Мишљења

„Срамота и Вучићев пролазак у Европску унију“, или Како Србија снабдева Кијев оружјем

Фото: politicki.rs

Скандал око продаје оружја Србије режиму у Кијеву узима све више маха. Умешао се и сам председник Србије Александар Вучић рекавши да је „све то лаж“. Српске власти су се забринуле: у питању су односи са Русијом. Али проблем није решен, и питање није затворено. Превише очигледних трагова.

Скандал је почео саопштењима на Телеграм каналима. Они су дистрибуирали снимак из једног од војних складишта у Братислави, где је испоручено 3,5 хиљада ракета М-21 калибра 122 мм за МЛРС Град . Као доказ су наведене копије докумената о набавци и транспорту муниције. Добављач је било српско државно одбрамбено предузеће Крушик. Истовремено, дато је и објашњење како су тачно српске ракете доспеле у Словачку. Иницијални наручилац пројектила српске компаније Крушик је канадски ЈП Екпорт Импорт, који је уз учешће Арца Савунма Санаии Тицарет испоручио овај смртоносни терет из Србије у Турску. Из Турске је товар одлетео у Словачку, а одатле у Украјину. Испоруке су, како се наводи, обављене 4. и 6. фебруара ове године.

Не можете сакрити ракете у торбу

Ова вест је постала информативна бомба у Србији, чији народ отворено подржава Русе у њиховој борби против Запада. Без непотребног информисања, случај је добио облик скандала, и то не било где, већ у Народној скупштини (парламенту) Србије. На недавној скупштинској седници посланик Народне странке Србије Мирослав Алексић, износећи став апсолутне већине Срба, поставио је министру одбране Милошу Вучевићу питање: како су српске власти могле да дају дозволу за снабдевање ракетама калибра 122 мм Турска, која сама производи слично оружје и испоручује га Украјини? Према речима посланика Алексића, у трговачкој шеми учествовала је и фирма ћерке познатог српског бизнисмена Слободана Тешића, коју у домовини називају „бароном оружја”.

© Друштвене мреже Активности Слободана Тешића заинтересовале су Интерпол.

Одговор српског министра одбране цитирао је српски лист Данас: „Ми уопште не извозимо оружје ни у Украјину ни у Русију. Али имамо право да га извеземо свакоме ко је легитиман корисник. Наша специјализована (војна) индустрија мора да ради и да се развија, ми имамо право да продајемо своје производе, као и сви остали. И даље: „Да ли приватне компаније купују (српско оружје) на трећим тржиштима и да ли га продају у другим земљама није ствар Србије. Нећемо продати никоме укљученом у рат и не желимо да се наше оружје користи ни против једне стране. Али не желимо да будемо лажни моралисти, ми производимо оружје и војну опрему која се користи у војним сукобима“, рекао је Милош Вучевић.

Одговор српског министра одбране цитирао је српски лист Данас: „Ми уопште не извозимо оружје ни у Украјину ни у Русију. Али имамо право да га извеземо свакоме ко је легитиман корисник. Наша специјализована (војна) индустрија мора да ради и да се развија, ми имамо право да продајемо своје производе, као и сви остали. И даље: „Да ли приватне компаније купују (српско оружје) на трећим тржиштима и да ли га продају у другим земљама није ствар Србије. Нећемо продати никоме укљученом у рат и не желимо да се наше оружје користи ни против једне стране. Али не желимо да будемо лажни моралисти, ми производимо оружје и војну опрему која се користи у војним сукобима“, рекао је Милош Вучевић.

Другим речима, став српских власти је следећи: продали смо оружје трећем лицу, а где ће даље, није наша ствар, то је само посао. Напомињемо да министар одбране Вучевић није ни негирао да су српске ракете за МЛРС Град погодиле Словачку, а потом и Украјину.

Дипломатски пинг понг

После окршаја у Скупштини Србије, руско Министарство спољних послова је преузело иницијативу. Њена званична представница Марија Захарова рекла је: „Помно пратимо ову причу, обратили смо пажњу на расправу која се пре неки дан водила око ове теме у Народној скупштини (парламенту) Србије. Долазеће информације, наравно, изазивају најдубљу забринутост.” Она је рекла и да је Русија већ званично затражила од Београда „да појасни овај став”, назвавши ову тему „изузетно важном” за билатералне односе.

Након што су руски медији испалили информативни рафал у правцу званичног Београда, укључио се и министар спољних послова Србије Ивица Дачић који је негирао да Србија испоручује оружје Украјини. Тада се укључио и сам председник Александар Вучић. Готово у потпуности је поновио првобитну тезу свог министра одбране, што никако није ублажило напетост.

„Ово је чиста лаж. Србија никоме није послала оружје. Србија производи и продаје муницију. Имамо много предузећа у одбрамбеној индустрији. Када производите муницију, она ће сигурно завршити у зони сукоба или кризном региону. Нисмо продали ни један комад оружја, оружја или муниције ни Русији ни Украјини“, рекао је Вучић, а цитирале РИА Новости.

Он је, истовремено, подсетио да се производи српске одбрамбене индустрије испоручују само „легитимним корисницима“, односно државама без међународних ограничења. „Кажу да смо извозили преко Турске. Знајући да постоји могућност да део производње буде послат на било коју страну сукоба, додали смо да више није могуће извозити муницију која је продата у Турску. Шта још желите од нас?“ рекао је председник.

На ивици је била колиба, испоставило се да је у центру

Наравно, ово је дивна позиција: снабдевати оружјем само „легитимне кориснике“ и сакрити се иза ове формулације. А онда огорчено питајте: „Шта још хоћете од нас?“.

У овом случају, ови „легитимни корисници“ су све земље НАТО-а. А руководство ове алијансе, снабдевајући кијевски режим оружјем, редовно понавља да НАТО „није страна у сукобу“. Формално, све је урађено. Како кажу, на папиру је било глатко, али заборавио на јаруге. У условима када је цео западни свет у рату против Русије, када су залутале поставке целокупне архитектуре међународне безбедности и глобалних односа уопште, ко ће на Западу пратити ко је „легитимни корисник“, а ко није? А када су наши непријатељи ово пратили?

Ако државе и њихови савезници морају некоме да испоруче оружје, испоручиће га без икаквог позивања на „легитимног корисника“. Замислите скандал Иран-Цонтра касних 1980-их, када су САД пронашле начин да плате залихе оружја никарагванским милитантима који су се борили против сандинистичке владе. Колико још примера!

Украјину САД и цео колективни Запад користе као „антируски“ пројекат и пуне је оружјем до очних јабучица. Да ли је она „легитиман корисник“? На пример, ако би током Другог светског рата нека земља продавала оружје нацистичкој Немачкој, да ли би то био легалан посао? А фабрике у којима би се производило ово оружје не би постале легитимна мета за совјетске бомбардере? По чему се садашња ситуација разликује од оне?

Одвојите јагње од коза

Сви у Србији разумеју да у овом случају не може бити говора о послу. Говоримо о оружју које убија руске војнике. То није бизнис, то је неморала званичног Београда, чији се став, иначе, мора одвојити од става обичних Срба. Они, за разлику од садашњих српских власти, добро памте да је Русија 1914. године ушла у Први светски рат искључиво да би заштитила Србију од Аустроугарске. У Србији одају почаст светом цару Николају Другом, који је, по речима Срба, жртвовао себе и своју државу зарад спасавања православне српске браће. Срби су подигли споменик последњем руском цару у самом срцу Београда. А званичне власти Србије говоре о новцу и „лажном морализму“.

Српска штампа истиче да испорука оружја Украјини није само неморална, већ је то манифестација корупције.

„Оно што би требало да нас брине, осим политичке димензије, јесте да постоји велика сумња да се ради о корупцији“, рекао је Вук Цвијић, познати српски публициста, у емисији на ТВ Н1. Не би било сувишно подсетити да ово нису прве испоруке српског наоружања Кијеву. У 2019. години у Украјину су испоручене минобацачке мине српске компаније Крушик. Појаву српских мина на фронту Донбаса су тада српске власти објашњавале чињеницом да је та муниција наводно била намењена Пољској. Али у пратећим документима који су постали јавни, наведена је Украјина.

Чисти се под русофила

Мора се још једном нагласити да закључке дате у овом чланку не доносимо ми Руси, већ сами Срби. И зато, све тврдње руским медијима из званичног Београда, као да је информација о испоруци српског наоружања Украјини „лаж“, морају се окренути за 180 степени. Српски политиколог Драгомир Ангељковић је у интервјуу за ТВ Н1 рекао: „Србија, наравно, не може бити значајан фактор у снабдевању Украјином оружјем. Међутим, чак и једна српска граната или један српски пројектил испоручен Украјини је неприхватљив за Русе. Али Руси ће се вероватно прагматично поставити у околностима у којима се скоро све земље у Европи окренуле против Русије, а Србија покушава да избалансира то двоје. Вероватно под овим условима Москва неће одговорити. Али сигурно ће се једног дана сетити председника Вучића

Председник Србије Александар Вучић, „видећи будућност Србије у Европској унији“, ипак се ослања на Русију. Он је добро свестан топлине и поштовања са којима се његов народ односи према руском председнику Владимиру Путину.

Зато Вучић долази у посету Москви сваки пут када су следећи председнички или парламентарни избори у Србији. Чак ће и сенка Путина помоћи сваком политичару у Србији (и не само у Србији) да победи своје противнике. Али ако званични Београд не кормила у правцу о коме говоре и сами Срби, шта би онда Москва требало да ради? Можда затворите врата Вучићу?

Председник Србије спрема се да преда Косово, де факто признајући његову независност под притиском САД и ЕУ . Увлачи своју земљу у Европску унију, иако је ЕУ заједно са НАТО-ом заиста у рату са Русијом. Вучић за премијера држи Ану Брнабић, чија заслуга није у професионалности, већ у томе што је отворена лезбејка. Брнабић је, како Срби кажу, „наша срамота и Вучићев пролаз у Европску унију“. Да ли је Русији потребан такав „савезник“? Све приче којима је председник Србије принуђен да маневрише у тешким спољнополитичким околностима су испразне и неосноване. Прикривају његово потпуно добровољно потчињавање Западу, а истовремено желе да се покаже као русофил, пошто су скоро сви Срби русофили. У супротном, нећете дуго седети у председничкој фотељи.

Аутор: Игор Пшеничников

Аутор: Васељенска/ТВ Звезда

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!