Нова економија у својој анализи.

Србија је, нажалост, међу најсиромашнијим земљама Европе, како год да меримо то сиромаштво. По висини БДП-а по глави становника ми смо на око половине просека ЕУ. Иза нас су државице региона, попут БиХ, Црне Горе, Албаније, С. Македоније, а испред нас сви остали.

Ако гледамо потрошњу домаћинстава, према Еуростату, такође смо при зачељу, са 58,7 одсто просека потрошње домаћинстава Европске уније.

Осим набројаних земаља, овде су иза нас и Румунија и Бугарска, мада су цене у Србији на вишем нивоу него у ове две ЕУ земље. Рецимо, храна је пет до 15 одсто скупља и то према подацима пре поскупљења у последњих годину дана.

Одећа је скупља 10-15 одсто, а потрошачка електроника код нас је скупља више од 20 одсто. Једино имамо јефтинију енергију за око пет одсто.

Структура инфлације код нас је таква да су, у односу на прошли мај, највише поскупели месо 21,3 одсто, хлеб и житарице скоро 17 одсто, млеко и јаја 15 одсто, уље 17,5 одсто, кафа 25 одсто. Укупно, храна је, према званичној статистици, поскупела 16 одсто међугодишње.

Уколико погледамо анализу децилне расподеле потрошње и прихода, последња је урађена 2018. године, видећемо да равно половина примања најсиромашнијих 10 одсто становништва иде за храну.

Тешко да се ту нешто променило последње три, четири године и то указује да су њихови дохоци више обезвређени растом цена, него неко просечно домаћинство.

То је видљиво и када се даље погледа структура раста цена. На пример, област становања, струје, гаса и воде бележи годишњу инфлацију од 6,7 одсто. Унутар ње имамо да су кирије скочиле чак 15 одсто, а сиромашни су често подстанари.

Са друге стране, гас је поскупео 5,7 одсто, а даљинско грејање свега 0,6 одсто. Струја за домаћинства није поскупела уопште. Међутим, сиромашни немају новца да уведу гас или да се греју на струју, већ се махом греју на дрва и угаљ.

Е па, чврста горива су поскупела, према званичној статистици, 22 одсто. Ко имало прати дешавања на тржишту зна да су дрва за огрев, угаљ или пелет поскупели за 60, па и више одсто.

Укупно, према поменутој анализи расподеле потрошње, најсиромашнијих 10 одсто становништва за неизбежне трошкове, попут хране и становања (заједно са грејањем, енергијом, водом), издваја 65 одсто свог кућног буџета.

Када се ту додају и други трошкови који су скоро па фиксни, попут транспорта и комуникација, они достижу близу 80 одсто укупних трошкова ових домаћинстава.

Ово су односи из 2018. године, а са изнатпросечним растом цена хране може се претпоставити да скоро све са чим најсиромашнији располажу одлази пре свега на храну, а затим и на ове „обавезне“ трошкове. Наравно, онда не остаје ништа за здравство, културу, образовање…

Србија је, као и остатак света, пре две године прегурала глобалну кризу, и током ње су из буџета потрошене 5,4 милијарди евра.

Део тога је отишао на здравство, болнице, клиничке центре (који, осим нишког, још нису завршени), вакцине…, али део је отишао и на тзв. хеликоптерски новац.

Наиме, то је назив за економску политику у којој држава дели паре свима, као да их баца из хеликоптера.

Осим САД, где је ипак постојао неки критеријум за доделу пара, и Хонгконга, оваква реакција државе током пандемије је била прилично јединствена.

На пример, сви пунолетни грађани су добијали по 100 евра, без обзира на то да ли су сиромашни или богати, да ли су незапослени или власници компанија. Па онда, сви пензионери су добијали у неколико наврата помоћ државе, без обзира на то да ли им је пензија 15.000 или 100.000 динара. Последња у низу помоћи државе је 100 евра за младе, такође без обзира на њихово имовинско стање.

На ову „хеликоптерску“ помоћ потрошено је из буџета близу две милијарде евра. Према оцени Фискалног савета, од укупно 5,4 милијарде евра помоћи државе могло се, усмеренијом помоћи на најугроженије, уштедети око две милијарде евра.

За толико би јавни дуг био мањи, они којима треба би добили више а, на крају крајева, био би мањи притисак на инфлацију која је највише обезвредила примања најсиромашнијих.

Постоје анализе да је помоћ од 100 евра свима пунолетнима утицала на смањење неједнакости, али постоји и контра анализа која каже да то није случај.

У анализи Фискалног савета од прошле године истиче се да је прва исплата 100 евра грађанима која је, иначе случајно, пала месец дана пред изборе, коштала буџет 72 милијарде динара и проузроковала повећање јавног дуга за 1,3 одсто БДП-а. Истовремено, порески приходи су повећани за седам милијарди динара, а раст БДП-а је убрзан за 0,2 процентна поена.

„И праведније и економски ефикасније било би да су се ограничена буџетска средства усмерила само на сиромашне – да помоћ добију само грађани којима је то потребно и највећи део средстава искористе“, закључак је Савета који се добрим делом односи и на исплату новца пензионерима.

Да ли је овим средствима могло боље да се располаже?
Проблем је што не постоје подаци на основу којих би се то могло тврдити, барем са аспекта утицаја на сиромаштво.

Наиме, због пандемије 2020. године Републички завод за статистику је обуставио израду Анкете о приходима домаћинстава и она није урађена ни за 2021. годину.

Гордана Матковић, програмска директорка Центра за социјалну политику, каже да зато немамо податке о апсолутном сиромаштву од 2019. године.

„Релативно сиромаштво није посебно добар показатељ, али постоје индиције, на основу неких других показатеља, да се ситуација није значајније погоршала. Државне мере, где су сви добили понешто, помогле су, али то је једнократно и није значајно утицало на извлачење сиромаштва“, напомиње она.

На питање да ли би више помогло да су мере усмерене ка онима који су најугроженији, као што су примаоци новчане социјалне помоћи или енергетски угрожени, Матковић истиче да је тешко рећи, јер нема истраживања која би то потврдила.

С друге стране, оно што је извесно јесте да су они најугроженији растом цена хране.

Једно од оправдања зашто држава није таргетирала најугроженије је недостатак података. Ту на сцену ступа дводеценијски „труд“ да се ураде социјалне карте, који ни до данас није дао плода.

Тек прошле године донет је Закон о социјалној карти, али према речима Сарите Брадаш, истраживачице Центра за демократију, судећи према закону, социјалне карте неће бити оно што смо од њих очекивали.

„Закон о социјалној карти неће уопште допринети смањењу сиромаштва нити повећању обухвата сиромашних, већ ће се користити само за евидентирање. И идентификоваће, не оне којима је социјална помоћ потребна, него оне који су били корисници новчане социјалне помоћи или оне који ће то тек постати“, каже Брадаш.

Идеја је да се повежу сви подаци у један регистар и онда, примера ради, ако имамо некога ко живи у Београду а пореклом је из неког села у источној Србији, који нема посао, нема никаквих прихода, али има неку њиву већу од пола хектара, држава ће то видети и неће моћи да се квалификује за социјалну помоћ.

„У Црној Гори су донели сличан закон. У првој години примене број корисника социјалне помоћи смањен је за 30 одсто. Али је зато знатно повећан број спорова пред судом“, наводи Брадаш, додајући да је у образложењу закона наведено да је циљ да се смањи грешка укључења и грешка искључења.

„Грешка укључења су они који примају помоћ а не треба, а искључења су они који не примају а требало би. Овим се решава први део, али другим делом, идентификовањем оних којима је помоћ потребна, уопште се не бави“, каже Брадаш и истиче да се и у пракси, посебно код Рома, често дешава да их радници социјалних служби одвраћају од захтева, тврдећи да немају право на то.

Она истиче и да наши прописи уопште не препознају људе у апсолутном и релативном сиромаштву.

„Имамо административну границу сиромаштва која износи 8.600 динара по особи (еквивалент) и то се онда увећава по члану породице тако да, рецимо, за породицу са два одрасла и дететом износи око 15.500 динара. И још се број људи који примају помоћ смањује из године у годину. Све док имамо овакав закон о социјалној заштити и овако ниску лествицу административног сиромаштва, нећемо много учинити против сиромаштва“, истиче Брадаш.

У 2020. тек нешто више од 200.000 људи је примало новчану социјалну помоћ.

То је више него двоструко мање од броја људи који се налазе испод линије апсолутног сиромаштва. У 2020. години граница је била 20.700 динара за једну одраслу особу. Испод те линије налазило се око 460.000 људи, а 1,5 милиона људи било је у ризику од сиромаштва, подаци су Анкете о потрошњи домаћинстава из 2020. године, а која се заснива на подацима из 2019.

Да бисмо сазнали како је криза утицала на сиромаштво и како ће нова криза утицати, мораћемо да сачекамо.

Брадаш указује и да је већина других држава током кризе имала мере помоћи најсиромашнијима. На пример, помоћ незапосленима. Код нас су у априлу 2021. дали по 60 евра незапосленима и то је све. Осим тога већина незапослених код нас не ужива социјалну заштиту.

Тек шест одсто незапослених у Националној служби за запошљавање прима помоћ и то до шест месеци најчешће, у зависности од радног стажа. Запослени на привременим и повременим пословима такође не примају никакву помоћ. А незапослени су управо у највећем ризику од сиромаштва“, напомиње Брадаш.

Извор: Србин.инфо – Нова економија

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!