Срби су у Рамбује одведени на електричну столицу
Замак у Рамбујеу изграђен је за време косовског боја. Имао је пет кула и био је краљевски понос, све док није преуређен у дворац у XVI веку. У републиканској Француској, овај дворац на педесетак километара од Париза, постао је председничка резиденција и бина свих значајних догађаја.
Због монструозних „злочина” Срба над тзв. Албанцима, у Лондону је на Савиндан 1999. године одлучено да се ове две зараћене стране ставе за преговарачки сто. Тако је пред други бој на Косову, њихов састанак симболично организован баш у дворцу у Рамбујеу.
Била је то среда, а српски преговарачки тим за Француску је кренуо у суботу поподне, што је страшно кратко време за било какве припреме. У српском тиму били су и Албанци, Турци, Роми, као и представници осталих националних мањина на КиМ. Посматрачи на овим преговорима били су Русија, САД и ЕУ.
Српски тим је био делегација суверене државе коју је предводио професор Ратко Марковић. Преко пута њих су седели људи који нису били држава, већ терористи из ОВК-а које је предводио Хашим Тачи. Дакле, Албанци су били у делегацији Србије, а с друге стране чисти терористи. Све њих је дочекао дворац у Рамбујеу који се простире на двадесетак хектара највеће раскоши. Овде су некад француски племићи на коњима долазили у лов.
Међутим, терористи ОВК-а од самог почетка одбили су да контактирају са нашом делегацијом и међу њима никад није размењена нити једна једина реч. Било је одмах јасно да су САД преузеле главну реч у вођењу косовске приче у име ОВК-а. Српском тиму је првог дана уручен „Привремени споразум за мир.” Сам Кристофер Кларк је у својој књизи „Месечари” захтеве из тог споразума упоредио са Аустроугарским ултиматумом из 1914. године.
Срби су у дворцу дочекани и неговани као прави краљеви, спавали су у велелепним одајама и хранили су се три пута дневно у свечаној сали. Храна им је стизала из „Lenоtre” из Париза, а то је сам врх европске гастрономије. Али како су „преговори” одмицали, тако је и квалитет исхране опадао. Конобари и батлери су се мењали сваког дана како нико не би могао остварити лични контакт. У другој седмици на менију су се углавном налазиле макароне и рижа, док је последњи дан српска делегација за сва три оброка добила крем намаз и чашу млека. Уз све чешће нестанке струје, последњих дана је и грејање искључено у делу дворца где су били Срби. Све су то биле психолошке игре како би се што пре прихватило оно понуђено. За 15 дана, српска делегација ниједном није могла да изађе у двориште док су ОВК терористи правили пикник.
У дворац тада долази Мадлен Олбрајт, Србима објашњава колико воли Србију јер су њену породицу за време Другог светског рата спасили баш Срби. Иначе, Олбрајтова течно прича српски језик и на њему поручује да постоје само две опције:
– Прва је да ако Срби кажу ДА, на КиМ ће ући 30.000 НАТО војника.
– Друга је да ако Срби кажу НЕ, креће бомбардовање.
Након две недеље „преговора” у којима није размењена ниједна једина реч, Срби су одведени у Париз да би ставили свој потпис на капитулацију. Србија је овде одбила да прими анексе споразума о страној војсци на својој територији. Дакле, не само на КиМ, већ на целој својој територији. У том случају, НАТО би добио право на коришћење свих аеродрома, путева, пруга и лука, без плаћања накнада, царина, друмарина. Ти НАТО војници би имали имунитет у случају свих кривичних и дисциплинских прекршаја.
У преводу, ако прегазе човека на улици, само би продужили даље. Поред уласка стране војске у Србију, по овом документу би 2002. године морао да се одржи референдум о независности Косова, али само на територији КиМ.
Тако да је исход ових „преговора” био је унапред познат, мада, и по осећају, као и по Уставу, земља је морала да се брани ратом. То је српској делегацији у Паризу рекао и Лаберто Дини, министар спољних послова Италије: „Ма шта год да потпишете, нема вам спаса, бомбардоваће вас.”
Ту је делегација ОВК-а сама потписала споразум из Рамбујеа, што су подржали и посматрачи САД-а и ЕУ. Русија је одбила да потпише понуђени документ. Због тога је на данашњи дан 1999. године Бил Клинтон изјавио да је „праг прекорачен.” Дипломате западних земаља одмах су почеле да напуштају Београд, те је било само питање дана када ће се огласити сирена за ваздушну опасност, позната као „шизела.”
Срби су у Рамбује одведени на електричну столицу, а игра са храном био је психолошки трик преписан из америчких затвора. Амерички осуђеници на смрт, пре погубљења, имају право на последњи оброк по жељи. Ово се зове „убиство пре убиства.” Где се затвореницима, док уживају у најукуснијим специјалитетима, показује колико је живот леп, а они одлазе у смрт. У такву смрт је у америчким затворима у задњих 40 година отишло преко 500 невиних људи. Али Србија је наставила да живи…
Аутор: Деки РС
