Срби нису најстарији народ ?
СРБИ НИСУ НАРОД НАЈСТАРИЈИ ИЛИ КАКО ЈЕ ОЛГА ЛУКОВИЋ-ПЈАНОВИЋ ЛОШЕ ЧИТАЛА ЛАОНИКА ХАЛКОКОНДИЛА
Она је извукла следећу реченицу из Халкокодниловог дела како би наопако извукла закључке: „Срби (Трибали) – народ најстарији и највећи од (свих) народа, поуздано знам…“. (Laonici Chalcocondylae Atheniensis Historiarum libri decem, Ed. Weberi, 1843).
Прво, не помиње Србе као Србе, већ само као Трибале (стр. 34). Треба бити прецизан, иако се сви слажу да је под Трибалима ту подразумевао Србе (и званичне научне катедре, не само аутохтонисти).
Друго, у тој реченици помиње и Мезе, односно Бугаре заједно са Србима, а из даљег текста (стр. 35) се види да под тим најстаријим и највећим народом подразумева и Илире, Хрвате, Пољаке које буквално тако именује, али и Сармате (Русе). Дакле, ко верује у Олгу и Халкокондила као у догму, мораће да се савије пред Хрватима и њиховом јаснијом етимолошком древношћу од Срба…
Треће, ово „поуздано знам“ се налази само у латинском преводу као „compertum habeo“. У грчком оригиналу не постоји то “поуздано знам“. Напротив, Халкокондил каже да није сигуран где је прапостојбина Срба, тј. није сигуран да ли су они дошли са севера на Балкан или обратно (ουκ αν δη λεγόμενον ασφαλώς λεγοιτο υφ’ημων). Оно што је једино истиче да је сигуран, то је да Трибали (Срби), Мези (Бугари), Илири, Хрвати и Сармати (Руси) говоре истим језиком и да настањују разне регионе са различитим правним порецима. За све остало у вези тих народа, јасно каже следеће – „Нико ништа није рекао јасно о овим (народима), а што бисмо ми могли имати као доказано у историји“ (“Ουκουν δη λεγεται προς ουδενων, ωστε σαφες τι περι αυτων εχειν ημας ες ιστοριαν αποδεικνυσθαι“). Дакле, осим ставке да говоре исти језик и да насељују разне регионе са разним обичајима, Халкокондил ништа друго поуздано о старој историји Срба не зна.
Четврто, то његово признање да је несигуран око прастаре историје потврђује Халкокондил даље на делу када за још један народ користи идентичну реч “најстарији народ“ – Ските (“ως ειη τε το γενος τουτο παλαιοτατον κατά την οικουμένην εθνών…“ ,стр. 127). Притом, док је говорио о Скитима мислио је ту на Златну Хорду Монгола који су дошли на територију ранијих правих Скита (чију су потомци данас Алани и Осети на Кавказу). Халкокондил јасно разликује Ските од Сармата (Руса) – каже да говоре разним језицима и да нису сродни народи. То је једна од тенденција византијских људи да све народе који се промене у датој географској области називају географским именом или именом народа ког најдуже памте византијски архиви. А овде Халкокондил у истом делу два народа сматра најстаријима, што му дебело одузима на поузданости, коју он делимично и сам доводи у питање, само неки читају само оно што им одговара.
Пето, у том духу, када говори о Илирима (стр. 531), он каже да су они пореклом одвојени од Словена, иако данас говоре сличан језик као и они. Каже да је то народ који носи име по земљи (римској провинцији Илирији) и који се ширио по Балкану, и да је током тог ширења долазио у стапање са околним народима и мењао свој језик. Нешто слично старим Бугарима који су задржали своје несловенско име са Волге, али који су се стопивши са Словенима на Балкану променили и свој језик. Халкокондил даље каже како није сигуран да ли су се Словени некада давно и како стопили са Илирима па отишли од њих на север преко Дунава, или су попут Бугара са Волге дошли на Балкан и узели илирско име, а задржали свој језик (премда у његово време Илири нису себе звали Илирима, већ Србима). Но, у једном је у праву – народи и племена у историји су се мешали у историји исто колико су се и клали, тако да Словени у генетском смислу нису исто данас, пре 1000 или пре 4000 година – имају у себи доста келтских, угро-финских, германских и медитеранских гена, премда имају исте или сличне језике. Али, једно је генетско мешање, а друго је културна доминација која може бити доста монолитна и константна кроз историју.
Шесто, чак и да је заиста био сигуран да су Срби (тј. Словени) најстарији народ, Халкокондил није тврдио да су они старији и од његовог народа (Грка-Ромеја). Наиме, он каже да су Трибали и Мези најстарији у свету од свих народа који нису Грци, тј. који су варвари („κατά την οικουμένην εθνών“). Ово έθνη од έθνος, Византинци су користили само како би означили оне који не говоре грчки-латински и који нису православни, никада нису те изразе користили да означе сами себе.
Седмо, преводилац Халкокондила на латински је био један протестант из Цириха који је за фину новчану накнаду од једног немачког принца требало да романтизира и мегаломанизује предтурску историју Балкана како би дао ветар у леђа влажним сновима Немаца и вероватно папе за реинтеграцију тог дела света у њихов табор након неке нове крсташке војне. Касније су се неки дубровачки паписти попут Долчија, Орбинија, Крижанића и иних нагрбачили на те лудачке и фантазијске представе о гигнатизму словенских православних народа како би нас лакше приволели на унију – ма ви сте Срби и Руси највећи и најјачи, ево ми вам се шлихтамо и глорификујемо вас, само прихватите Брестску или неку другу унију и загосподарићемо целим светом. А на њих су се накалемили обични Срби и Српкиње који су искомплексирани привидним земаљским успехом и доминацијом Запада, како би потхрањивали тако своју сујету и промашени фокус са суштине (православног светосавља) коју су свесно или несвесно одбацили.
Осмо, срски народе памет у главу! Мање лудачких снова о српској земаљској величини, а више о небеској! Када будемо прво имали небеско, добићемо и земаљско, а овако немамо ни земаљско у рукама, имамо само празне приче и лудорије о најстаријим Србима од Перуа до Јапана, нажалост најчешће на славама и сличним пригодама.
Аутор: проф. др Марко Пејковић
