Србија да одбије ултиматум и спречи издају Вучића

уторак, 31. 01. 2023.понедељак, 30. 01. 2023. Kefalo

ИСТОРИЈА ОПОМИЊЕ (Historia magistra vitae est)

Забринути што Александар Вучић своју политику пузајућег признања Косова убрзава са намером да до јесени Косово и Метохију, јужну покрајину Србије, преда косовским Алабанцима и тиме директно угрози и опстанак Репбулике Српске, имајући у виду да је Народна скупштина највише представничко тело и носилац уставотворне и законодавне власти у Републици Србији, у очекивању да ћете расправљати о француско-немачком предлогу „Основног споразума“, достављамо вам текст Историја опомиње који је написао Живадин Јовановић, бивши шеф дипломатије СР Југославије. Он каже да „уколико је текст „Основног споразума“ о Косову и Метохији који дуже време кружи у медијима на албанском, а од 20. јануара и на друштвеним мрежама, на српском, бар близак аутентичном, може се рећи да то није споразум, осим што се тако зове и има чланове, већ ултиматум да Србија у пракси (de facto) призна насилну сецесију своје Покрајине. Текст приписан лидерима две највеће демократије у Европи Макрону, председнику Француске и Шолцу, канцелару Немачке, као ауторима, представља још једно грубо кршење резолуције СБ УН 1244, основних принципа демократских међународних односа, Повеље УН, Париске повеље и Завршног документа ОЕБС. Текст инспирисан силом и величином, понижава Србију и српски народ налажући да Србија испоштује равноправност, суверенитет, територијалн интегритет и државне симболе тзв. Косова и свих других држава, осим свој сопствени суверенитет, територијални интегритет и своје међународно признате границе потврђене од стране УН, ОЕБС, других МО, као и од специјалне Бадинтерове комисије.

Шолц-Макроново папир захтева да се Србија не противи чланству тзв. Косова у свим међународним организацијама, укључујући УН. Од Србије се очекује да сарађује у разграђивању сопствене целовитости, сопственог уставног поретка и међународног угледа како „случај Косова“ нико не би могао да користи као преседан за једностране сецесије. У прихватању ултиматума од стране Србије аутори виде пут да пет чланица ЕУ и 4 чланице НАТО (Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка и Кипар) признају тзв. Косово и да тако залече унутрашње нејединство у ЕУ и НАТО. Циљ је, такође, да се на Србију као жртву агресије НАТО 1999. превали сва одговорност за жртве, разарања и последице коришћења оружја са осиромашеним уранијумом. Коначно, да се Србија уврсти у тзв. „савез демократија“ успостављен да буде фронт против Русије и Кине.

Тзв. предлог Шолца и Макрона претворен у иницијативу ЕУ коју подржавају САД и најновије активности „петорке“ у Београду представљају узурпацију и прејудицирање права и одлука СБ УН као јединог органа за питања мира и безбедности, ниподаштавање резолуције СБ УН 1244 као општеобавезујућег правног акта највише снаге, увлачење Србије као мирољубиве, војно неутралне и независне земље, у глобалну коннфронтацију. Ово безобзирно, једнострано и самовољно понашање, осим што је антисрпско, бременито је несагледивим последицама.

Косово и Метохија није замрзнути конфликт како се то тврди на Западу и понавља у Београду, нити се решава ултиматумом Србији. Прихватањем ултиматума не спашавају се ни мир ни безбедност Срба у Покрајини. Тако се само гомила конфликтни потенцијал, подстичу други сепаратизми, понижава Србија и српски народ. Прави узрок и срж проблема око Косова и Метохије је у геополитици доминације и експанзије водећих сила Запада на Исток. НАТО свим силама настоји да тзв. Косово и целу Србију, претвори у одскочну даску за експанзију на Исток, да Србију окрене против Русије. Тај проблем се не може решити прихватањем ултиматума већ инсистирањем на поштовању Устава, међународно признатих граница Србије и резолуције СБ УН 1244. И када би прихватила ултиматум Срби на Косову и Метохији ће и даље бити небезбедни, одузету имовину им нико неће вратити, 250.000 протераних Срба и других неалбанаца и даље неће моћи да остваре право на слободно и безбедно враћање, српска државна и друштвена имовина остале би и даље узурпиране. Србија треба да буде свесна да би прихватање ултиматума само допринео убрзању опасних трендова конфронтације и ескалације, како у регионалним тако и у европским размерама.

Евентуална сагласност Србије за чланство тзв. Косова у УН и друге МО значило би признавање његовог међународно-правног субјективитета са свим последицама од ескалације до стварања Велике Албанијe на рачун државних територија Србије и више других балканских држава. Има ли у Србији још икога ко би поверовао у нове гаранције и обећања Запада? Зар нас није и Ангела Меркел колико јуче упозорила да се клонимо њихових гаранција! Или је наша лаковерност прешла у фазу без граница!

Обећања самоуправе за Србе, заједнице српских општина („по уставу Косова“, Шоле), „формализовање статуса СПЦ“ ни најмање не мењају карактер Шолц-Макроновог (ЕУ) ултиматума, зато што је суштина у захтеву да Србија фактички, а потом и формално-правно, призна независност тзв. Косова, његово чланство у УН и друге МО. Све друго је део, мање или више убедљиве, дипломатске козметике и тактике „чувања образа“ жртве.

Историја опомиње да се мир, стабилност и бољи живот не чувају прихватањем ултиматума на штету суверенитета и територијалног интегритета. (подвлачење Ђ. Ј) И тзв. Минхенски споразум из 1938. о одузимању Судетске покрајине од Чехословачке, ултиматум рађен иза леђа Русије, ондашњи лидери Немачке, Француске, Италије и Велике Британије јавно су представљали као спашавање мира у Европи. Веома је опасно што садашњи лидери наведених земаља Запада нису свесни лекција такве историје.

Однос према Уставу, резолуцији СБ 1244, међународно признатим границама Србије и међународном праву нису ствар ултиматума или једнократне погодбе већ односа према опстанку Србије као старе европске државе и српске нације као фактора мира, стабилности и напретка на Балкану, у Европи и свету. Такав статус и углед Србије потврђује и већина земаља света, око 2/3 становника планете, који нису, нити желе да признају илегалну творевину као државу, укључујући и не мали број земаља које су, на молбу Србије, повукле своја ранија признања не плашећи се ултимативних притисака Запада да то не чине.“

Веома јасно и аргументовано Живадин Јовановић, искусни дипломата, саопштио је јавности да Србија има само један избор, а то је да одбије ултиматум Запада испостављен јој у виду француско-немачког предлога „Оквирног споразума“ Београда и Приштине.

Чак је пре неки дан, у Петрињи, и хрватски председник Зоран Милановић искрено признао да је Косово отето од Србије. „Док не схватите да Србија и Русија није исто? Да је то нажалост болна чињеница и опасност. Анектирали смо Косово. Ми и међународна заједница. Узето је од Србије. Ко је то направио него ми? Јесмо признали Косово? Није анексија, него отимање. Како се то зове? Екстракција. Није шија, него врат. Ово није довођење у питања Косова, него целог концепта.“

Садржај документа Француско-немачки план о решавању питања Косова у 10 тачака јасно говори да се од Србије захтева да призна независно Косово и дозволи његов пријем у Организацију уједињених нација (ОУН). Тражи се да Србија призна „пасоше, дипломе, таблице возиила и царинске печате“ на основу принципа „Повеље Уједињених нација, посебно оним о сувереним правима држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета“, као и да се не „противи чланству Косова у било којој међународној организацији“. Француско-немачки план о решавању питања Косова у 10 тачака је супротан Уставу Србије и супротан Резолуцији 1244 ОУН. Напомињемо, да косовски Албанци нису формирали Заједницу српских општина, јер је како то кажу супротно уставу Косова.

Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ тврди да су данашње невоље које су задесиле Србе на северу Косова и Метохије последице Бриселског споразума. „Отаџбина“ подсећа српску јавност да до Бриселског споразума РОСУ полиција никада није дошла на север Косова и Метохије нити су постојале регистарске таблице са ознакама КС и РКС. Бриселским споразумом Александар Вучић је уништио одбрану Срба и на поклон им донео РОСУ полицију. Одбрану Срба је разбио тако што је дотадашњу српску полицију и цивилну заштиту предао сепартаистима у Приштини. Марко Јакшић, члан председништва овог покрета, тврди да се Александар Вучић некада залагао за Велику Србију, а сада учествује у стварању Велике Албаније. Од доласка А. Вучића на власт са Косова и Метохије се иселило више од 30.000 Срба, јер су схватили да их Србија више не штити. „Отаџбина“ упозорава српску јавност да председник Србије Александар Вучић спрема бројне митинге својих присталица по Србији у знак подршке његовом прихватању француско-немачког предлога о Косову и Метохији. Тражи пристанак партијских послушника за велеиздају Космета.

Миша Ђурковић наводи да је Александар Вучић током својих 10 година владавине Србије потпуно повукао институције наше државе са Косова и Метохије: правосуђе, локалне изборе, здравство, мрежу мобилне телефоније, телефонски број, полицију, енергетику и недавно регистарске таблице. Безбедносне снаге косовских Албанаца сада формирају своје базе на северу Космета. Све је то урадио у складу са Бриселским споразумом (2013) који је потписао и на основу чега је Србији сада уручен немачко-француски предлог за нормализацију односа са Приштином.

Слободан Самарџић Вучићеву политику постепене предаје Косова тамошњим Албанцима овако коментарише: „У тој ствари, његов једини стварни проблем је постојање дубоке несагласности између расположења огромне већине становништва и званичне политике Србије. Док је ова друга под сигурном контролом западних сила, стање духова у Србији постојано је против политичког и правног отуђења историјски најзначајнијег дела земље. Имајући то у виду, председник-самодржац стално лавира између речи и дела: на речима – нема признања, на делу – признање се шверцује у комадима као да је реч о стилском намештају а не о земљи, људима и светињама.“

Србија тај ултиматум (француско-немачки предлог „Основног споразума“) мора одбити, као што је 1914. одбила ултиматум Аустроугарске и 1941. уцену фашистичке Немачке. Сигурно ће имати подршку Русије и Кине и већине чланица ОУН. Напомињемо да ће Резолуција 1244 имати онолику међународноправну снагу колико Србија буде тражила њену примену и колико буде штитила своје државне интересе. Устав Србије јасно Косово и Метохију третира као део Србије, а свако ко потпише неки међународни документ супротан Уставу Србије сноси кривичну одговорност и то дело не застарева. Политичке манипулације скривања иза некавих одлука Скупштине Србије ту неће помоћи.

Упозорили смо српску елиту на њихову одговорност у преломним временима каква су ова данашња што се очито види на проблему Косова и Метохије.[1] Историја, ипак, одговорност додељује политичким вођствима која су доносила одлуке у неком времену, па тако за по Србе катастрофалне последице Бриселског споразума и Вашингтонског споразума одговорност сносе сви носиоци моћи у Србији (најужи круг људи који има моћ у политици и војнобезбедносним структурама, економији и култури као најважнијим местима моћи према савременим концептима управљања државама). По правилу, ако носиоци моћи не дозволе, ни један појединац не може сам да одлучује о судбини државе. Увек постоји прећутни или формални договор између „вође“ и „кланова носиоца моћи“, па је тако и у данашњој Србији о питању односа према проблему Косова и Метохије. Постоји прећутни договор између Александра Вучића као „вође“ и других центара моћи (врхови војске, полиције, крупног бизниса и САНУ као центра моћи у култури и науци). И зато сматрамо да је Србији у овим преломним временима потребна родољубива елита на свим местима моћи, да носиоци моћи буду родољуби (људи спремни да некористољубиво врше јавне функције). Мера родољубља може бити једино спровођење интереса Србије, а ни у ком случају спровођење налога великих сила, ЕУ и НАТО-моћника.

Сматрамо да је политика пузајућег признање Косова стратешка грешка која ће у коначном за резултат имати фрагментацију српског етничког простора – урушиће и статус Републике Српске и деморалисати српство у Црној Гори. Никакве користи нећемо имати.

Због ломова у геостратешкој политици великих сила изазваних ратом у Украјини Србија статус Косова и Метохије треба да третира као замрзнути конфликт (двадесет година, тридесет година, два века, три века…., како каже епископ бачки Иринеј), наша држава треба да остане војно неутрална, па се чак посвети изградњи политичке неутралности, а главну енергију да усмери на духовну, биолошку (демографску) и економску обнову Србије и српских етничких простора ван Србије. И Србија треба да отвори српско питање настало растурањем СФР Југославије (територијална целовитост Србије, статус Српске, право Срба у Црној Гори на статус конститутивног народа). Сматрамо да ће на спровођењу ове стратегије морати бити ангажована и ова, и многе наредне генерације српске елите – у кратком року ови проблеми се не могу решити.

Притиском на Александра Вучића да призна Косово Запад жели да Србија самовољно призна отимање своје јужне покрајине, да они то после у обрачунима са другим великим силама, првенствено Русијом, користе наводећи да је то „посебан, појединачна случај“ у коме су Срби прихватили самоопредељење косовских Албанаца и дали им део своје територије, што је различито од Крима, Доњецка, Луганска, Запорожја и Херсона где Украјинци неће да прихвате самоопредељење тамошњих Руса да се припоје Русији. Из тог свог геостратешког интереса Запад (ЕУ, САД) су Александру Вучићу (Србији) испоставили ултиматум у виду француско-немачког предолога споразума о нормализацији односа Београда и Приштине (Србије и независног Косова).

Србија би се признањем Косова трајно одрекла 13% своје територије и свих ресурса на Косову и Метохији, самовољно угрозила опстанак Срба на тој територији и самовољно се одрекла хиљадугодишње српске културне баштине у својој јужној покрајини.

Србија апсолутно никакве користи не би имала од признања Косова и сви аргументи о „економским користима“ и „користима од уласка у ЕУ“ су само велике лажи. И ватрени другосрбијанац, Бошко Јакшић, признаје да ЕУ нема намеру да у скоријој будућности прими Србију (цео тзв. западни Балкан) у своје чланство, јер ће то зависити од завршетка рата у Украјини и договора са Русијом о граници са Европом и о интересним сферама. Запад никад у својој историји никоме није давао никаква новчана средства или било шта, већ је увек узимао (често и силом оружја) туђе: сировине, природна и културна богатства других малих народа (вековима чак и људе као робове), а сва инвестирања у друге земље су за циљ имала само што већи профит. Запад никад, па ни сад, Србији ништа није дао, већ је искористио транзицију из комунизма у капитализам и у приватизацији по ниским и нетржишним ценама (некад и у бесцење) присвојио најпрофитабилније гране наше привреде (банкарство и финансијски сеткор, осигурање, хемијску индустрију, прерађивачку индустрију, значајан део земљишта…). А не смемо заборавити да је Запад санкцијама 1992-99. друштвени бруто производ Србије свео на трећину претходног, да је НАТО-пакт бомбардовањем 1999. године разрушио Србију слично како је то 1914-1918. урадила Хабсбуршка монархија и 1941-1945. фашистичка Немачка.

Запад сматра да ће Александар Вучић, кога уцењују због његове вишегодишње сарадње са Војиславом Шешељом, хашким осуђеником, морати да прихвати њихов ултиматум као што је прихватио и потписао Бриселски споразум (2013) и Вашинготнски споразум (2020) којима је разрушио државну стратегију Србије о одбрани Косова и Метохије донету у Скупштини Србије 2006. Ивица Дачић је недавно изјавио да годинама „не учествује у преговорима о Косову и Метохији“, па нема никакве дилеме да о томе одлучује само лично Александар Вучић. Српска напредна странка и њени посланици у Скупштини Србије су само његови послушници.

Србија мора бити изнад једног човека и не сме дозволити да уцена Александра Вучића буде уцена државе – Србија као држава је нешто сасвим друго од њега.

Одговорност за то што још није донесен нови закон о службеној употреби језика и писма, којим би се спровела уставна одредба о ћирилици као једином службеном писму српског језика од 2015. године када је то САНУ затражила сноси једино и искључиво Александар Вучић, садашњи председник Србије, јер су под његовом личном контролом и Влада, и Скупштина Србије. Александар Вучић је најобичнија политичка кукавица јер се није усудио да спроведе уставну одредбу о ћирилици као једином службеном писму српског језика због притиска политичких моћника Запада (посебно Ангеле Меркел, бивше канцеларке Немачке и Венецијанске комисије). У језичкој пракси његова одговорност је на пример у томе што су декларације роба произведених у Србији на хрватској латиници, службеном писму суседне Хрватске, као и за то што су називи фирми такође на том туђем писму, а тако су исписани и саобраћајни знаци и путни правци на међународним и магистралним путевима, називи места и други географски називи који би се морали исписивати само на српском језику (српској ћилрилици) и где је по међународном праву и прихваћеним конвенцијама обавезно на енглеском језику (енглеским алфабетом).

Александар Вучић се по питању службене употребе ћирилице показао као политичка кукавица и такав је и у вођењу преговора са Западом о Косову и Метохији. Да је Александар Вучић најобичнија политичка кукавица показује и то што Србија још није усвојила Декларацију о геноциду у Независној Држави Хрватској, а Декларацију о осуди злочина у Сребреници Народна скупштина Републике Србије донела је 30. 3. 2010. године у време власти Бориса Тадића.

Драгољуб Петровић, уредник „Данаса“, одговор владајуће гарнитуре у Србији на уцену Запада описао је као политичку акцију Српске напредне странке „Је*еш Косово, сачувајмо Вучића“. Његов опис акције Вучићеве партије је: „У акцију су се укључили сви расположиви капацитети Српске напредне странке, буквално сви – од Силване до Нирване, од Нирване до Сандре Божић, од Силване до месног одбора СНС из Загужња, и од Загужња до Невене Ђурић.“ (Данас, 26. 1. 2023). И Српска напредна странка, која је за последњих десетак година постала финансијски најмоћнија партија у Србији, кренула је у одбрану свог вође од свих нападача, посебно од српских родољуба.

„Отаџбина“ упозорава да Александар Вучић припрема митинге своје Српске напредне странке за подршку француско-немачком предлогу решења питања Косова и Метохије – припрема митинге подршке издаји, као да је заборавио како су Срби реаговали 27. марта 1941. на Хитлеров ултиматум који је тадашње политичко вођство прихватило. Заборавио је да су Срби родољуби.

И заборавио је Александар Вучић како је Влада Краљевије Србије реаговала на ултиматум Хабсбуршке монархије 1914, што је узор достојанства политичке елите за сва прошла и будућа времена Срба ма где живели. Тада је Запад Србији претио ратом и потом је напао, а сада прети некаквим економским мерама, а по медијима „све храбрији од храбријих“ напредњачких Срба одједном, изгледа по Вучићевом налогу, постадоше „маркетиншки промотори западњачке политике признања Косова“ који страше народ причајући о некаквим страшним последицама одбијање ултиматума Запада.

Срби су родољубив и поносан народ да би ишли на митинге подршке издаји. Према извештајима неких истраживача (balkans.aljazeera) 88% грађана Србије је против уласка у НАТО, 84% против увођења санкција Русији и исто толико против незавнисности Косова.

Предстојећа и будуће расправа у Скупштини Србије о питању Косова и Метохије показаће да ли су посланици Српске напредне странке српски родољуби, као што је већина Срба, или су слепи послушници Александра Вучића, који се српској јавности годинама лажно представаљају као патриоте причајући некакве приче о „српском свету“. Расправа у Скупштини Србије показаће, како каже српски народ, ко је вера, а ко невера. Најновији пример изненадног (можда постепеног) преображаја је Владимир Ђукановић, посланик Српске напредне странке у Скупштини Србије, за кога више „нема никаквих црвених линија у вези са Косовом и Метохијом“, па што би то за њега онда било и признање Косова (Владимир Ђукановић, Црвене линије, објављено у: Политика, 30. јануар 2023, стр. 21).

Милош Јовановић, председник Нове демократске странке Србије, у име српске коалиције НАДА, упутио је „захтев председнику Републике са питањима:

Шта је садржина тзв. француско-немачког тј. плана ЕУ за Косово, јер о судбини државе не може да се преговара тајно и мимо српског народа.
На основу којих овлашћења и којих одлука надлежних органа је председник Републике преузео обавезу односно исказао спремност да „прихватимо концепт и да радимо на имплементацији предложеног споразума“?
На које је то „тешке одлуке у интересу европске перспективе” спреман, како је то изјавио Лајчак?
Који су то „проблеми и изазови који би били стављени пред нашу земљу уколико се не би усагласили са предложеним планом” и изјасни се да ли Косово и Метохију сматра предметом продаје?“

Милош Јовановић каже да је очигледно „да улазимо у финалну фазу притисака Запада и да следи преломни период за одбрану Косова и Метохије у саставу Србије и саме Србије као слободне државе. Нема потребе да представници власти нападају опозицију или организују кампању подршке председнику на друштвеним мрежама. Довољно је да одговоре на наведена питања, тим пре што грађани Србије и српски народ у целини заслужују и морају да знају пред каквим ултиматумом се Србија налази. Уосталом, потпредседница ГО СНС Невена Ђурић у данашњој реакцији изјавила да Александар Вучић „ништа не ради тајно“ па стога не видимо разлог да хитно упозна јавност са свим притисцима и уценама којима смо као нација изложени.

Што се Новог ДСС-а и Српске коалиције НАДА тиче, сматрамо да је неопходно најодлучније одбацити захтеве за признањем сецесије наше јужне покрајине као и захтеве за некаквим њеним чланством у међународним организацијама. Коначно, желимо да подсетимо на тачне речи Александра Вучића да је Косово и Метохија „највећа српска светиња“ и стога не видимо о чему се заправо овде уопште има и преговарати.“

На састанку Председништва Нове ДСС Милош Јовановић је „казао да ће они који „потпишу или прихвате“ тај план починити „акт велеиздаје“, те истакао да ће, када Нова ДСС дође на власт, због тога бити и кривично санкционисани. Рекао је да ће се Нова ДСС свим легитимним деморкратским средствима, институциалним и ванинституционалним борити против француско немачког предлога.“

Претходно је на једној конференцији за медије рекао да ће у случају да Александар Вучић прихвати ултиматум Запада и потпише француско-немачки предлог „оквирног споразума“ организовати „народну буну против издаје Косова“.

Наредни месеци ће показати да ли то Милош Јовановић „пуца из празне пушке“ или има чврстину, достојанство и храброст Војислава Коштунице да предводи Србију у одбрани Косова и Метохије и спречавању Александра Вучића да призна Косово. А можда ту улогу преузме Вук Јеремић који се последњих недеља није много изјашњавао о уценама Запада, или се он можда већ договорио са Западом да ће ако ћути о Косову бити Вучићев наследник у Србији.

[1]Ђорђе Ј. Јањатовић, Одговорност српске елите у преломним временима, објављено у: Борба за ћирилицу – најважнији циљ језичке политике у Срба, 177-189.

Аутор: Ђорђе Јањатовић