Спасла ми живот Пресвета Богородица
“Свемилостива Владичице моја, Пресвета Госпођо, Свепречиста Дјево, Богородице Маријо, Мајко Божија, Несумњива и Једина моја Надо, не гнушај се мене, не одбаци ме, не остави ме, заступи, умоли, услиши; призри (погледај) Госпођо, помози опрости, опрости, Пречиста!“
Много пута у свом животу осетио сам помоћ наше најбоље помоћнице и заштитнице, Мајке Божије. Међутим, ово о чему сада сведочим је било тако очигледно, због чега желим да то искуство поделим као могућу поуку другима. Ово је пример да и велики грешници, какав сам ја, могу доживети и осетити помоћ Пресвете Богородице ако јој се молитвом обратимо. Моји греси и Божија промисао довели су мене у ситуцију у којој ми је Свемилостива Владичица сачувала живот и здравље, и једновремено спречила да будем узрок туђој несрећи.
Двадесет и две године путујем бициклом на посао и никада ми се није догодила ни једна озбиљнија незгода. Наравно, бушења гума и кварови су уобичајене незгоде за све бициклисте. Притом увек возим бицикл коловозом, јер нема сређених бициклистичких стаза. Док се возим бициклом трудим се да изговарам молитву, осим ако ме не би мисли одвукле на друга размишљања. Тако је било и тог пута, три дана пред Божић, враћајући се бициклом са посла изговарао сам молитву “Богородице Дјево…“.
Био је изузетно леп и топао дан за то доба године. Све је изгледало да ће то бити још једна свакодневна вожња дужине око 5 км, од места где радим до куће. Тако је и било до момента када сам скренуо према улици у којој живим. Сматрајући да нема саобраћаја, иако је то веома прометна саобраћајница, нисам стао пре покушаја да пређем улицу, како сам то обично радио. Видео сам да нема возила која ми иду у сусрет, бацио сам поглед преко рамена иза себе, не приметивши возило које се налазило близу мене, и започео скретање улево, преко коловоза. У свој тој несмотрености, почињем да прелазим пут дијагонално. И онда крајем левог ока, док сам био код беле испрекидане линије, видим возило које је скоро стигло до мене. Имао сам толико времена да помислим “готово је“. Био сам у таквом положају да ауто удара бицикл по целој дужини, а мене у леву бочну страну. Онда се догодило нешто немогуће и незамисливо по свим природним законима. Уместо директног ударца у бицикл и мене, ауто је ударио у задњи крај бицикла. То уствари није био ударац, него као да ми је неко одгурнуо бицикл на страну са које сам кренуо у прелажење. Зауставио сам бицикл после неколико метара ван пута и сишао са њега. Тог момента нисам био свестан шта се заиста догодило. Онда је стао ауто поред мене, Фолксваген Тигуан београдских таблица, кога сам пре тога приметио како иде на мене. Изашао је возач, жена која је забринуто питала “’Да ли си добро, шта си то учинио…“. Погледао сам возило које ме је ударило, на којем је од ударца оштећен предњи десни браник. У ауту, на дечијум седишту, седео је дечак старости две-три године, што је мене додатно потресло. Схватио сам у колику сам опасност довео не само себе, него ту младу мајку и њено дете. Извинуо сам се младој госпођи због моје непромишљености и дао број телефона да ме назове ако треба да платим поправку оштећења на њеном возилу. Под утиском оного што се догодило, била је видно узнемирена, а уместо љутње на мене, на шта је имала пуно право, показивала је осећајност и искрену забринутост. Посебно ме је изненадило што ниједног момента није поменула надокнаду штете.
На моје велико изненађење, бицикл је био у возном стању, само са делимично искривљеним задњим точком. На средишњој белој линији од коловоза покупио сам хлеб који је испао из корпе бицикла приликом удара. Занимљиво је да ниједан ауто од великог броја њих који су касније прошли поред места незгоде није прегазио хлеб. Тих неколико стотина метара до куће прешао сам потпуно несвесно, тако да и сада не знам да ли је то било пешке или возећи бицикл. Ушао сам у кућу, погледао сам икону мајке Божије и тек тада схватио шта сам урадио и какво се чудо управо догодило. Лице ми је било обливено сузама, а ја сам скоро јецајући изговарао речи захвалности Пресветој Богородици што ме је спасла и пре свега сачувала мајку и њено дете у ауту.
Нисам до сада никоме говорио о чуду којег сам удостојен, осим мојој породици. Два дана после описаног догађаја, на Бадње вече, за време вечере када је цела породица била на окупу, испричао сам га мојој супрузи и деци. Дуго сам се двоумио да ли јавно да саопштим шта ми се догодило, бојећи се да се то не схвати погрешно. Верујем да ће реч о чуду које ми се догодило неком помоћи, због чега ово јавно износим.
Ова кратка прича нека буде поука за све нас да схватимо да Господ, Богородица и Светитељи бдију над нама и увек су ту када помоћ тражимо. Да сваки дан има своју вредност на путу ка вечном животу.
Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!
Раб Божији Горан Живковић
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
