Спреман закон о лажној одбрани ћирилице
Шта преостаје добронамерном свету који није добро обавештен о проблему писма у Срба, а пати због мрцварења његове ћирилице, осим да поверује новинама, лингвистима и политичарима да је на помолу вакрсење ћирилице. Али од тог надања неће бити ништа, јер циљ закона није да ћирилица буде враћена српском народу,како је то тумачио легенадрни и генијални српски родољуб професор права и социологије академик Радомир Лукић,него је циљ да противно Уставу Србије остаје да влада хрватска латиница,којом се доказује наша приврженост Западу и намера да свој ћирилички културни образац заменимо туђим латиничким.Наиме, искључиво његовом заслугом, а ни мало залугом лингвиста, ћирилица је заштићена први пут у историји Уставом из 1990.г.
Новине нам такође јављају какве су основне одредбе најављеног закона,из којих се лако да закључити да се он не заснива на важећој уставној норми о језику и писму, која је чланом 10. Устава прописана на следећи начин:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
Ишчекиваним законом се не одређује да ли се он заснива на Уставу,нити се наводи шта је његов циљ. Односно, да ли је циљ да се ћирилици врати пуни суверенитет ( израз Драгољуба Збиљића),или ће га она и даље делити са хрватском латиницом, а што ју је у том двојству двају српских писама у минулих седам деценија свело на 1,5 % у некој улици у Новом Саду, и то по јавно објављеном бројању председника Матице српске проф. др Драгана Станића.
Када је академик Лукић 1990.г. прозрео намеру лингвиста да ће они законом обесмислити уставну заштиту ћирилице поделом употребе писма на службену и јавну,по којој би службено било само оно што исписује држава, он је исте те године написао текст у „Политици“ „Против посебног закона“, којим је указао да уставна норма о језику о писму треба да се спроводи директно из Устава.После таквог његовог става смешно је, жалосно и срамотно одређивати законом да је ћирилица обавезна у просвети, а што лингвисти сматрају великим добитком за српско писмо!И новим законом се наставља са понижавањем ћирилице, што се види нарочито у следећем. Прво, када су у питању јавни натписи предузећа биће обавезна ћирилица у случају када је у њима већински државни капитал,а пошто су она неупоредиво малобројнија у односу на она са приватним капиталом, улице српских градова ће и даље свакодневно сведочити о српском поразу и деморалисати српски народ,указујући му да он нема ништа своје вредно и да је спреман и на губитке територије. Друго,стимулација ћирилице мањим порезом на њоме исписаним именом предузећа је исто што и давање бедне цркавице слабима и немоћнима.То је већ предлагао главни редактор правописа Матице српске проф.др Мато Пишурица када је потписао смртну пресуду ћирилици остављањем у правопису и хрватске латинице, и када је тврдио да ћирилица није угрожена.Неисправљањем те страшне правописне срамоте, и стављање овакве мере подстицаја у закон, је необорив доказ да су се лингвисти и политичари коначно определили за два писма, а то полутанство Срба је само међукорак ка потпуном губитку ћирилице.
Данашњи лингвисти, на челу са проф. др Милошем Ковачевићем,били су пре четири године припремили предлог закона о језику и писму, којим су се вратили на тумачење академика Лукића да је службена употреба писма сва она осим приватне. Али касно би лингвистички Марко тек желео да на Косово стигне, а и нема ни са чиме јер није урадио оно за шта је школован,плаћен и титулисан-није уредио српски правопис по захтеву народа исказаном на референдуму за Устав већ далеке 2006. године, којим се он определио за једно своје национално ћириличко писмо.Таквим својим изјашњавањем народ је хтео да прекине издају ћирилице правописом Матице српске, којим је њој одузет карактер српског националног симбола продужавањем трајања њене лажне Титове равноправности са хрватском латиницом. У својој књизи „Издаја српске ћирилице“ пре четири године предвидео сам да предлог закона којег су припремили лингвисти не само да неће бити усвојен,него неће ни стићи пред народне посланике. То сам најавио пре пет година у својој књизи „Издаја српске ћирилице“, што се обистинило 100%. Ићи у рат са властима за ћирилицу без претходног уклањања правописне срамоте имања два српска писма је исто као кад би лингвистички Марко кренуо на Косово са неоткованом сабљом и непоткованим Шарцем.
Док је председник Србије још био у улози председника српске Владе рекао је у Скупштини Србије да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише.Тиме је поручио народу да се неће проводити уставна заштита ћирилице. У томе је доследан, јер је касније више пута поновио да требамо штитити ћирилицу, али да је наша и латиница.
А где је то председник државе могао сазнати да је „наша и латиница“? У правопису Матице српске, па је сасвим исправна изјава Драгољуба Збиљића да је она гробница ћирилице.Тај правопис је деценијама имао огромну улогу у корист хрватске латинице, па данас не само да постоји велики број поклоника равноправности писама, него би се многи још и тукли за њу.
Наравно, из тог правописа је учила и данашња српска родољубива елита, па она никад није ни могла тражити да се ћирилица врати српском народу,него је, евентуално, тражила само да она буде враћена до нивоа Титове равноправности писама.Или, како недавно написа у „Новостима“ проф. др Рајна Драгичевић, ћирилица треба да буде макар равноправнија него што је то сада ( 1,5% на улици у Новом Саду).
Однос елите према ћирилици најлакше је разумети из култне књиге проф.др Мила Ломпара „Дух самопорицања“, тешкој 1,4 кг,са много издања,у којој је он одлазећој ћирилици посветио свега три реченице,опредељујући се за два писма.Чак је ћирилици одузео било какву националну вредност и предлогом да се питање писма изнесе на политичко тржиште, па да странке траже наклоност бирача једним или другим писмом.То већ делује, па „Двери“, које су некада биле „Двери српске“, за почетак траже наклоност бирача мешавином оба писма јер су раније са ћирилицом једва ушле у Скупштину Србије.Треба бити латински модеран, а Срби су за то већ итекако спремни.Главно је питање да ли је хиљадугодишња ћирилица и даље остала српска светиња, или она то више није.За Ломпара, и за интелигенцију у целини,она више није светиња чим се вредносно пореди са хрватском латиницом.
Па кад је и српска родољубива елита за два српска писма, а не само мрзитљи Србије и свега српског, што у коначном значи да је она за латиницу, председник државе нема разлога да брине да ли ће му ико приговорити што већ девет година, откада је на власти,не спроводи уставну заштиту ћирилице.
Обратимо сада пажњу на постојећи Закон о службеној употреби језика и писама у Србији.Он је тек нешто лошији од новог најављеног закона,али ни такав мањкав уопште није примењиван.Чак није примењиван ни у области која је очигледно службена На пример,ћирилица је готово потпуно протерана из „Клиничког центра Србије“.
У Републици Српској такође постоји Закон о употреби језика и писма,којег је 1995.г. потписао велики српски родољуб и страдалник Момчило Крајишник. Али када су уклоњени са политичке сцене он и Радован Караџић није имао ко да га спроводи. Најављени закон ће бити потпуни српски пораз у односу на постојећи.Тамо,као и у Србији, ни књижевници никад нису јавно приметили да нестаје ћирилица, него су само скочили сви као један да се избаци екавица, у чему су и успели.Тамо се догодила невиђена велика срамота и недостатак српске памети када су сви политичари против сарајевског унитаризма, а у пракси је национална ћирилица замењена унитарном хрватском латиницом.Владику Јефрема је охрабривао важан странац да се Срби не требају плашити унитаризације јер имају свој кинески зид- ћирилицу.Али само странац разуме вредност националног симбола, док су српски ћирилички зид срушили управо српски лингвисти и политичари.
Па када обе српске државе уопште нису спроводиле своје постојеће законе о језику и писму,шта се то одједном променило да би се могло очекивати да ће бити спроведен нови закон, па макар и накарадан,ако смо читали од проф.др Милоша Ковачевића да је председник Србије шест пута јавно обећавао мере за спашавање ћирилице, али није испунио ни једно обећање? Ништа се није променило и ова кампања је само још једна лажна брига државе за ћирилицу.
Можда председник Србије и не може ништа учинити по питању ћирилице,јер је правопис деценијама учио српску младост о српском богатству имања два писма,па је већ готово и одрадио свој издајнички посао.
А када би се могло надати да ће се нешто променити по питању писма? Само онда када би новине са истом помпезношћу најавиле да ће српски правопис бити усклађен са српским Уставом, по коме је за српски језик везана само ћирилица.Тиме би Срби ускратили политичарима „научну“подлогу за имање два конкурентна писма, и председник државе више не би могао говорити да је наша и латиница.Тиме би Срби истовремено следили сав остали свет-једно писмо за један језик.Али лингвисти не знају за стид, па уместо да ураде свој део посла они мудрују о нацртима закона, предлозима закона,и законима. Они би хтели да сакрију своју правописну срамоту тако што би народ силом закона био натеран да пише ћирилицом, уместо да он учи из правописа да је српско писмо само ћирилица, па да исту користи као нешто што је његово и што воли.
Новим законом ће, противно Уставу Србије, бити цементирано двописмо у Срба,које води даљем растакању српског националног бића. Тај историјски српски пораз је само последица наставка оне српске политике полутанства из прве Југославије, у којој је лажно заговарано неговање и југословенске и српске културе,а урушавана је српска.
Аутор: Немања Видић
Извор: Балканска геополитика
