Срби, у памет се немате шта да тражите у Европи

Фото: bizlife.rs

Садржина овога текста варирана је у говорима на неколико зборова Србске демократске странке у Западном Срему, током лета 1990. године. Септембра исте године понуђен је новосадској „Самоуправи“, али није прихваћен, уз оцену да „није убојит“.

Године 1997. објављен је у састављачевој књижици „Српска Земља : Прилози за одговор на српско питање“, стране 26-29. (Ваља рећи да је један универзитетски професор, потоњи београдски академик, можда баш због овога текста одбио да за књижицу напише рецензију. Он је, наиме, „замерио“ ауторовом језичком изразу што је „савршено јасан, толико јасан да би понекад могао бити и мање јасан“. Да би се изречено могло схватити на прави начин, он је одмах објаснио да овај потписник за мисли које излаже не држи ниједну резервну варијанту којом би, за случај да га неко нападне, оно што је написано требало касније ублажити или у неком другом правцу усмерити).

Сада, после више од тридесет година, неизмењен, под утиском бројних „изненађујућих“ геополитичких, геостратешких и других геомантија („земљаних“ пророштава) ововремених аналитичара, текст се нуди неким сајтовима јер се књиге, чини се, слабије читају.

На авнојским начелима и авнојским одлукама формиране су највеће српске послератне заблуде о братству и јединству свих наших народа и народности, а из њих проистекле су и све остале кризе југословенског друштва. И док се питамо да ли федерација или конфедерација, или нешто треће, Држава Србија платонски се бави сепаратистичким и разбијачким тежњама оних који поменутим начелима и разбијачким тежњама приступају крајње прагматично.

Словенија се присећа да јој је Југославија својевремено приватно-државотворно обећана као успутно стајалиште. Хрватска полазећи ваљда од тезе да се тисућљетње повијесне тежње најлакше могу остварити селективном применом „хисторијских одлука“, прихвата установљене границе, а српском народу на „својој“ територији одриче елементарна људска права. Македонија и даље сматра да је пре Југославије била слободна, а да је тек уласком у њу поробљена. Босна и Херцеговина сматра себе јединим овлашћеним чуваром авнојских традиција. Српска држава понаша се у свему томе крајње незаинтересовано, онако како је у току своје авнојске и брионске државности, без коментара и приговора, на своју штету, прихватала све што јој је било понуђено.

У ствари, српски народ нема ниједан ваљан разлог да у погледу авнојских одлука поступа друкчије но што поступају њени партнери у растресеној држави Југославији. Српски народ требало би да се и сам одрекне ратно-земљописног договора, утолико пре што ни сада, после доношења, како кажу, најдемократскијег устава, нема своју државу. Авнојске одлуке треба, дакле, прогласити ништавим и после тога вратити се аутентичним коренима српске државности: уму, саборности, цркви, породици и раду. Кад се већ на државност позивају они који и не знају шта је држава, атрибути српске државности морали би се проширити и на све друге територије настањене српским живљем, на Српску Земљу. Српски народ на тај би начин неутралисао најгрубље последице „традиционално добрих односа“ са суседним царствима и натуреном браћом.

Наравно, о авнојским принципима своје мишљење има и бели свет, али то као да се српског народа не тиче. Срби, наивни, лаковерни, поводљиви, после вишевековног дружења са Турцима и генетски усађеним удворичким менталитетом (слобода и ропство су моралне, а не друштвене категорије, и многи су људи робови по духу без обзира на свој положај у друштву), прихватају приче о томе како Југославија вреди Европи искључиво јединствена; наводно, Европи нису потребне некакве мале државице југословенске. Наравно да нису. У Европу треба да уђе авнојска Југославија, са већ разбијеним српским народом. Православни Срби треба да уђу у католичку Европу као безначајна мањина коју ће нови европски сунђер без тешкоћа упити у себе. Европа је још увек без аустријске звездице, а Аустрија треба да буде мамац који ће авнојевци прогутати и преко тог мамаца бити увучени у Европу. Када се то деси, Европа ће се појавити као јединствена држава, можда као краљевина којој ће на челу бити, ако тада буде жив, Ото Хабзбуршки, титуларни војвода од Лорене и краљ Јерусалима.

Зашто баш он? Ото припада династији за коју се сматра да потиче од Исусове лозе. Вековима већ делује такозвани Сионски приорат, организација којој је циљ да на европски престо доведе једну од династија која наслеђује Исуса. Овом приорату сада је на челу, највероватније, господин Ален Поер, председник француског Сената, човек који је неколико пута био вршилац дужности Председника француске државе, кад год су француски председници умирали, а нови још нису били изабрани. Покојни Шарл де Гол такође се борио за Европу „од Атлантика до Урала“, под лоренским крстом. Уколико се, дакле, реализује пројекат Сионског приората, од српског православља неће остати ни камен на камену. А како данас нема Срба без православља, нити српског православља без Срба, испуниће се Брозово обећање дато новембра 1944. године да „за Србију неће бити милости, она нема чему да се нада“.

Српском народу може се то десити и у још једној „западној варијанти“, у условима када се Словенија и Хрватске неопозиво определе за „Европу која их једва чека“. Босна и Херцеговина спремна је да муслиманском и католичком већином, плебисцитарно, дакле, демократски, донесе одлуку о припајању „западнословенској конфедерацији“ (ваљда са Словенијом и Хрватском). Српске територије и српски народ који насељава те територије неповратно би били одвојени од своје Матице, а Матица би била сведена тек на нешто више од београдског пашалука и који беговат приде.

Ако се оформи такозвана Уједињена Европа, однос снага битно ће се изменити, а праве и једине силе у свету биће: Америка, Јапан и Европа. Утицај америчке економске силе на европска збивања изгубиће се, мада ће Америка бити заинтересована да на европском копну сачува бар једну одскочну даску „за сваки случај“. Та одскочна даска налази се у Арбанији, а „најлепши“ део те Арбаније, по америчкој рачуници, налази се на Косову и Метохији. Утицај Србије на косовске прилике, у тренутку могућег уласка у Европу, био би безначајан, а „демократска кретања“ у новој Европи потпуно би маргинализовала косовско питање. Арбанија ће за Америку добити Косово и Метохију, а Срби ће изгубити своју колевку. Друмови ће пожелети Срба, али Срба нигде бити неће.

Како, дакле, у Европу и 21. век?

Позивање на 21. век најобичнија је бесмислица јер нигде није записано да се људска историја, култура, наука, економија или било који други вид људског деловања радикално мења почетком неког века. Јадиковање над некаквом сопственом неспремношћу за улазак у Европу, за Србе је такође бесмислица. Српски народ европски је народ, и у историјском погледу, и у географском погледу, и у погледу свог доприноса датог европској и светској култури и цивилизацији. Српски споменици из немањићке епохе, Душанов законик, народне песме, достигнућа су каквих у обећаној европској земљи нема. Сада тамо има: криминала, дроге, модерних болести, разбијене („еманциповане“) породице, загађене воде, затрованог ваздуха и испошћене земље. На срећу, Српска Земља још увек је остала на периферији цивилизацијских несрећа и тако сачувала изванредне изгледе да ревитализујући начете друштвене односе и делимично угрожену привреду, обнови породицу и врати се здравој исхрани и здравом животу. Срби имају срећу што су само педесет година били експерименталан народ и што, према томе, још има људи који памте и друкчије животне услове и друкчије друштвене односе.

Срби немају шта да траже у Европи, Европа ће сама потражити балканске (српске!) источнике. Срби са словенског југа треба да се окрену себи, да превазиђу којекакве међусобице, да се врате светосављу, да после вишевековног посртања, по својој мери и свом историјском значају, створе своју државу, Српску Земљу. Само тако, и окренути источном православном свету, моћи ће опстати, Срби, народ најстарији.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молим вас поделите, ширите истину!

404 Not Found

404 Not Found


nginx