Србија ће чувати ћирилицу у музеју уместо у јавном животу
ДРЖАВА СРБИЈА ЋЕ ЧУВАТИ ЋИРИЛИЦУ У МУЗЕЈУ УМЕСТО У ЈАВНОМ ЖИВОТУ
Новине Новости од 5.3.2024.јављају следеће:
ЗАВРШЕНА ИЗГРАДЊА МУЗЕЈА ЋИРИЛИЦЕ, УЛОЖЕНО 37 МИЛИОНА,ЧЕКА СЕ ОТВАРАЊЕ , МИНИСТАРКА ГОЈКОВИЋ ПОРУЧИЛА
СВЕ ЕКСКУРЗИЈЕ ДА ДОЂУ ОВДЕ
А где то да долазе екскурзије, односно где је измештена србска ћирилица- подалеко од Београда, надомак Бајине Баште..
У Србији се спроводи стари необјављени државни програм латинизације србског народа, и то у режији председника државе,“научно“ подржаног од стране лингвистичке струке.
Пре више од две деценије инжењер Владимир Лепојевић је рекао да се у Србији спроводи стари, необјављени државни програм латинизације србског народа.Изградња музеја ћирилице је само завршни чин тог програма, и стопостотна потврда исправности његове мисли.Наиме, музеј је изградила држава, а пошто је општепознато да се у њему чува нешто што је некад било део културе неког народа, произилази да је заслугом државне културне политике ћирилица постала српска прошлост.
Наравно да се државни прпграм латинизације Србије спроводи вољом њеног председника. Он одлучује о свему, па и личним примером показује народу да у Србији треба игнорисати уставну одредбу о језику и писму, по којој је уз србски језик прописана само ћирилица.То чини тако што јавно говори да је „наша и латиница“, а што је противно Уставу и смртоносно за ћирилицу,. Уместо да каже народу да је србско писмо ћирилица, да је као такво прописано Уставом, и да ће она спровођењем Устава поново владати Сбијом, као некад кад је Србија била нормална држава ( академик Радомир Лукић). Кад би председник државе хтео да ћирилица влада Србијом он би се побринуо макар толико да србска младост учи кроз просвету да је србско писмо ћирилица.
Али председник не може рећи да је ћирилица србска, јер у Србији нема ни ничег другог српског.Тако у њој имамо Радио телевизију Србије и Радио Београд, а у Хрватској ХРТ, Хрватски радио,Хрватски сабор и сл.
Први покушај враћања ћирилице србском народу
У време комунизма Србија је била полатиничена готово потпуно, а касније је било покушаја да се државна политика латинизације одбаци.
Први покушај се десио у време владавине Слободана Милошевића искључивом заслугом једног јединог човека- легендарног и генијалног професора права и социологије академика Радомира Лукића, и то враћањем ћирилице Утавом из 1990. Успело се само толико што је ћирилица уведена у државну администрацију, а то је сачувано до данашњег дана.У то време важан политичар је био Душан Чкребић, који је свом другу из студентских дана проф.
др Слободану Турлакову рекао да у руководству испод Милошевића и најужег круга његових сарадника не постоји политичка воља да се ћирилица врати као једино србско писмо, иако је то било предвиђено Уставом . Наиме, у народу, а особито у интелигенцији, у време комунизма већ је била дубоко укорењена свест да је и латиница србско писмо.О томе сведоче ова два примера из 1994.
Те године тражио сам по београдсим књижарама ћирилички роковник, али га нигде није било.Не нађох га ни у великој књижари „Шумадија“ на Новом Београду, па замолим продавца да позове шефа, како бих протестовао. Овај ми рече да није кривица до „Шумадије“, него до произвођача , а они мисле да народ више воли латиницу, па зато роковнике не штампају ћирилицом..Па додаде: „Знате, добро је што се враћа ћирилица, али смо у томе већ претерали.“
Исте године на Београдском сајму књига све са Беогардског универзитета било је ћириличко, а са Новосадског универзитета све латиничко. И још је проф. др Петар Милосављевић из Новог Сада јавно критиковао Београдски универзитет што ћирилизује Србију. Касније је он доказивао да нема штете од коришћења латинице тиме што је био уредник часописа „Поља“, који је штампан само латиницом од првог до поледњег броја, а никад нико није протествовао због тога.
Београдски универзитет је прихватио критику двоазбучњака, што у коначном значи латиничара, проф. др Петра Милосављевића, па је, на пример, практикум за наставу на Грађевинском факултету латинички. Како је то могуће у држави у којој је Уставом прописана ћирилица? Могуће је зато што чак и она “елита“ коју не плаћа Запад говори да је свеједно ћирилица или латиница.Она и није србска кад не разуме да је непотребним увођењем и другог , туђег писма у србски језик правописом и државном политиком њој одузет карактер србског националног симбила, без којег она не може да опстане.
Другом покушају враћања ћирилице супротставила се лингвистичка струка правописном нормом да је и латиница српско писмо.
Други покушај враћања ћирилице српском народу иницирало је удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад у време кад је председник Владе био проф.др Војислав Коштуница, Министар културе Драган Којадиновић, а његов помоћник лингвиста мр Бранислав Брборић.Тада је Уставом још боље учвршћена позиција ћирилице, и то чланом 10.на следећи начин:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“. .
Међутим, уставној одредби о ћирилици као једином писму уз српски језик лингвистичка струка је преко Матице српске супротставила правописну норму по којој је и латиница србско писмо.И чак у правопису Матице српске пише зашто је и латиница постала српско писмо- она је остатак из језичког заједништва Срба и Хрвата.оно је започето књижевном договором 1954.,Хрвати га се одрекли 1967., а Срби по питању писма нису га се одрекли ни до данашњег дана. Дакле, та латиница је хрватски остатак из времена владавине
Јосипа Броза, а симбол његове продужене владавине над Србима је хрватска латиница на његовом гробу у Београду.
Проф. др Мато Пижурица : латиница није угрозила ћирилицу
Академик Иван Клајн: латиница је већ победила
Пре 14 година главни редактор правописа проф.др Мато Пижурица јавно је говорио да ћирилица није угрожена од стране латинице, а лингвиста академик Иван Клајн као главни рецензент правописа јавно је говорио супротно – да је латиница већ победила, а ћирилица је остала још само као режимско писмо.
Већ из оваквих супротних ставова главних актера у изради правописа јасно се види да лингвистичка струка ради ћирилици о глави, односно да је њена судбина у рукама неодговорних људи.
Очигледно је сваком иоле разумном човеку да је академик Клајн у праву, али је ипак он главни кривац за пропаст ћирилице правописом, јер је својим ауторитетом наметнуо правописну норму да је и латиница србско писмо.То се да закључити из књиге “Нормативна граматика српског језика“ ( Пипер и Клајн, 2013.,стр.17) у којој пише:
„Ћирилица се назива српским, а латиница српскохрватским писмом, уз недвосмислено давање предности ћирилици.“
Ово је велика неистина јер нико осим њега још није јавно назвао ову хрватску латиницу србскохрватском, него само србском.То недвосмислено давање предности ћирилици могу лингвисти окачити мачку о реп, као и оно њихово да Срби имају два писма, али је ћирилица прво, основно, примарно, темељно, матично, главно, доминантно,( М.Ломпар), изворно и какво све не друго писмо. Али не и оно једино што „пије воду“- да је српско писмо ћирилица.
Из изјаве академика Клајна да је латиница већ победила може се закључити само то да два писма не могу опстати у истом језику. То се могло и претпоставити, јер нигде другде у Европи, па и у целом осталом свету, нема другог примера да су у истом језику опстала два конкурентна писма.
Имајући у виду општесветку законитост да два конкурентна писма не могу опстаи у истом језику, као и неоспориви изнесени став академика Клајна да је латиница већ победила, кршењу Устава правописом тако што је и латиница проглашена србским писмом супротставила су се само два удружења: првоосновано удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад, и касније основано удружење СРПСКА АЗБУКА Београд, и то ставом да ћирилица може опстати само као једино српско национално писмо. Сувише је то мала снага против државног системског затирања ћирилице, па је „елита“ проценила исто што и академик Клајна- да је латиница већ победила, и да се не треба прљати ћирилицом.
Лингвисти не пристају да правопис ускладе са Уставом ни деценију касније, кад је ћирилица на улицама већ пала на 1,5%
Председник Матице српске проф. др Драган Станић је пре три године избројао у некој улици у Новом Саду укупно 1,5% ћириличнких натписа, и то објавио у часопису „Печат“ као нешто запрепашћујуће. И да ли је макар то
призвало лингвисте памети да правопис ( два србска писма) ускладе са уставним прописом ( једно србско писмо)? Није, нити ће икад било шта друго
привести њих памети и одговорности. Тај исти Д.Станић је рекао Драгољубу Збиљићу да је нама историја дала два писма, и има тако да остане.Уствари, историја је Србима дала Тита и Матицу србскохрватску , па кад је он умро има да остане макар његова латиница.Водећи људи Матице србске , са свим лингвистима који кроз њу делују, а печате судбину ћирилице, заиста су већ ушли у историју као највећи издајници темељне српске националне вредности, јер раде оно за шта их плаћа држава- да полатиничењем похрвате србски народ како би могао бити део западног латиничког света.
Лингвисти раде оно за шта их држава плаћа- спроводе латинизацију српских земаља
Опредељење за писмо је државно питање, па самим тим и искључиво политичко питање. То је потврдио и претходни председник Матице србске академик Чедомир Попов на састанку са представницима удружења за одбрану ћирилице од школованих Срба, који је одржан дана 20.05.2010. Ми из удружења смо постављали само једно питање- да ли ће правопис бити усклађен са Уставом,тј,само ћирилица. Уместо да одговори на питање, рекао је да Матица ,као и увек , ради оно за шта је плаћа држава. Што ће рећи, држава плаћа Матицу да латинизира Србе, па ће зато хрватска латиница да остане у српском правопису И још је рекао да није мање Србин онај ко пише латиницом, и да је свеједно ћирилица или латиница, а што је и показао вођењем забелешки наизменично ћирилицом и латиницом.Још никад нисам видео или чуо да било ко други осим њега у истом тексту користи два писма.
Каква је свест о ћирилици док се она премешта у музеј
Прављење музеја ћирилице је тешка подвала и замајавање српског народа, уместо да се ђирилица чува коришћењем у јавном животу сагласно Уставу Србије.
Државна издаја ћирилице одвијала се корак по корак, и већ одавно је постала очигледна, јер председник државе никад није јавно ни поменуо уставни пропис о језику и писму, а камоли да је обећао свом народу да ће он бити спроведен, што подразумева и усклађивање правописа ( два србска писма ) са Уставом (једно србско писмо).
Кад је и сам председник игнорисао Устав, тиме је дао маневарски простор лингвистичкој струци да и она може замајавати народ залагањем за ћирилицу у двоазбучју, све до последњег ћириличког слова у јавном животу.
У Србији је ћирилице 1,5% на улицама,о чему сведочи лично председник Матице србске.У време Слободана Милошевића било је незамисливо да амблем Министарства унутрашњих послова буде и на ћирилици и на латиници, а камоли да се обавештења грађанима шаљу само на латиници.То је могуће у време данашњег председника Србије што се баш уклапа у државну културну политику – ћирилица се потискује и из државне администације, и сели у свој музеј.То је истовремено доказ да је правопис са два србска писма, читај лингвисти и председник државе, победио Устав са једним србским писмом, тј. победио је свој србски народ.
Показани пример МУП-а Србије упечатљиво сведочи да у Србији нема државног опредљења за ћирилицу, иако на то обавезује Устав, те да власт обмањује народ лажном бригом за њу.
И није пример МУП-а једини.У најновијем закону о језику и писму добра новина је само обавеза РТС и РТВ да користе ћирилицу уз српски језик. Али је ових дана РТС приказао емисију о археолошким радовима тамо где Мађари чине већину у Војводини, са подацима о реализацији исте на латиници.
Право стање свести о ћирилици у време када је завршен њен музеј лако се могло разумети и 09.03.2024. на Бежанијској Коси у Београду, кад је Вучићев НАРОДНИ ПОКРЕТ СРБИЈА спроводио потписивање петиције за изградњу дома здравља. Ђириличке су само три речи у имену тог председниковог покрета,а све остало је латиничко Од активисте младог инжењера се могло чути оно што се:и очекивало, и то:
– Оба писма су србска. :
– Не зна шта о писму пише у правопису и у Уставу.
– Сматра да је велико србско богатство имања два писма
– Не примећује да је ћирилице све мање у јавном животу
– Зинуо је од изненађења кад сам рекао шта пише у Уставу, али се брзо снашао и рекао:“Добро, Устав, али ипак ми сарађујемо са Немачком и другим латиничким државама, па не можемо без латинице“ Одговорио сам шта ме брига за Немачку кад комуницирам у Србији , јер као Србин који пише и мисли ћирилицом тражим да се поштује Устав Србије, и да ми је пред очима њено ћириличко лице..
Држава Србија је до сада уложила у музеј 37 милиона динара, што је ништавна сума наспрам добити- Срби више неће својом ћирилицом гурати прст у око Вашингтону, Бриселу , Берлину и другима којима је мила оваква председникова латиничка Србија.
У Републици Српској ћирилице у јавном животу је још и мање него у Србији.. Иза насилно уклоњених Радована Караџића и Момчила Крајишника од стране силеџијског Запада остала је ћириличка Српска, а после Милорада Додика остаће латиничка. Откад је он на власти нема ћириличке судске пресуде ако се она изричито не затражи..Отворена и коначна државна издаја ћирилице учињена је пре три године када је донесен закон о језику и писму по коме више нико, па ни држава, није обавезан да србски језик пише ћирилицом. И даље се учи из уџбеника др Љубомира И.Милутиновића и мр Желимира Ж.Драгића „Настава граматике и правописа“ да су оба писма равноправна. Нису равноправна јер је ћирилица отишла у музеј, а латиница је потпуно окупирала српску земљу.О равноправности писама држава дебело лаже као и у Титово време.Тако је ,у сред те равноправности 1974. у Добоју професор Ђоилагић питао ученике ко од њих пише ћирилицом. Једном од оних који је потврдно одговорио је рекао:“Ћирилица се не смије писати, ко то хоће, нека иде преко Дрине.“ ( М.Ломпар, „Дух сампорицања“,последње шесто издање, стр.392). Било је то време кад се БиХ припремала да буде данашња држава без ћирилице. Република Србска није србска без ћирилице, него се као већ постојећа држава чисти од ћирилице како би као зрела крушка сама од себе пала у крило БиХ,и у њу се неповратно утопила. Данас ћирилице нема ни преко Дрине, па коме она нешто значи може да иде или у музеј у красној природи негде надомак Бајине Баште, или да иде на гробље.У Српској је потпуна лаж и то да се политичари боре против сарајевског унитаризма, јер су своју националну ћирилицу заменили управо унитарном латиницом.Изгледа као да се они боре да могу самостално владати у својој кнежевини, да им се они из Сарајева не мешају у посао.Такву издају политичари нису могли да спроведу сами, него су по националном питању имали прећутну сагласност ћуталачке, килаве, јалове, млитаве, несрбске, никаквеинтелигенције, која је србска само по пореклу.
Бања Лука има универзитет и много факултета, али сам се ипак раније прво питао има ли тамо уопште правих Срба. Затим сам се питао има ли у њој ико паметан. И, најпосле, има ли тамо ико нормалан?
Ако су Срби однеговали овакву интелигенцију, онда нису достојни ни своје ћирилице ни србског имена. И треба да се стидимо кад станемо пред ћириличке споменике онима који су изгубили животе да би била рођена Република Српска.
Аутор: Немања Видић