Спаса српској ћирилици има, али…
Спаса српској ћирилици има, али – само ако српски лингвисти и власт обезбеде и српском писму исти положај какав имају сва друга писма
Поводом једног од данас сигурно најбољих објављених текстова о изузетно политички, стручно и законски плански изведеног проблема српске азбуке у пракси у Србији врстан историчар Илија Петровић (у тексту “Има ли спаса српској ћирилици” на сајту „Борба за истину“ ) предочио је у овом, релативно кратком, садржају свог озбиљног осврта све кључне ставке које су српску ћирилицу довеле до просечних једва десет одсто ћириличког језика у Србији. Зато понеко ретко тражење данас од власти у Србији и српских лингвиста “бољи статус” српског писма у хрватској држави и другим бившим југословенским републикама – где се и раније, а данас посебно и свакако традиционално крвнички српска азбука прекрива црном фарбом, или се буквално чекића или се прогони на све познате и досад непознате, блаже или и најоштрије, начине у прогону српске азбуке схвата се од многих као трагично-смешан с једом чин.
Српски лингвисти и политичари, као потпуно нереални и скроз наивни људи, не схватају да, у очигледном задржавању једва десетак процената ћирилице у Србији преко правописа с двоазбучном фрулом , а са око 90 одсто српског језика на хрватском латиничком писму, тражити од Хрвата, тј. хрватске власти да поправе свој традиционално зао однос према Србима и њиховом писму у “неовисној Хрватској”.
Чак и хрватске новине, свакако у изругивању, виде да у Србији “nešto nije u redu s ravnopravnošću ćirilice”
Својевремено, када је Туђман настојао и 1995. године успео да докрајчи (уз највећу помоћ америчке “демократије” преко НАТО-ових генерала у пензији) Павелићев план и програм (трећину Срба у Хрватској побити, трећину покрстити и, тако, по кратком поступку, у Хрвате асимиловати, а трећину протерати), – поводом захтева побуњених Срба ад им се не дира у права која су у Другом светском рату својим превеликим жртвама и страдањима у логорима за најмасовнији геноцид над Србима и када су Срби тражили право на нормалан живот и ћирилицу у РСК – загребачки Vjesnik je објавио фотографију из Србије с тадашњим знаком на „Аутопуту братства и јединства“ код Ниша с таблом исписаном само хрватском латиницом: Niš. Вјесникова иронична а, с једне стране, потпуно тачна а цинична реченица је гласила: „U Srbiji nešto nije u redu s ravnopravnošću pisama.“
А сада, када се у Хрватској Србима почиње, као у једном селу крај Задра, да се тражи да замене и на гробним споменицима умрлих Срба ћирилицу латиницом, хрватским новинама је то, изгледа, у реду, када је реч о „правима“ преосталих Срба тамо, па се тим поводом слабо оглашавају.
Нећемо ништа додавати овде о Хрватској јер је она добро очишћена и од Срба и од српске ћирилице
Нећемо овде додавати ништа више о хрватским властима, традиционално нарогушеним увек против Срба и њиховог писма, јер је то већ превише и предуго познато, ваљда, свима. Желимо и мислимо да треба да још нешто кажемо о ономе што је И. Петровић, у вези с уставном одредбом о службености српског језика (потпуно јасно) нераздвојно од српског ћириличког писма у цитираној потпуно јасној за нормалне читаоце обавези: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (Члан 10, став први, Устава Србије). На то И. Петровић пише у загради: (мада је и реч „службеној“ у овој реченици злоћудне природе). Ту једино желимо да нешто додамо о томе ко је када и зашто желео да једна потпуно јасна уставна обавеза личи некоме на “злоћудну” само с једним циљем – да јој се наруга само зато да би је учинио “нејасном”, те стога неспроводивом у стварности, у пракси у Србији, да би се, ругањем тој одредби наставило оно програмско из времена власти комуниста у Југославији и Србији.
То је обмана, којој је помало несмотрено дао, на неки делимичан начин, подршку и овај наш врстан историчар који се, богами, за објективне историчаре показао као непоткупљив историјски истраживач у преко стотину своји књига (због којих и таквих није могао ни да привири у Српску академију наука, знају то многи, само зато што се зна да она већ много деценија ни по питању КиМ-а и других кључних српских питања њених челника – није нимало српска и личи на неко данас у Србији “Фокландско острво” која ће, ако само затреба, ако јој падне напамет ада постане српска, доћи да је бране неке колонијалне силе и са хиљаде и хиљаде километара као “своју неотуђиву територију”. (Наравно, не односи се то на све чланове САНУ, али се, свакако, односи на оне који знају да “Косово више није српско“ и да га треба “предати достојанствено”, по “достојанству” неких челника Сану који су њоме владали и у по два цела мандата.)
Дакле, о коме је реч и ко је желео да члан 10. Устава Србије, због његове нормалне синтагме “службена употреба” (нормалне, наравно, за они који се стварно и без политикантског застрањивања разумеју у значења речи), никада не буде примењен у Србији, јер су хтели да се, кроз наметнуто само Србима буквално шизофрено двоазбучје, настави позната југословенска фаворизација хрватског латиничког писма у постепеној убрзаној замени српске ћирилице том латиницом све до постигнутих до данас у Србији прогона око 90 одсто српског савршеног националног ћириличког писма.
Реч је, то сви ћириличари у “Ћирилици” и “Српској азбуци” знају широм Србије већ дуго звани “англистички” (англистички зато што је студирао енглески језик, а никада није пропагирао Енглезима “богатство двоазбучја”, него се целог века “научно” изругивао српском језику, нарочито с уживањем се аматерски односио према српском ћириличком писму и који је у Београду с Катедре за енглески језик српским лингвистима “одузима хлеб” учећи их да треба да чувају “српскохрватски језик” и оба писма како би Срби масовно прихватали хрватско писмо, а напуштали српску ћирилицу која је Србе дуже од хиљаду година најбоље чувала у њиховом идентитету пред светом.
Англистички сарајевски рани антићирилички “испрдак”
Тај англиста је Р. Бугарски, како га ћириличари (не злонамерно и неправедно, без разлога – наравно, јер Срби готово да не знају да се свете људима или то чине много ређе од других) — већ више од 20 година зову “сарајевски англистички испрдак” не из времена када су Срби масовно прогнати из Сарајева 90-их година 20. века, него из комунистичких времена када су комунисти из локала слали “перспективне младе стручњаке“ посебно у Београд да се Срби у својој престоници научно превише не опусте и да се, случајно, не би отргли комунистичком “правоверству” и нужној контроли. Зато је, сасвим очекивано, данас у Србији тако много антисрпског света.
Тај исказани много пута велики противник назива “српски језик” и противник спровођења уставне одредбе нормалне у корист ћирилице у језику Срба – коју је цитирао и историчар Петровић у овом свом одличном тексту, а моја маленкост то поновила поводом овог текста којим поводом желимо да нешто додамо и појаснимо – деценијама седео у истом кабинету с чувеним лингвистом академиком Иваном Клајном (на велику моју жалост јер се пријатељски увек односио према мојој ситној маленкости) на Филолошком факултету у Београду, па је, нажалост, извршио приличан утицај, ћирилице што се тиче на мени увек драгог Ивана Клајна, па је овај назвао српску ћирилицу “режимско писмо”, као да оно није српско него га “режим намеће Србима”. Али, Клајн се ипак на неки начин и “искупљивао” због те своје грешке коју је ширио за атар споменутог “испртка”, ако не нечим другим, а оно сигурно “Речником језичких недоумица” који је био на великој помоћи ученицима у учењу, професорима у проверавању свог знања из српског језика, а свим културним радницима и писцима да се у свом стваралаштву мање језички брукају.
Дакле, тај сарајевски “испрдак” из времена “срећног живота” у доказано антисрпској комунистичкој Југославији, богами је успешно објавио више од 20 књига у Београду (готово све до једне на хрватском писму). Да би нанео што више штете ћирилици у Србији, Р. Бугарски је измислио у свету незамисливо – он је поставио “службеној употреби” пандан “јавна употреба”, па је успео да “стручно” убеди чак и неке познате и цењене српске лингвисте (нпр. главног редактора измена и допуна издања Правописа српскога језика из 2010. године) приме као нормално тумачење да “службена употреба језика и писама” није исто што и “јавна употреба”, него је, ваљда, “службена употреба” у државним органима само “тајна употреба”, па у “јавној употреби” уставна обавеза за српски језик и ћирилицу – не важи. Тај англиста је обновио у Србији хрватску обману – “јавну употребу” када су тамо хтели и успели да изиграју све одлуке Новосадског договора о српскохрватском језику и писмима (1954) и да га се одрекну још давне 1967. године, а српски лингвисти се и данас држе многих тачака споразума који је био у потпуности и сав на штету Срба, њиховог језика, а српско ћириличко писмо је преко обмана у тумачењу тог договора сасечено готово до истребљења у Југославији, а у “независној Србији, српско писмо је још горе и теже прошло и још све горе пролази када нам хрватска држава више формално не може својом вољом наудити.
Дакле, паметни и мудри Илија, надам се да више нећеш, као мој пријатељ и пријатељ свих, можда, и поштенијих људи од мене и много паметнијих, помагати Л. Бугарском да скрнави једну светски добру одлуку о уставној обавези с референдума за Устав Србије и његов, за нормалне људе који се иоле разумеју у значење речи и појмова као што је “службена употреба” чија супротност никада није и не може ни бити “јавна употреба”, а може само бити “неслужбена употреба”, а супротној “јавној употреби” може да буде само нејавна, тј. “тајна употреба”.
Према томе, за мене веома мудри увек, пријатељу Илија, сигурно ћеш одмах и лако схватити да је синтагма “службена употреба” валидан појам и и у другим Уставима у Европи и ван ње, а да ју је “злоћудном” покушао објаснити спомињани англистички “сарајевски испрдаак” који, као стручњак за енглески језик, није никад предлагао Енглезима и иним народима од гомиле будалаштина које је предлагао српским лингвистима у српском језику, посебно ону у вези с ћирилицом, а што је само код наших лингвиста појединаца прошло, па се зато стално крећемо ка све горем што се ради у вези са српским писмом које су и страни стручњаци испитивали и, на основу испитивања доказали и хвалили буквално као — најбоље писмо на свету. О томе се доста зна, па да не ширимо овај похвални текст о великом проблему ћирилице какав нигде изван Србије, као матичне државе српског народа не постоји у било ком другом писму у било ком другом језику.
И, коначно, за сам крај само једна реченица о одредби о језику и писму у хрватском Уставу. Она гласи потпуно исто, осим и једној друкчијој хрватској варијанти речи „упораба“ — „употреба“ (српски) као што гласи одредбаа у српском Уставу:
Članak 12.
U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.
U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te čirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.
Према томе, српски и хрватски устав имају став први који се односи на српски и хрватски став први (у Хрватској је то у Чланку 12., а у српском у Члану 10. и који се ни у чему кључном не разликују. Али, Хрвати се сасвим друкчије понашају и према свом уставу, и према свом (усвојеном) језику и према свом писму. Они нису, као Срби, правили правопис с двоазбучјем и нису правили никакав закон о језику и писму у коме грађани у Хрватској немају иста права и обавезе. Стога ни једног јединог Хрвата није могла никако да збуни њихова „службена употреба“ хрватског језика и писма, те стога сваки Хрват у школи учи да они имају једно писмо за свој језик и они се међусобно не деле по писму. То чине само Срби иако је и Србима и Хрватима уставна обавеза иста у садржају, али у односу на Србе, само Хрвати, као и сви други народи свој устав спроводе у пракси, кад је реч о писму без иједног изузетка. Зато у Хрватској ни један једини издавач књига у „неовисној Хрватској“ не штампа ни једну једину књигу неким, па ни српским, туђим писмом. А у Србији се увек и редовно држе Устава у вези с језиком и писмом само 2,5 (два и по) издавача. А код нас има приличан број издавача који се ћирилице веома ретко сети.
Аутор: Драгољуб Збиљић – језикословац, писац 17 књига о српском језику и ћирилици, оснивач првог удружења за одбрану српске ћирилице “Ћирилица”
