Судбина жумберачких Срба, или ускока, била је предзнак онога што су у Хрватској, у недавним временима, доживели „остали“ Срби
„Жумберачки ускоци“ Драгана Вукшића
Повод
Како се Јурица Керблер у свом допису из Загреба највише позива на Драгана Вукшића и његову књигу „Жумберачки ускоци : Унијаћење и однарођавање“, Нови Сад 2018, овоме потписнику чини се корисним да, зарад посредне читалачке информације, стави на увид оно што је исте године, 21. маја, изговорио на њеном представљању у новосадском Културном центру. Узгред речено, књига о Жумберку није „претрпела“ рецензију, мада, с обзиром на стање „званичне“ историографије у Србији, није искључено да би Вукшићево писање о 6. и 7. веку, као и потпуно неодређено наклапање о Власима, и код таквих историописаца прошло. О свађалачком ауторовом стилу да се и не говори.
Изговорено на представљању
Вукшић је „свој“ Жумберак, „у географском смислу“, представио у петнаестак редова, Жумберчанин Никола Живковић (1952), писац, преводилац, помало и историчар, то своди на констатацију да је Жумберак „са три стране окружен Словенијом, а са југа Хрватском“, а овај представљач себи је дозволио да стане на средину: Жумберак се протеже дуж хрватско-словеначке границе, од Саве према југозападу, у дужини од нешто преко сто километара, док му је јужна гранична линија повучена нешто северније од Јастребарског и осамдесетак километара западно од Загреба.
На то невелико пространство, око 1530. године насељено је становништво које наш аутор назива ускоцима, а које је, према избору бечкога двора, у времену кад је запретила озбиљна опасност од турских упада у Хабзбуршку монархију, било „склоно оружју и борби“. Радило се о православцима из Србије (Рашке), Старе Херцеговине, Брда и Босне, који су се, у повлачењу пред Турцима, накратко зауставили у околини Гламоча, Срба и реке Унац, који су прихватили хабзбуршку понуду из 1527. године да у Жумберак пређу наводно „због изразите депопулације тога краја“, а стварно зарад „јачања обрамбене снаге аустријских земаља“. Њихову крајње једноставну погодбу да ће тамо добити земљу, да ће наредних двадесет година бити ослобођени пореских обавеза, али да ће се, заузврат, у случају ратне опасности одазвати позиву бечког двора и, наоружани, стати под његову заставу, прихватило је нешто око 10.000 србских душа. (Није то било десет хиљада ратника; по претпоставци могло их је бити не више од хиљаду петсто, пошто су се, у ранијим временима, ратни добровољци – а ускоци се сматрају добровољцима – кретали са породицама, са шест до седам чланова просечно). И ваља рећи да су се ти ускоци, доцније названи жумберачки, доселили у крај за који ће хрватски енциклопедисти написати да су га „у III стољећу прије Криста… насељавали Илири, а 35. године прије Криста то је подручје потпало под римску власт“.
Пошто се поднасловом ове књиге указује на унијаћење и однарођавање жумберачких ускока, православних Срба, мора се истаћи да су у званичној историографији у Срба, оној која је преузета од заклетих србских непријатеља и чије се „знање“, по природи ствари, преноси и на њене лаичке тумаче, и ускочки Срби, и они које су ускоци тамо затекли, и преци једних и других, најчешће, све друго него Срби. (Понајмање је важно да ли је из Сења, пошто су средином друге деценије 17. века ускоци растерани отуд, неколико њихових породица прешло у Жумберак).
Кажемо ли да је и наш аутор понекад био у недоумици како да представи различна схватања неких (условно речено) важних тумача старије жумберачке прошлости, то нас обавезује да мало више пажње посветимо онима који су у том крају обитавали пре доласка србских ускока.
Најпре Илирима.
Да би прича о Илирима, али и о Трачанима и разним другим Келтима, могла опстати, германска историјска школа (позната и као нордијска, или бечко-берлинска) измислила је да су се Словени населили на Балкан током 6. и 7. века, незнано откуд. У складу са тим „знањем“, као и обавезом да се Срби одрекну националне историје старије од немањићког времена, на Берлинском конгресу (1878) Србији је и призната независност.
Морало се, дакле, заборавити да су Илири били србско племе, исто као и Трачани, или Трибали, или Расени (Етрурци), или Дарданци, или Дачани, или Сармати, или Мижани (Мези)… Морали су се заборавити и Келти, иако они нису „народ“, нити племе, они су били војнички ред у србском народу.
Тако, на пример, грчки географ и историчар Страбон (63. пре Христа – 19) помиње Србе као народ Илирије од Јадранског мора до Паноније…
Државу Илирију краља Агрона у 3. веку пре Христа, византијски историчар Зонара назива Србском империјом, а француски историчар Прико де Сент-Мари 1864. године именује Агрона као краља Срба…
Апиан из Александрије каже да је 135. године, у долини Неретве, римски војсковођа Флавиус Флакус ратовао са Србима, које називају Илирима или Далматима, а најславнија илирска племена су Срби (Скордисци) и Трибали…
Плиније Старији 12. године по Христу даје списак двадесет седам (27) илирских, односно србских племена, од којих више од половине постоји и данас, међу њима Дермастије, Церани, Деретићи, Деврње, Варди, Ликини (од њих су Немањићи, као потомци императора Ликинија), Денде, Рудињани…
Дион Касијус, управник Илирије у 2. веку, помиње Србе који тамо живе…
Космограф из Равене (7. век) поистовећује Илирију са Србијом од Јадранског мора до Дунава…
Француски историчар Луј Леже (1868) преноси податак из чешке Далемилове хронике из 13. века да су се Серби после потопа населили на границама грчких земаља и дуж мора и да су се раширили све до Рима, те да је Илирија, према једној пољској хроници из 14. века, колевка словенских народа…
Барон Бартенштајн, високи чиновник на бечком двору, објавио је 1761. године преглед тадашњег стања србског народа, под насловом „Кратак извештај о стању расејаног многобројног илирског народа“…
Јакоб Грим, отац немачке филологије и германистике, пише 1815. године да „Србима називамо правилније оно што се иначе Илирима назива, словенску народну грану“…
Приказујући Вуков Рјечник из 1818. године, Јернеј Копитар каже да је то језик „бројног, тако величанствено надареног, јуначног народа Срба (Илира)“…
И тако даље.
Или, по речима Павла Јозефа Шафарика (1795-1861), за кога се може прочитати да је пишући о Србима „преувеличавао и нереално писао“ у њихову корист, али и да је „знао о Словенима све што се у његово време могло знати… и што било који Словенин зна о своме народу, шта је историјом, књижевношћу и језиком, од њега је научио“ (између осталог, и да су сви који говоре штокавски – Срби), „огранци великог словенског народног племена досезали су у најстаријем прадобу од северне Сарматије преко Карпата и Дунава, дубоко наниже, до Јадранског мора… Без прихватања ове историјски доказане чињенице остаје праисторија великог Илирикума и његових појединачних делова за вечност један почетак – и бескрајни хаос, како се то мора назвати стварно према свим досадашњим обрадама“.
А Олга Луковић, из тврдњи оних који Србе изједначују са Трибалима, или Трачанима, или Илирима, извлачи закључак да су антички Трачани, Илири, Трибали и други, били једнородни и једнојезични и да су имали и исте обичаје. „Међутим, све до данас у Европи живе, како потомци Трачана, тако исто и Илира, и Трибала, а све су то данашњи Словени, од којих су српско име задржали Срби на Балкану и Срби (немачки Венди) у Горњој и Доњој Лужици“. Ту су они живели одвајкада, а то потврђује већ помињани Де Сент Мари ставом да су Словени (који се тако зову тек од краја 5. века) „настањени у Европи од најдавнијих времена“.
Па се, сасвим разложно, може рећи да, кад у једном великом временском распону различити научници и писци о нечему тврде исто, онда то мора одговарати истини и стварности, без обзира на то којим се и каквим путевима до те тврдње дошло.
Није онда никакво чудо што је бечки двор (челник једне озбиљне и уређене државе) још средином 18. века оформио дворску установу која се, најпре под називом Илирска дворска комисија, потом Илирска дворска депутација, а нешто касније Илирска дворска канцеларија, барем номинално, бавила положајем Срба (Илира) у Хабсбуршкој Монархији.
Потом о Власима.
Господину Вукшићу, нашем аутору, баш се и не свиђа што се за жумберачке ускоке користио и назив „Власи“, чак и када се каже да су Власи били потомци румунских сточара који су у тим крајевима напасали своје овце, као да од данашње Румуније, која се некада звала Дачка Србија, па све до мора, није било ближих пасишта. Није искључено да је поштапајући се на ту логику, један знаменити Србин, члан десетак академија по свету, „објаснио“ да су се Румуни и Арбанаси граничили у источној Србији, и то у време када Арбанаса није било на Хелму, познатом данас као Балкан.
Хрватски историчар Фердо Шишић (1869-1940) сматра „несумњивим“ да су од почетка 12. века па све до Мохачке битке 1526. године, на подручју од Драве до мора најбројнији међу „странцима“ били Власи (Valachi, Vlachi, Olahi), „подријетлом Романи, и то било изравни потомци римских насељеника, било поромањени Трачани, и да су постали негдје јужно од планине Балкана у данашњим македонским и тесалским планинама. Отуда су се све више ширили према сјеверу и тако ушли у чисто славенске области, гдје су најприје говорили оба језика, а затим су се временом – у XIV и XV стољећу – сасвим пославенили, и то неке скупине прије, а неке касније… У Хрватској се први пут спомињу у првој половици XIV (управо 1322). Власи су се бавили понајвише… сточарством, проводећи несталан живот, љети на планинским пасиштима, по катунима, а зими ближе присојној морској обали… Стога је име Влах од XIV до XVI ст. у првом реду значило сточара, дакле је обиљежавало најприје занимање или социјални положај, а не туђу народност. Хрватска бијаше пуна Влаха од Неретве (истини за вољу, тамо Хрватске уопште и не беше – ИП) до Гвозда (Петрове горе – ИП), нарочито око Цетине, Зрмање и Лике; вјере бијаху највећим дијелом католичке, а тек изнимно грчкоисточне (Vlachi schismatici)“.
У целој овој Шишићевој причи може бити сумњиво што „поромањене Трачане“ није назвао Србима, макар и поромањеним, утолико пре што је за Србе искористио назив Traces, односно Трачани, односно Рашани, те да су „Срби – Rasciani, Traces – oд краја XIV ст. живјели у јужном Сријему камо су измакли испред Турака“.
За Влахе се занимао и Шафарик питајући се, између осталог, и на који је народ мислио летописац Нестор Часни, Кијевски (крај 11 – почетак 12. века) кад их је под тим именом поменуо у свом летопису: „Ако пођемо за пореклом речи Влах, наћићемо да је иста идентична са речима Velche (Велше), Vallon, Galle, Galate, Kelte, Celte и отуда значење Келти. Још данас, код словенског живља у Илирикуму носе име стари влах, Стара Влашка, два округа, један на месту граничења Далмације, Хрватске и Босне, а други у сред Србије и Босне на Ибру, на горњој Морави и Дрини, које им је остало од келтских Скордиска, који су некада насељавали оба предела“.
Свему томе противречи „откриће“ фрањевачког свештеника и хрватског повјесничара Доминика Мандића (1889-1973), да су средњевековни Власи потомци римских војничких ветерана из Мауританије, „које су Римљани населили уз своје државне границе, напосе уз ријеку Дунав“. Када ту своју „мисао“ искаже речима да се сви „повијесни истраживачи… слажу у томе, да Власи нијесу били Словени, као и то, да не могу потјецати од старих балканских народа Илира и Трачана, јер су ти имали бијелу боју лица“, те да „постанак пак Влаха ваља тражити у некој потпуно или напола црној раси“, он ће за доказ понудити и тврдњу да су потомке римских Маура идентификовали хрватски извори из 10. и 11. века. Ни мање, ни више, када Хрвата скоро да и није било.
За хрватског лингвисту Петра Скока (1881-1956), мада и сам уз свој основни закључак ставља упитник, Влах је прасловенска посуђеница из готског walhs, старонемачког walah, walh, и новонемачког welsch, из којих су настали и називи енглеских покрајина Wales и Cornwall. Он каже да су Германи своје поменуте изразе направили према имену келтског племенаVolcae, а доводи их у етимолошку везу са србском речју влас јер су Келти имали дугу косу. „У славенске језике дошла је по свој прилици из балканско-готскога на доњем Дунаву, гдје се Славени први пут између 4. и 5. вијека упознавају с Романима на доњодунавском лимесу“.
Све би то могло бити тако, да су се Славени заиста тада први пут срели са Романима, и то на доњем Дунаву, али шта рећи за србску постојбину у Подунављу и србску старину на многим странама, нарочито на доњем Дунаву, крају у коме пре 4. века и није било других племена осим србских. Чисто знања ради, Словени се први пут помињу 491. године!
Мимо „првенственог“ тумачења да је Влах исто што и Румун, Италијан или Цинцар, Скок констатује, исто као и Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, да се тај назив најчешће односи на Србе:
– за Млечане, то је сваки Словен који је дошао на млетачку територију, али и супротност између староседелаца и досељеника;
– за Хрвате, то јесваки православни Србин који је из Турске дошао у Војну границу, али и супротност између католика и православаца;
– за муслимане у Босни, то је сваки православац, али и супротност између православаца и муслимана;
– за травничке муслимане, то је сваки католик;
– за муслимане на Косову и Метохији, то је рисјанин – Србин;
– за острвљане (у Јадранском мору), то је сваки становник са копна, чак и ако је католик;
– за хрватске старинце у Подравини, то је сваки католик који говори као Србин, односно штокавски;
– у Дубровнику, то је сваки Херцеговац без обзира на веру;
– у Истри, за хрватске староседеоце то су и досељени Хрвати;
– по Србији, чак и пре доласка Турака, то је покретно становништво, односно номадски сточари.
У сваком случају, појмом влах, често погрдно, означава се сваки странац на одређеном простору, сваки човек из другога краја, без обзира на веру; тога је значења и немачка реч њелсцх.
А сви они, и бројни други, не би ли им „наука“ била учевнија, занемарују „ситницу“ да се у основи појма „Власи“ налази Велес (или Волос, у руској верзији), старосрбско божанство поља, пашњака и шума, односно усева, домаћих животиња и дивљачи.
Власи, као сточари, добили су име по њему. Ако га Немци помињу као Volcae – то је само искривљено име Велесово, а ако му је име пренесено на космате особе, због звучности, није се чудити.
И називи оних енглеских области (Велс и Корнвол) јасни су ако се зна да се врло значајним делом енглеске историје сматрају и Келти који су се, пошто је престала њихова ратничка обавеза, трајно настанили по рубовима енглеског острва, променили своје занимање и тамо пренели србску митологију, пре свих божанство усева, пашњака и шума.
За крај, уз владајућу и научничку и лаичку поштапалицу да је хрватска мржња према Србима изведена из оних већ помињаних ускочких повластица везаних за добијену земљу, ваља рећи да је то чиста бесмислица. Срби су се населили на скоро празну земљу, а њихова обавеза да ратују за хабзбуршку круну била је много веће оптерећење од пореских обавеза староседелачког живља. Чак то и не помињући, Иво Пилар (1874-1933), један од усташких идеолога, адвокат, политичар и хрватски знанственик написаће пред крај Великог рата да, „свуда где се Срби појављују као политичка маса, пречесто је тежња, да си присвоје туђе добро, мотив њихових освајања“, те да би „особито Хрвати о томе знали казати коју риеч“, Хрвати, народ у покушају, опседнут лажју о наводној „тисућљетњој повијести“, настао на покраденим србским духовним и материјалним вредностима, укључујући и данашњу територију и име првога наводног хрватског краља Томислава. По њиховој несувислој „знаности“, Хрвати су и Милош Обилић, и Арсеније Чарнојевић, чак и цар Душан из наводне хрватске династије Немањића. Па, кад је већ тако, господин Вукшић нам је с правом могао пренети речи неименованих аутора да „оно што је по уобичајеним критеријумима безочна лаж, Хрватима је хисторија“, те да се исти ти Хрвати налазе међу малобројним народима „који су упорношћу и трудом успјели одњеговати тако изражен антагонизам између памћења и истине“. Знајући за изреку „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“, насталу током Тридесетогодишњег рата (1618-1648), као и хрватски геноцид над Србима током Другог светског рата, амерички певач и композитор Боб Дилан (1941) изјавио је пре неколико година да „ако неко носи у крви наслеђе робовласника или члана Кју Клукс Клана, црнци то могу осетити. Та се ствар вуче до данас, једнако као што Јевреји могу осетити крв нациста, или као што Срби могу осетити крв Хрвата“.
Мржња о којој је реч, била је верске природе. Све то у складу са Пиларовим „знанственим открићем“ да су „опасна својства предаје и тежње србско-бизантинске Цркве наишла у србском народу на необично дјелотворну допуну у продирању балканско-номадске крви, која је својим прирођеним расним прохтјевом за присвајањем, својим антисоциалним склоностима, манијом за уништавање и разарање, учинила Србе прворазредном опасношћу за сусједне народе и државе“.
Да је друкчије, не би се, зарад превођења у унију – бар накратко задржавањем православних црквених обреда, али признавањем римскога папе – приступило прогону православних ускока жумберачких. За почетак, како би народ остао без духовног ослонца, уклоњени су свештеници (било их је петнаестак), после чега се приступило насилном унијаћењу. Започето је то крајем новембра 1750. године, у време када су у у Жумберку постојале свега две парохије и двадесет шест (26) православних цркава. Тада је један аустријски генерал, Леополд Шерцер по имену, наредио да се „од куће до куће саопшти да, од данашњег дана до даљњег, ниједан официр, војник и граничар, под претњом најстроже одговорности и казне, не сме примити у својој кући неког монаха (калуђера), а поготово да му дозволи да врши било какву духовну службу, међу народом или код жумберачког батаљона“.
Том наредбом оснажена је нешто ранија Шерцерова забрана да се једном тешко оболелом православном свештенику пружи лекарска помоћ, али и да га православни свештеник причести у предсмртном часу.
А деветнаест година касније, 8. децембра 1769. године, барон Колер, председник Илирске дворске канцеларије, неке врсте министарства за Србе у Монархији, издејствовао је декрет „којим је православном карловачко-сремском митрополиту и карловачком владици, не само одузима свака надлежност у Жумберку него се њима и православним свештеницима, забрањује да, под претњом најстроже казне, убудуће и постављају питање православља у Жумберку“.
Судбина жумберачких Срба, или ускока, била је предзнак онога што су у Хрватској, у недавним временима, доживели „остали“ Срби: много више од милион побијених, покланих, спаљених, удављених, бачених у јаме безданке, небројено избеглих током Другога светског рата, и око осамсто хиљада прогнаних и избеглих почетком деведесетих година прошлога века.
Све са циљем да се реализује она одлука свехрватског римокатоличког конгреса из септембра 1900. године да до краја 20. века све што је у Хрватској буде хрватско, а све што је хрватско да буде римокатоличко.
Накнадни коментар
Драган Вукшић, некадашњи пуковник ЈНА, ништа од управо реченог није схватио. Он је непосредно после тога поновио оно што је и у књизи написао: да су Словени дошли на Балкан у 6. и 7. веку; да су Келти били Хрвати; да израз „Власи“ за њега представља увреду јер се, како пише на 320. страни, „после досељавања Словена на Балкан, назив ‘Власи’ односио на староседелачки етнос, али је… кроз процес словенизације романског и романизацијом словенског становништва, пренесен и на словенско становништво“; да је за жумберачке ускоке увреда када се каже да су они пре тога били „сењски ускоци“; да су се Хрвати окренули против Срба због повластица које су Срби добили као граничари, али је после пола минута променио плочу и изјавио да се верски фактор налази у основи тог сукоба; да он није верник и да је против цркве (иако пише против унијаћења србскога живља); да је он Југословен и да је 65 одсто некадашњих грађана Југославије за њену обнову; да до ратног сукоба није морало доћи и, да су за њега криви „Загреб и Београд“; да он у неком жумберачком гласилу у Метлики објављује текстове у одбрану жумберачких ускока; да углавном живи у родном Жумберку и помало у Београду.
Не каже да у Жумберку може мирно да живи јер је у „белешци о аутору“, на страни 399, написао да је, иако бивши војни обавештајац (шпијун) и војни дипломата „на дужностима у области спољнополитичких односа, међународне војне сарадње и обавештајних послова… због неслагања с политиком актуелног режима, напустио 1999, Војску Југославије (за оне који не знају, то је година у којој је Србија трпела војну агресију Северноатлантског пакта – ИП) и прикључио се ДОС-у (Демократској опозицији Србије – ИП) у борби против Милошевићевог режима“…
Јаднога ли Србина!
Аутор: Илија Петровић, историчар
