Споменик коњу, хероју три рата: Јединствено обележје у селу Осечина у Подгорини
Владислав Петровић тако је одао почаст захвалност своме коњу Ацку, који га је верно пратио у оба балканска и Првом светском рату, а неколико пута своме господару и главу на раменима сачувао.
Владислављев унук Ранко Петровић стара се о јединственом спомен-обележју на коме је, између осталог, уклесано да је Ацко поживео пуне 24 године, а када је угинуо сахрањен је у шљивику. Приредио је Владислав своме верном четвороножном саборцу сахрану, на коју се било сјатило цело село, а Ацко већ пун век почива у шљивику…
– Иако га је деда Владислав убеђивао да му је Ацко као други рођени брат и да стога мора да га сахрани на породичном гробљу, тадашњи свештеник није хтео да чује за то – каже Ранко Петровић. – Рекао је Владиславу да, ако то уради, никада више ниједан парох неће ући у гробље, за опело, или помен и деда је, онда, морао да попусти и да Ацка сахрани у воћњаку.
Присећа се Ранко да су старији приповедали да је из штале у којој је било седам коња Владислав извео најмлађег Ацка и отишао у Први балкански рат, а његов рођени брат Радоје, повео је кобилу Тицу. После дугих ратних година, браћа која су служила у српској коњици вратила су се кући, а са њима и Ацко и Тица.
– Владислав Петровић, један је од бројних хероја оба балканска и Првог светског рата, којима се ми у Подгорини веома поносимо – каже историчар Светозар Гачић, председник Скупштине општине Осечина. – Сем што је био учесник три рата, Владислав је потом био и граничар на граници Словеније и Италије све до 1920. године, учествујући у ослобађању тадашње јужнословенске браће Хрвата и Словенаца. Задивљујуће је и то што су се опорављени од тешких борби српски војници успешно вратили на Солунски фронт, који су заједно са својим верним коњима први пробили…
– Причао је Владислав да је Ацко био препаметан, знао је да не сме да скаче кад у близини падне швапска граната, а до земље би залегао кад би отпочела непријатељска пушчана или митраљеска паљба, штитећи свога власника и себе – каже Ранко. – Причао је деда Владислав да неколико пута у жестоким борбама не би остао жив, да није било Ацка. По повратку из ратова, поживео је Ацко још пет година. Владислав га је поштедео свих физичких радова, није га презао у фијакер, нити у запрегу.
За време Првог светског рата, француски ветеринари хтели су да коње које је користила српска војска успавају, јер су били веома исцрпљени. Међутим, српски војници су се успротивили, било је и суза, чак су неки потезали и оружје, па су ветеринари прихватили да коњима пруже сву могућу негу. Убрзо, српски војници са својим потпуно опорављеним верним четвороножним пратиоцима пробијали су Солунски фронт…
– После рата, Владислав је водио Ацка истимареног, оседланог, на вашаре у Осечини, у кафани он је седео за столом и пио, а његовом љубимцу који је био везан за столицу повремено би давао коцке шећера – каже наш саговорник. – Жандари и сви остали знали су колико је Владислав волео Ацка и нису га дирали. Једном кад је Ацко био поболео, деда је чак из Лешнице код Лознице довео ветеринаре, који су га излечили. Деце Владислав није имао, био је много тужан што му неће бити испуњена жеља, да почива поред верног Ацка.
Аутор: Бранко Пузовић
Извор: Новости
