Срамота је таква времена и такве јунаке не памтити
НИЈЕ МАЛА НАША МУКА
Увјек у фебруару оживим у себи ону колону живих и мртвих, али и све битке и подвиге. А овај текст је један од оних, за које знам, да ћу их оплакат и сузама написат.
Како и да не оплачем, кад пишем, о таквој жртви и о толиком јунаштву, да му равног нема до оног на Кошарама и Паштрику? Како да не оплачем, кад пишем о Српском Сарајеву?
Мало је данас људи, да и замислити могу тај подвиг, ту упорност и ту храброст. Данас те наше четри године људима дјелују као незамисливо чудо. Јер, нису те четри године кратке и мале, под ракетама, гранатама, снајперима, бровинзима и осталим врстама врелог челика. Нису нимало кратке, кад си у дуплом обручу, без струје воде и кад данима једеш рижу и конзерве из шездесетих година.
Нису ни дани дуги, кад све гори, кад грува, да ти сву утробу тресе. Нису ни ноћи, у којима ватра и врео челик развеју мрак и тјерају сан. Нису дуги ни тренуци у којима видите комаде разњетог меса и крв мртвог друга. Није тешко ништа што се у вјечност пише и памти. Срамота је таква времена и такве јунаке не памтити.
А мени су данас пред очима прошли сви јунаци, све битке и сви они ратни дани. Прошле ми све фаце живих и мртвих, сви млади, лијепи, баш, као да су свети. Како данас описати екипе момака из твоје улице, који се и дан и ноћ боре на крају града, да нас не покољу до задњег ува? Како неком причати о Тинову, Црвеним стјенама, Жучи, Касиндолској, Неџарићима, Отесу, Игману, Јеврејском гробљу? Како неком обаснити, да су ту текле хиљде литара крви и да борбе мјесецима нису ни за секунд стале?
Како да вам опишем ратнике иза чијих леђа у првој згради су жене и деца, које од звјери бране. Како да вам кажем, да никог имали нисмо, осим браће из Зенице и једне чете добровољаца Руса, те тек покојег добровољца из Србије? А читав свијет на нас навалио.
Можда су у прву кад нам бране и туже нас, што о тим временима причамо, јер ко би нам и вјеровао.
Како да повјерују, да постоје људи, које читав свијет нападне, а они побједе? А онда све побједе и све своје што имају дају за српство и Републику Српску.
Како да вам причам о јунацима, који ми данас пред очима ходају и о којима се ни данас не смије писати?
А како да вам кажем ко су, Боро, Даре, Шака, Жути, Мара, Јова, Вељко, Цобер, Синке, Прода, Владо, Теша, Вела, Војвода, Милош, Звеки, Панксо, Зонза, Саша, Живко, Соко и све наше ћаће, ђедови, мајке, бабе, браћа и сестре? Како да вам не говорим о Муњама, Гарди, Бјелим Вуковима, Специјали, о четницима Алексиним, Васкетовим, Брнетовим, о свим интервентним јединицама, четама и батаљонима и бригадама?
Како да ми сузе не теку кад пишем о јунаштву Томе Вељанчића, Боре Радића, Миће Влаховића, Боре и Дарке Крсмановића, Зорана Боровине, Срђана Кнежевића, Живка Лојанице, ђеда Алексе Крајишника и свим оним зананим и незнаним јунацима и светим ратницима? Како о Ђенералу да пишем, о попу Жутом, о Ристи Ђоги, о доктору Лази?
Како да ми се свака длака не најежим када се сјетим, Казана, Силоса, Виктор Бубња, Храснице и свих мјеста сазданих од јецаја, суза, удараца, силовања, понижавања, глади, вашки, гноја, измета и охолости комшија?
Како кад данас суд БиХ гони?
Како кад Срби на ћевапе у Сарајево иду?
Како кад ми је 158 километара од Сарајева у Републици Српској први комшија муслиман?
Како кад ми је на послу шеф муслиман?
Како кад логораше води свједок тужилаштва БиХ?
Како кад се дезертери и профитери на Малом Зејтинлуку сликају и говоре држе?
Како кад највећи хероји без почасног плотуна и говора под црну земљу иду?
Како кад нас слобода и данас муца?
Не знам како, право да вам кажем, осим овако са сузама и покојим словом. Али, знам, да ми сузе од туге и радости заједно низ лице иду у овим данима. Данима, у којим све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева.
И, ето, тако је сваке од ових прошлих 27 година и баш сваку сузом залијем. Али, нису ми те сузе тешке и болне, јер у тим данима знам, да сам са свим својим суграђанима, родбиним, пријатељима, живим и мртвим и да се сјетимо једни других и свих наших мука, страдања, али и љубави, сабрања и камаре смијеха. А Бога ми и са свим славним прецима, свецима, мученицима, логорашима, у свим оним сеобама, збјеговима, са свим оним христољубивим ратницима од Косовског боја, па до наших јуначких дана.
Аутор: Бојан Вегара
