Srbija da odbije ultimatum i spreči izdaju Vučića

ISTORIJA OPOMINJE (Historia magistra vitae est)

Zabrinuti što Aleksandar Vučić svoju politiku puzajućeg priznanja Kosova ubrzava sa namerom da do jeseni Kosovo i Metohiju, južnu pokrajinu Srbije, preda kosovskim Alabancima i time direktno ugrozi i opstanak Repbulike Srpske, imajući u vidu da je Narodna skupština najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji, u očekivanju da ćete raspravljati o francusko-nemačkom predlogu „Osnovnog sporazuma“,  dostavljamo vam tekst Istorija opominje koji  je napisao Živadin Jovanović, bivši šef diplomatije SR Jugoslavije. On kaže da „ukoliko je tekst „Osnovnog sporazuma“ o Kosovu i Metohiji koji duže vreme kruži u medijima na albanskom, a od 20. januara i na društvenim mrežama, na srpskom, bar blizak autentičnom, može se reći da to nije sporazum, osim što se tako zove i ima članove, već ultimatum da Srbija u praksi (de facto) prizna nasilnu secesiju svoje Pokrajine. Tekst pripisan liderima dve najveće demokratije u Evropi Makronu, predsedniku Francuske i Šolcu, kancelaru Nemačke, kao autorima, predstavlja još jedno grubo kršenje rezolucije SB UN 1244, osnovnih principa demokratskih međunarodnih odnosa, Povelje UN, Pariske povelje i Završnog dokumenta OEBS. Tekst inspirisan silom i veličinom, ponižava Srbiju i srpski narod nalažući da Srbija ispoštuje ravnopravnost, suverenitet, teritorijaln integritet i državne simbole tzv. Kosova i svih drugih država, osim svoj sopstveni   suverenitet, teritorijalni integritet i svoje međunarodno priznate granice potvrđene od strane UN, OEBS, drugih MO, kao i od specijalne Badinterove komisije.

Šolc-Makronovo papir zahteva da se Srbija ne protivi članstvu tzv. Kosova u svim međunarodnim organizacijama, uključujući UN. Od Srbije se očekuje da sarađuje u razgrađivanju sopstvene celovitosti, sopstvenog ustavnog poretka i međunarodnog ugleda kako „slučaj Kosova“ niko ne bi mogao da koristi kao presedan za jednostrane secesije. U prihvatanju ultimatuma od strane Srbije autori vide put da pet članica EU i 4 članice NATO (Španija, Rumunija, Slovačka, Grčka i Kipar) priznaju tzv. Kosovo i da tako zaleče unutrašnje nejedinstvo u EU i NATO. Cilj je, takođe, da se na Srbiju kao žrtvu agresije NATO 1999. prevali sva odgovornost za žrtve, razaranja i posledice korišćenja oružja sa osiromašenim uranijumom. Konačno, da se Srbija uvrsti u tzv. „savez demokratija“ uspostavljen da bude front protiv Rusije i Kine.

Tzv. predlog Šolca i Makrona pretvoren u inicijativu EU koju podržavaju SAD i najnovije aktivnosti „petorke“ u Beogradu predstavljaju uzurpaciju i prejudiciranje prava i odluka SB UN kao jedinog organa za pitanja mira i bezbednosti, nipodaštavanje rezolucije SB UN 1244 kao opšteobavezujućeg pravnog akta najviše snage, uvlačenje  Srbije kao miroljubive, vojno neutralne i nezavisne zemlje, u globalnu konnfrontaciju. Ovo bezobzirno, jednostrano i samovoljno ponašanje, osim što je antisrpsko, bremenito je nesagledivim posledicama.

Kosovo i Metohija nije zamrznuti konflikt kako se to tvrdi na Zapadu i ponavlja u Beogradu, niti se rešava ultimatumom Srbiji. Prihvatanjem ultimatuma ne spašavaju se ni mir ni bezbednost Srba u Pokrajini. Tako se samo gomila konfliktni potencijal, podstiču drugi separatizmi, ponižava Srbija i srpski narod. Pravi uzrok i srž problema oko Kosova i Metohije je u geopolitici dominacije i ekspanzije vodećih sila Zapada na Istok. NATO svim silama nastoji da tzv. Kosovo i celu Srbiju, pretvori u odskočnu dasku za ekspanziju na Istok, da Srbiju okrene protiv Rusije. Taj problem se ne može rešiti prihvatanjem ultimatuma već insistiranjem na poštovanju Ustava, međunarodno priznatih granica Srbije i rezolucije SB UN 1244. I kada bi prihvatila ultimatum Srbi na Kosovu i Metohiji će i dalje biti nebezbedni, oduzetu imovinu im niko neće vratiti, 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca i dalje neće moći da ostvare pravo na slobodno i bezbedno vraćanje, srpska državna i društvena imovina ostale bi i dalje uzurpirane. Srbija treba da bude svesna da bi prihvatanje ultimatuma samo doprineo ubrzanju opasnih trendova konfrontacije i eskalacije, kako u regionalnim tako i u evropskim razmerama.

Eventualna saglasnost Srbije za članstvo tzv. Kosova u UN i druge MO značilo bi priznavanje njegovog međunarodno-pravnog subjektiviteta sa svim posledicama od eskalacije do stvaranja Velike Albanije na račun državnih teritorija Srbije i više drugih balkanskih država. Ima li u Srbiji još ikoga ko bi poverovao u nove garancije i obećanja Zapada? Zar nas nije i Angela Merkel koliko juče upozorila da se klonimo njihovih garancija! Ili je naša lakovernost prešla u fazu bez granica!

 Obećanja samouprave za Srbe, zajednice srpskih opština („po ustavu Kosova“, Šole), „formalizovanje statusa SPC“ ni najmanje ne menjaju karakter Šolc-Makronovog (EU) ultimatuma, zato što je suština u zahtevu da Srbija faktički, a potom i formalno-pravno, prizna nezavisnost tzv. Kosova, njegovo članstvo u UN i druge MO. Sve drugo je deo, manje ili više ubedljive, diplomatske kozmetike i taktike „čuvanja obraza“ žrtve.

 Istorija opominje da se mir, stabilnost i bolji život ne čuvaju prihvatanjem ultimatuma na štetu suvereniteta i teritorijalnog integriteta. (podvlačenje Đ. J) I tzv. Minhenski sporazum iz 1938. o oduzimanju Sudetske pokrajine od Čehoslovačke, ultimatum rađen iza leđa Rusije, ondašnji lideri Nemačke, Francuske, Italije i Velike Britanije javno su predstavljali kao spašavanje mira u Evropi. Veoma je opasno što sadašnji lideri navedenih zemalja Zapada nisu svesni lekcija takve istorije.

Odnos prema Ustavu, rezoluciji SB 1244, međunarodno priznatim granicama Srbije i međunarodnom pravu nisu stvar ultimatuma ili jednokratne pogodbe već odnosa prema  opstanku Srbije kao stare evropske države i srpske nacije kao faktora mira, stabilnosti i napretka na Balkanu, u Evropi i svetu. Takav status i ugled Srbije potvrđuje i većina zemalja sveta, oko 2/3 stanovnika planete, koji nisu, niti žele da priznaju ilegalnu tvorevinu kao državu, uključujući i ne mali broj zemalja koje su, na molbu Srbije, povukle svoja ranija priznanja ne plašeći se ultimativnih pritisaka Zapada da to ne čine.“

 Veoma jasno i argumentovano Živadin Jovanović, iskusni diplomata, saopštio je javnosti da Srbija ima samo jedan izbor, a to je da odbije ultimatum Zapada ispostavljen joj u vidu francusko-nemačkog predloga „Okvirnog sporazuma“ Beograda i Prištine.

Čak je pre neki dan, u Petrinji, i hrvatski predsednik Zoran Milanović iskreno priznao da je Kosovo oteto od Srbije. „Dok ne shvatite da Srbija i Rusija nije isto? Da je to nažalost bolna činjenica i opasnost. Anektirali smo Kosovo. Mi i međunarodna zajednica. Uzeto je od Srbije. Ko je to napravio nego mi? Jesmo priznali Kosovo? Nije aneksija, nego otimanje. Kako se to zove? Ekstrakcija. Nije šija, nego vrat. Ovo nije dovođenje u pitanja Kosova, nego celog koncepta.“

Sadržaj dokumenta Francusko-nemački plan o rešavanju pitanja Kosova u 10 tačaka jasno govori da se od Srbije zahteva da prizna nezavisno Kosovo i dozvoli njegov prijem u Organizaciju ujedinjenih nacija (OUN). Traži se da Srbija prizna „pasoše, diplome, tablice voziila i carinske pečate“ na osnovu principa „Povelje Ujedinjenih nacija, posebno onim o suverenim pravima država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta“, kao i da se ne „protivi članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji“. Francusko-nemački plan o rešavanju pitanja Kosova u 10 tačaka je suprotan Ustavu Srbije i suprotan Rezoluciji 1244 OUN. Napominjemo, da kosovski Albanci nisu formirali Zajednicu srpskih opština, jer je kako to kažu suprotno ustavu Kosova.

 Narodni pokret Srba sa Kosova i Metohije „Otadžbina“ tvrdi da su današnje nevolje koje su zadesile Srbe na severu Kosova i Metohije posledice Briselskog sporazuma. „Otadžbina“ podseća srpsku javnost da do Briselskog sporazuma ROSU policija nikada nije došla na sever Kosova i Metohije niti su postojale registarske tablice sa oznakama KS i RKS. Briselskim sporazumom Aleksandar Vučić je uništio odbranu Srba i na poklon im doneo ROSU policiju. Odbranu Srba je razbio tako što je dotadašnju srpsku policiju i civilnu zaštitu predao separtaistima u Prištini. Marko Jakšić, član predsedništva ovog pokreta, tvrdi da se Aleksandar Vučić nekada zalagao za Veliku Srbiju, a sada učestvuje u stvaranju Velike Albanije. Od dolaska A. Vučića na vlast sa Kosova i Metohije se iselilo više od 30.000 Srba, jer su shvatili da ih Srbija više ne štiti. „Otadžbina“ upozorava srpsku javnost da predsednik Srbije Aleksandar Vučić sprema brojne mitinge svojih pristalica po Srbiji u znak podrške njegovom prihvatanju francusko-nemačkog predloga o Kosovu i Metohiji. Traži pristanak partijskih poslušnika za veleizdaju Kosmeta.

 Miša Đurković navodi da je Aleksandar Vučić tokom svojih 10 godina vladavine Srbije potpuno povukao institucije naše države sa Kosova i Metohije: pravosuđe, lokalne izbore, zdravstvo, mrežu mobilne telefonije, telefonski broj, policiju, energetiku i nedavno registarske tablice. Bezbednosne snage kosovskih Albanaca sada formiraju svoje baze na severu Kosmeta. Sve je to uradio u skladu sa Briselskim sporazumom (2013) koji je potpisao i na osnovu čega je Srbiji sada uručen nemačko-francuski predlog za normalizaciju odnosa sa Prištinom.

 Slobodan Samardžić Vučićevu politiku postepene predaje Kosova tamošnjim Albancima ovako komentariše: „U toj stvari, njegov jedini stvarni problem je postojanje duboke nesaglasnosti između raspoloženja ogromne većine stanovništva i zvanične politike Srbije. Dok je ova druga pod sigurnom kontrolom zapadnih sila, stanje duhova u Srbiji postojano je protiv političkog i pravnog otuđenja istorijski najznačajnijeg dela zemlje. Imajući to u vidu, predsednik-samodržac stalno lavira između reči i dela: na rečima – nema priznanja, na delu – priznanje se švercuje u komadima kao da je reč o stilskom nameštaju a ne o zemlji, ljudima i svetinjama.“

Srbija taj ultimatum (francusko-nemački predlog „Osnovnog sporazuma“) mora odbiti, kao što je 1914. odbila ultimatum Austrougarske i 1941. ucenu fašističke Nemačke. Sigurno će imati podršku Rusije i Kine i većine članica OUN. Napominjemo da će Rezolucija 1244 imati onoliku međunarodnopravnu snagu koliko Srbija bude tražila njenu primenu i koliko bude štitila svoje državne interese. Ustav Srbije jasno Kosovo i Metohiju tretira kao deo Srbije, a svako ko potpiše neki međunarodni dokument suprotan Ustavu Srbije snosi krivičnu odgovornost i to delo ne zastareva. Političke manipulacije skrivanja iza nekavih odluka Skupštine Srbije tu neće pomoći.

 Upozorili smo srpsku elitu na njihovu odgovornost u prelomnim vremenima kakva su ova današnja što se očito vidi na problemu Kosova i Metohije.[1] Istorija, ipak, odgovornost dodeljuje političkim vođstvima koja su donosila odluke u nekom vremenu, pa tako za po Srbe katastrofalne posledice Briselskog sporazuma i Vašingtonskog sporazuma odgovornost snose svi nosioci moći u Srbiji (najuži krug ljudi koji ima moć u politici i vojnobezbednosnim strukturama, ekonomiji i kulturi kao najvažnijim mestima moći prema savremenim konceptima upravljanja državama). Po pravilu, ako nosioci moći ne dozvole, ni jedan pojedinac ne može sam da odlučuje o sudbini države. Uvek postoji prećutni ili formalni dogovor između „vođe“ i „klanova nosioca moći“, pa je tako i u današnjoj Srbiji o pitanju odnosa prema problemu Kosova i Metohije. Postoji prećutni dogovor između Aleksandra Vučića kao „vođe“ i drugih centara moći (vrhovi vojske, policije, krupnog biznisa i SANU kao centra moći u kulturi i nauci). I zato smatramo da je Srbiji u ovim prelomnim vremenima potrebna rodoljubiva elita na svim mestima moći, da nosioci moći budu rodoljubi (ljudi spremni da nekoristoljubivo vrše javne funkcije). Mera rodoljublja može biti jedino sprovođenje interesa Srbije, a ni u kom slučaju sprovođenje naloga velikih sila, EU i NATO-moćnika.

 Smatramo da je politika puzajućeg priznanje Kosova strateška greška koja će u konačnom za rezultat imati fragmentaciju srpskog etničkog prostora – urušiće i status Republike Srpske i demoralisati srpstvo u Crnoj Gori. Nikakve koristi nećemo imati.

 Zbog lomova u geostrateškoj politici velikih sila izazvanih ratom u Ukrajini Srbija status Kosova i Metohije treba da tretira kao zamrznuti konflikt (dvadeset godina, trideset godina, dva veka, tri veka…., kako kaže episkop bački Irinej), naša država treba da ostane vojno neutralna, pa se čak posveti izgradnji političke neutralnosti, a glavnu energiju da usmeri na duhovnu, biološku (demografsku) i ekonomsku obnovu Srbije i srpskih etničkih prostora van Srbije. I Srbija treba da otvori srpsko pitanje nastalo rasturanjem SFR Jugoslavije (teritorijalna celovitost Srbije, status Srpske, pravo Srba u Crnoj Gori na status konstitutivnog naroda). Smatramo da će na sprovođenju ove strategije morati biti angažovana i ova, i mnoge naredne generacije srpske elite – u kratkom roku ovi problemi se ne mogu rešiti.

Pritiskom na Aleksandra Vučića da prizna Kosovo Zapad želi da Srbija samovoljno prizna otimanje svoje južne pokrajine, da oni to posle u obračunima sa drugim velikim silama, prvenstveno Rusijom, koriste navodeći da je to „poseban, pojedinačna slučaj“ u kome su Srbi prihvatili samoopredeljenje kosovskih Albanaca i dali im deo svoje teritorije, što je različito od Krima, Donjecka, Luganska, Zaporožja i Hersona gde Ukrajinci neće da prihvate samoopredeljenje tamošnjih Rusa da se pripoje Rusiji. Iz tog svog geostrateškog interesa Zapad (EU, SAD) su Aleksandru Vučiću (Srbiji) ispostavili ultimatum u vidu francusko-nemačkog predologa sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine (Srbije i nezavisnog Kosova).

 Srbija bi se priznanjem Kosova trajno odrekla 13% svoje teritorije i svih resursa na Kosovu i Metohiji, samovoljno ugrozila opstanak Srba na toj teritoriji i samovoljno se odrekla hiljadugodišnje srpske kulturne baštine u svojoj južnoj pokrajini. 

Srbija apsolutno nikakve koristi ne bi imala od priznanja Kosova i svi argumenti o „ekonomskim koristima“ i „koristima od ulaska u EU“ su samo velike laži. I vatreni drugosrbijanac, Boško Jakšić, priznaje da EU nema nameru da u skorijoj budućnosti primi Srbiju (ceo tzv. zapadni Balkan) u svoje članstvo, jer će to zavisiti od završetka rata u Ukrajini i dogovora sa Rusijom o granici sa Evropom i o interesnim sferama. Zapad nikad u svojoj istoriji nikome nije davao nikakva novčana sredstva ili bilo šta, već je uvek uzimao (često i silom oružja) tuđe: sirovine, prirodna i kulturna bogatstva drugih malih naroda (vekovima čak i ljude kao robove), a sva investiranja u druge zemlje su za cilj imala samo što veći profit. Zapad nikad, pa ni sad, Srbiji ništa nije dao, već je iskoristio tranziciju iz komunizma u kapitalizam i u privatizaciji po niskim i netržišnim cenama (nekad i u bescenje) prisvojio najprofitabilnije grane naše privrede (bankarstvo i finansijski setkor, osiguranje, hemijsku industriju, prerađivačku industriju, značajan deo zemljišta…). A ne smemo zaboraviti da je Zapad sankcijama 1992-99. društveni bruto proizvod Srbije sveo na trećinu prethodnog, da je NATO-pakt bombardovanjem 1999. godine razrušio Srbiju slično kako je to 1914-1918. uradila Habsburška monarhija i 1941-1945. fašistička Nemačka.

Zapad smatra da će Aleksandar Vučić, koga ucenjuju zbog njegove višegodišnje saradnje sa Vojislavom Šešeljom, haškim osuđenikom, morati da prihvati njihov ultimatum kao što je prihvatio i potpisao Briselski sporazum (2013) i Vašingotnski sporazum (2020) kojima je razrušio državnu strategiju Srbije o odbrani Kosova i Metohije donetu u Skupštini Srbije 2006. Ivica Dačić je nedavno izjavio da godinama „ne učestvuje u pregovorima o Kosovu i Metohiji“, pa nema nikakve dileme da o tome odlučuje samo lično Aleksandar Vučić. Srpska napredna stranka i njeni poslanici u Skupštini Srbije su samo njegovi poslušnici.

Srbija mora biti iznad jednog čoveka i ne sme dozvoliti da ucena Aleksandra Vučića bude ucena države – Srbija kao država je nešto sasvim drugo od njega.

Odgovornost za to što još nije donesen novi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, kojim bi se sprovela ustavna odredba o ćirilici kao jedinom službenom pismu srpskog jezika od 2015. godine kada je to SANU zatražila snosi jedino i isključivo Aleksandar Vučić, sadašnji predsednik Srbije, jer su pod njegovom ličnom kontrolom i Vlada, i Skupština Srbije. Aleksandar Vučić je najobičnija politička kukavica jer se nije usudio da sprovede ustavnu odredbu o ćirilici kao jedinom službenom pismu srpskog jezika zbog pritiska političkih moćnika Zapada (posebno Angele Merkel, bivše kancelarke Nemačke i Venecijanske komisije). U jezičkoj praksi njegova odgovornost je na primer u tome što su deklaracije roba proizvedenih u Srbiji na hrvatskoj latinici, službenom pismu susedne Hrvatske, kao i za to što su nazivi firmi takođe na tom tuđem pismu, a tako su ispisani i saobraćajni znaci i putni pravci na međunarodnim i magistralnim putevima, nazivi mesta i drugi geografski nazivi koji bi se morali ispisivati samo na srpskom jeziku (srpskoj ćilrilici) i gde je po međunarodnom pravu i prihvaćenim konvencijama obavezno na engleskom jeziku (engleskim alfabetom).

Aleksandar Vučić se po pitanju službene upotrebe ćirilice pokazao kao politička kukavica i takav je i u vođenju pregovora sa Zapadom o Kosovu i Metohiji. Da je Aleksandar Vučić najobičnija politička kukavica pokazuje i to što Srbija još nije usvojila Deklaraciju o genocidu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici Narodna skupština Republike Srbije donela je 30. 3. 2010. godine u vreme vlasti Borisa Tadića.

Dragoljub Petrović, urednik „Danasa“, odgovor vladajuće garniture u Srbiji na ucenu Zapada opisao je kao političku akciju Srpske napredne stranke „Je*eš Kosovo, sačuvajmo Vučića“. Njegov opis akcije Vučićeve partije je: „U akciju su se uključili svi raspoloživi kapaciteti Srpske napredne stranke, bukvalno svi – od Silvane do Nirvane, od Nirvane do Sandre Božić, od Silvane do mesnog odbora SNS iz Zagužnja, i od Zagužnja do Nevene Đurić.“ (Danas, 26. 1. 2023). I Srpska napredna stranka, koja je za poslednjih desetak godina postala finansijski najmoćnija partija u Srbiji, krenula je u odbranu svog vođe od svih napadača, posebno od srpskih rodoljuba.

 „Otadžbina“ upozorava da Aleksandar Vučić priprema mitinge svoje Srpske napredne stranke za podršku francusko-nemačkom predlogu rešenja pitanja Kosova i Metohije – priprema mitinge podrške izdaji, kao da je zaboravio kako su Srbi reagovali 27. marta 1941. na Hitlerov ultimatum koji je tadašnje političko vođstvo prihvatilo. Zaboravio je da su Srbi rodoljubi.

I zaboravio je Aleksandar Vučić kako je Vlada Kraljevije Srbije reagovala na ultimatum Habsburške monarhije 1914, što je uzor dostojanstva političke elite za sva prošla i buduća vremena Srba ma gde živeli. Tada je Zapad Srbiji pretio ratom i potom je napao, a sada preti nekakvim ekonomskim merama, a po medijima „sve hrabriji od hrabrijih“ naprednjačkih Srba odjednom, izgleda po Vučićevom nalogu, postadoše „marketinški promotori zapadnjačke politike priznanja Kosova“ koji straše narod pričajući o nekakvim strašnim posledicama odbijanje ultimatuma Zapada.

Srbi su rodoljubiv i ponosan narod da bi išli na mitinge podrške izdaji. Prema izveštajima nekih istraživača (balkans.aljazeera) 88% građana Srbije je protiv ulaska u NATO, 84% protiv uvođenja sankcija Rusiji i isto toliko protiv nezavnisnosti Kosova.

Predstojeća i buduće rasprava u Skupštini Srbije o pitanju Kosova i Metohije pokazaće da li su poslanici Srpske napredne stranke srpski rodoljubi, kao što je većina Srba, ili su slepi poslušnici Aleksandra Vučića, koji se srpskoj javnosti godinama lažno predstavaljaju kao patriote pričajući nekakve priče o „srpskom svetu“. Rasprava u Skupštini Srbije pokazaće, kako kaže srpski narod, ko je vera, a ko nevera. Najnoviji primer iznenadnog (možda postepenog) preobražaja je Vladimir Đukanović, poslanik Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije, za koga više „nema nikakvih crvenih linija u vezi sa Kosovom i Metohijom“, pa što bi to za njega onda bilo i priznanje Kosova (Vladimir Đukanović, Crvene linije, objavljeno u: Politika, 30. januar 2023, str. 21).

Miloš Jovanović, predsednik Nove demokratske stranke Srbije, u ime srpske koalicije NADA, uputio je „zahtev predsedniku Republike sa pitanjima:

1. Šta je sadržina tzv. francusko-nemačkog tj. plana EU za Kosovo, jer o sudbini države ne može da se pregovara tajno i mimo srpskog naroda.
2. Na osnovu kojih ovlašćenja i kojih odluka nadležnih organa je predsednik Republike preuzeo obavezu odnosno iskazao spremnost da „prihvatimo koncept i da radimo na implementaciji predloženog sporazuma“?
3. Na koje je to „teške odluke u interesu evropske perspektive” spreman, kako je to izjavio Lajčak?
4. Koji su to „problemi i izazovi koji bi bili stavljeni pred našu zemlju ukoliko se ne bi usaglasili sa predloženim planom” i izjasni se da li Kosovo i Metohiju smatra predmetom prodaje?“

 Miloš Jovanović kaže da je očigledno „da ulazimo u finalnu fazu pritisaka Zapada i da sledi prelomni period za odbranu Kosova i Metohije u sastavu Srbije i same Srbije kao slobodne države. Nema potrebe da predstavnici vlasti napadaju opoziciju ili organizuju kampanju podrške predsedniku na društvenim mrežama. Dovoljno je da odgovore na navedena pitanja, tim pre što građani Srbije i srpski narod u celini zaslužuju i moraju da znaju pred kakvim ultimatumom se Srbija nalazi. Uostalom, potpredsednica GO SNS Nevena Đurić u današnjoj reakciji izjavila da Aleksandar Vučić „ništa ne radi tajno“ pa stoga ne vidimo razlog da hitno upozna javnost sa svim pritiscima i ucenama kojima smo kao nacija izloženi.

Što se Novog DSS-a i Srpske koalicije NADA tiče, smatramo da je neophodno najodlučnije odbaciti zahteve za priznanjem secesije naše južne pokrajine kao i zahteve za nekakvim njenim članstvom u međunarodnim organizacijama. Konačno, želimo da podsetimo na tačne reči Aleksandra Vučića da je Kosovo i Metohija „najveća srpska svetinja“ i stoga ne vidimo o čemu se zapravo ovde uopšte ima i pregovarati.“

Na sastanku Predsedništva Nove DSS Miloš Jovanović je „kazao da će oni koji „potpišu ili prihvate“ taj plan počiniti „akt veleizdaje“, te istakao da će, kada Nova DSS dođe na vlast, zbog toga biti i krivično sankcionisani. Rekao je da će se Nova DSS svim legitimnim demorkratskim sredstvima, institucialnim i vaninstitucionalnim boriti protiv francusko nemačkog predloga.“

Prethodno je na jednoj konferenciji za medije rekao da će u slučaju da Aleksandar Vučić prihvati ultimatum Zapada i potpiše francusko-nemački predlog „okvirnog sporazuma“ organizovati „narodnu bunu protiv izdaje Kosova“.

Naredni meseci će pokazati da li to Miloš Jovanović „puca iz prazne puške“ ili ima čvrstinu, dostojanstvo i hrabrost Vojislava Koštunice da predvodi Srbiju u odbrani Kosova i Metohije i sprečavanju Aleksandra Vučića da prizna Kosovo. A možda tu ulogu preuzme Vuk Jeremić koji se poslednjih nedelja nije mnogo izjašnjavao o ucenama Zapada, ili se on možda već dogovorio sa Zapadom da će ako ćuti o Kosovu biti Vučićev naslednik u Srbiji.

[1]Đorđe J. Janjatović, Odgovornost srpske elite u prelomnim vremenima, objavljeno u: Borba za ćirilicu – najvažniji cilj jezičke politike u Srba, 177-189.

Autor: Đorđe Janjatović

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!