Срби или Србијанци
Како се представити
Ту, скоро, подсети ме једна моја дражесна саговорница да су у Карађорђево време (1804), у устанак (исправније, ближе истини: Покрет за обнову србске државности) у Србију стизали добровољци са разних страна Србске Земље и да су они који су преживели и остајали у Србији постајали Србијанци. И уз то додаде да су добровољци који су 1876. године дошли да помогну Србији у рату против Турака, спевали песму “Са Овчара и Каблара / Чобаница проговара / Србски књаже, прими наске / У редове србијанске”.
У 20. веку, за разлику од претходних нараштаја (рађаних изван тада важећих србских граница), ови што долазе у Србију, и у њој остају, неће да буду Србијанци него се бусају како су (по руском правопису: малим словима) личани, херцеговци, црногорци и слично. И све то још некако, али Србија је доспела дотле да њоме, са многих позиција, управљају они који ни гроба, макар и једнога јединог, немају у Србији.
Дошло се дотле да се мора без устезања рећи: они са стране који себе називају Србима и живе у Србији а неће да буду Србијанци – то су највећи непријатељи Србије, самим тим и Србства.
Хтео не хтео, присетих се тада да је 25. августа 1992. године, у једној емисији из новосадског Радија, Елвира Фекете, новинар и, у то време, посланик на листи Србске радикалне странке у Скупштини Србије, причала о Маџарима који су се у Аустрији скоро изгубили. Рекао јој је један тамошњи Маџар да се и не зна колико његових земљака има у Аустрији и да они, у ствари, при изјашњавању избегавају да се представе “како треба”. Најрадије кажу да су Аустријанци који “случајно” говоре маџарски.
И, док сам покушавао да све то сместим у своју “меморију памћења”, присетих се и једне радијске емисије, такође из Новог Сада, од 22. маја исте године, када сам запитао и себе и остале госте у Радио-парламенту, али и слушаоце, да ли ће доћи дан да Маџари у Србији (и не само они, већ и припадници других мањина) кажу да су Срби који “случајно” говоре маџарски, или су маџарског порекла (или како друкчије), као што у Америци врло радо (и обавезно!) кажу да су Американци, при чему свој маџарски језик (или неки други мањински у Србији) и не помињу. Господин Миклош Мароти, један од учесника у тој емисији, представник ванстраначког Удружења Маџара за отаџбину Србију, без премишљања се огласио бурном упадицом да такво изјашњавање никада неће прихватити. Ништа нисам рекао, пошто се у бројним сличним емисијама нисам обазирао на оно што би неки од мојих саговорника изговорио не би ли обезвредио или потценио неку моју изјаву или неки мој став, али сам се у себи запитао, и одмах забележио, какав је то онда он “Маџар за отаџбину Србију”.
Могло се у тој емисији поставити и питање да ли би припадници неке од националних мањина пристали да се изјасне као Србијанци, али се ни тиме ништа не би добило. На једној страни, мањинцима је свеједно да ли Србин или Србијанац – они су, барем за сада и у огромној већини, и против једног и против другог –, али за неке надобудне Србе из оног дела Србије које се протеже јужно од Дунава и Саве и источно од Дрине, на другој страни, појам Србијанац није баш најприхватљивији, чак је и омражен. Неки од њих такав ће свој став оправдати “налазом” да је тај израз измишљен негде на страни, у Аустрији, на пример, или Угарској, и да је он, сам по себи, увредљив за Србе.
Језичко разликовање. Само по себи, такво је тумачење бесмислено, пошто су странцима (неодређено којим) и њиховим језицима недоступне србске језичке финесе којима би они, можда, хтели да напакосте србском народу и међу њих унесу раздор језичким разликовањем Србина од Србијанца, или обрнуто. Они су једино од Срба могли сазнати да постоји таква гласовна (звучна) разлика (дистинкција) и могли су је применити у неком свом усменом или писаном обраћању “потрошачима” таквог саопштења. Да је у речиСрбијанац било икакве примисли на омразу према Србима, не би Бранко Радичевић (1824-1853), песник који је рођен у некадашњој Аустрији, тамо се школовао, провео скоро цео свој живот и тамо умро, у Ђачком растанку, у стиховима увек издвајаним у песму Коло (једно време, док неко није схватио да Хрваћани нису Хрвати већ Срби из Хрватске), поручивао: “Србијанче, огњу живи, / Ко се тебе још не диви”.
Они који мисле да се за становника Србије уз (обичнији) назив Србин може равноправно користити и назив Србијанац, доказују то упоредним називима Аустријанац од Аустрија, Белгијанац од Белгија… али ће противници овог проширеног србског назива одмах запитати зашто се не каже Румунијанац од Румунија, Русијанац од Русија, Холандијанац од Холандија … Могли су питати, а нису, за неке од краћих варијанти: зашто је Индијац од Индија, Португалац од Португалија, Шпанац од Шпанија, Италијан од Италија…
Ако се Срби понекад (понегде) називају Србијанци, и то је оправдано, пошто се од истих тих Срба, али и Србијанаца, може чути како другим Србијанцима, односно Србима, својим знанцима (пријатељима, рођацима), али и себи самима, тепају било деминутивним (Српчић, Српче, Српкињица) било аугментативним речима (Србенда, Србекања) …
Нема народа који може, као што је то дато србском, да својим језиком своје име мења и прилагођује према потреби и сопственом расположењу, да се својим именом поиграва и надиграва стварајући реч за речју, дајући му облик који ће у себи садржати (сачувати) основни смисао народносне одреднице и који ће, при томе, изразити (изражавати) осећања увек пуна смисла, личног и националног задовољства, снаге или охрабрења. Оно што Србин (Србијанац, Срб) може да изрази (обележи) својим народним именом, на свом језику, није могуће ни на једном другом језику, чак ни на неком од словенских. И сигурно је да ниједна од тих појмовних изведеница од речи Србин (Србија) није измишљена изван србскога круга, и још је сигурније да било који од тих појмова нити је увредљив нити то може бити.
Није то ни реч Србијанац, као ознака за становника Србије, или њеног држављанина. И та је реч створена међу Србима, створили су је Срби због себе, да означе своје народносно својство, своју народносну припадност.
Србин (Србијанац) своје име увек је изговарао с високим (дубоким) поштовањем. Да није тако, не би га осмислио за лично име, за породично име (презиме), за своје станиште, за део природе, за део сопственог духовног стваралаштва…
За свој род они ће рећи: Србство, Србадија…
Насеља им се зову: Србани, Србац, Србарија, Србар, Србавци, Српце, Српска, Србарица, Србица, Србин, Срб, Србина, Србљани, Србовлах, Србињак, Срботина, Србобран, Србиново, Србјани, Србовац, Србово…
Лична су им имена: Срба, Србен, Србољуб, Србинка, Србин, Србослав, Србобран…
Презимена су им: Срб, Србин, Србијанац, Србијановић, Србиновић, Србинац, Србљановић, Србљеновић, Србанин, Србат, Србендић, Српски, Србиновски, Србиноски, Србуловић, Срблин, Србљин, Србљан, Србетка, Србобран, Србованов, Србован, Србовић, Србовски, Србљанин, Србоски, Србај…
Биљке су: србан, србац, србачица, србешчица, србљин…
Црквене књиге су: србљак, србуља.
И мора се поставити питање, мада оно, у крајњој линији, може деловати несувисло, зашто би неки надобудни Србин (Србијанац) био увређен употребом једне српске речи (ознаке) којом се исказује не само његова народносна припадност него и народносна припадност његових истоплеменика.
Оканити се локалног Србства
Уз ово умовање о Србијанцима и Црногорцима, Шумадинцима и Бачванима, Личанима и Херцеговцима, Хрваћанима и Сремцима, Горанцима и Барањцима, Славонцима и Банаћанима, Приморцима и Брђанима, такорећи све локалним Србима, чини ми се корисним да овде пренесем оно што је, још поодавно, Сава Поповић Текелија (1761-1842), трговац и правник, ластар старе властелинске србске лозе оличене у србској банатској војничкој породици, непогрешиво уочавао каквим се све странпутицама креће србски народ и узалуд нас учио “да се манемо тих назива Босанац, Далматинац, Србијанац, Црногорац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива направи посебне народе”.
Баш онако како се то вековима уназад чинило и како се то и сада чини и како нам то може посведочити наше искуство из претходних шездесетак година са разбијањем Југославије, земље замишљене да и свим Србима послужи као заједничка кућа, мада кућа без крова. Јер, током минулих деценија, све док је та “заједничка кућа” како-тако опстојавала, пред нашим очима, на злочиначки начин, из србске националне супстанце ишчупано је премного ткива и од њега створено неколико нових нација, а на Србској Земљи, за сада барем, пет нових држава, што несрбских, што антисрбских.
И чини се корисним да овде пренесем неколико речи које је, бавећи се Југославијом, посебно Косовом и Метохијом, при сусрету са књижевним историчаром и уредником Живорадом–Жиком Стојковићем (1922-1998), братом србског глумца Данила-Бате Стојковића (1934-2002) изговорио Андре Малро (1901-1976), француски писац и дугогодишњи министар културе, понегде именован и као државник, иначе врло заинтересован да упозна србско зидно сликарство 13. и 14. века:
“Своју хетероетничку државу схватили сте дословно као вишенационалну, а куд то води? Све су европске државе у основи централистичке, сем Југославије. Да ли вам то казује нешто? Држављанство може да замени националност у једној земљи, а да не угрози иначе веома вредно људско осећање какво је национално… Ако већ нису, ваши национализми могу бити манипулисани, провоцирани, смишљени да вас учине ломљивим… Толика административна раздвајања у посебне територијалне прерогативе значе можда играње на карту поделе Југославије”.
Тако рекао човек, али анационално идеологизованим Србима из власти то није могло допрети до свести.
Не допире ни данас, а мисао о хетероетничкој и “мултикултуралној” Југославији брозовског времена, њеним национализмима, њеној ломљивости и подели, може се безусловно применити и на данашњу Србију.
Држављанство у држави Србији, исказано речју Србин, или Србијанац, према Малроовој дефиницији, “може да замени националност у једној земљи, а да не угрози иначе веома вредно људско осећање какво је национално”.
Што ће рећи:
Није сметња, дакле, као што је то рекао онај “случајни” Аустријанац с почетка ове приче, да се национални Маџар у Србији, на пример, или национални Румун у Србији, или национални Словак у Србији, или национални Шиптар у Србији (Хрвате не помињем, нарочито штокавске, јер они су и иначе донедавна били Срби), изјашњава као Србин, или Србијанац, који “случајно” говори маџарски, односно румунски, односно словачки, односно шиптарски (“хрватски” да и не помињем јер он је и даље србски)…
Мимо тога, уколико се власт у Србији позива на демократски узор Сједињених Америчких Држава, било би добро да провери колико се у Сједињеним Америчким Државама брине о националним мањинама и њиховим правима, на пример:
– Да ли је школски систем окренут националним мањинама науштрб америчког народа;
– Да ли се о трошку пореских обвезника штампају уџбеници на језицима свих националних мањина, макар нека од њих не имала више од укупно петнаестак хиљада душа и тек неку ситну десетину ђака у једном разреду;
– Да ли се сви језици националних мањина сматрају службеним језицима у администрацији;
– Да ли се говори којима се у свакодневној употреби поштапају “корисници” лоше наученог енглеског језика проглашавају новим језицима и добијају назив по националној (мањинској) припадности таквих “корисника”;
– Да ли се у Сједињеним Државама уопште постоји нешто што се назива национална мањина.
На самом крају овог кратког огледа, мање језичког а више вредносног, дописујем да је роман Теодора Драјзера (1871-1945) An American Tragedy, увек превођен као Америчка трагедија, али памтим да је, у време када сам био гимназијалац, неки преводилац то оспоравао јер је, каже, исправно Американска трагедија. Нисам се тиме оптерећивао јер је то за мене било исто (истоветно), али сада видим да се тај наслов, овакав или онакав, налази у истој употребној равни са нашом већ пословичном недоумицом око појмова Срби или Србијанци, Србин или Србијанац.
Аутор: Илија Петровић, историчар